Noga je na papučici. Jedan šav. Pa još jedan. Ali Anino srce 18 godina nije moglo biti zakrpljeno nekom tamo šivaćom mašinom. Vidimo je kako hoda. Vidimo je kako traži. Vidimo je kako ne odustaje. Od institucije do institucije. Od bolnice do policije. I tako godinama. Zbog toga je mnogi smatraju ludom. To mora da prestane, kažu joj.
Ona živi sa mužem i ćerkom Ivanom u Beogradu. Svakoga dana odlazi u svoju krojačku radnju na posao.
Ali, ona ni posle 18 godina nije odustala od potrage za sinom. Baš kao i krojačica Drinka, žena koja je reditelju Miroslavu Terziću postala inspiracija za film. Uloga Ane dodeljena je Snežani Bogdanović, sa kojom se, verujem, svako saosećao dok je gledao film na velikom platnu tokom FEST-a.
Pored Snežane Bodganović koja je maestralna u ulozi Ane, u filmu glumi i velika Vesna Trivalić.
Film je tih, jer je tako moralo biti. Balans je upravo, za mene, bila Vesna Trivalić, koja glumi sestru glavne junakinje.
Iako, u prvi mah odvraća sestru od potrage, ali joj u jednoj, naizgled suludoj ideji pomaže.
Pamtiću, čini mi se, zauvek, ovu, ali još mnogo scena iz ovog filma, koji je umetničko delo najpre jer prikazuje realnost. Nestale bebe su oko nas. To su sada ljudi koji možda nikada neće saznati ko su. To su sada nikada zastareli slučajevi za majke i očeve. To su sada misli sa kojima biološki roditelji ležu, i bude se. To je rana koja se nikada neće zaceliti.
Ne znam šta je bilo na kraju sa Anom. Ali želim da verujem da je dobro. I da je konačno mirna. Sada, kada zna.
Piše: Miljana Miletić
