Nekoliko puta sam brisala početke dok sam pokušavala da napišem nešto što bi bilo dovoljno dobro da opišem emociju koju sam osetila dok sam gledala predstavu “Ja sam ptica, ja sam sve”.
Krik koji je u jednom trenutku ispustila Katarina Orlandić bio je toliko bolan, da sam mogla da osetim bol koja je prožimala Fridu Kalo tokom čitavog njenog života. I svaki naredni krik, svaki naredni pokret, udarac, bio je pokušaj da se udahne novi dan na ovoj planeti. Borba, neprestana borba, ono je što sam videla na sceni, dok se Frida borila sa svojim demonima.
Frida je bila slikarka. Slikala je sebe. Svoju borbu. Svoj život. Svoju tugu. Svoju bol. Ostavila je tolikog traga, ne sluteći da će njeno ime znati svi. Ona šipka što joj je polomila kičmu nije je slomila. Nastavila je dalje. I svaki put je nastavljala dalje.
Ne pronalazim dovoljno dobre reči da opišem ukus u ustima kada se predstava završila. Ne pronalazim dovoljno dobre reči da opišem koliko sam u sebi plakala. I koliko me je pogodila priča o ovoj hrabroj ženi.
Priču sam znala i ranije. Gledala sam godinama ranije jednu predstavu o Fridi. Ali Katarina je na sceni Fridi dala srce.
Piše: Miljana Miletić
Foto: Stanko Đalić Cane
