Sva dela koja je do sada objavila, postigla su veliki uspeh. Kaže da je romanom “Rekvijem za jedan dan” iz sebe isterala zle duhe, ali da i druga njena dela, poput zbirke priča “Bez ‘Dragi moji’” mnogo govore o njoj. Dok piše “u vazduhu”, Lidija izaziva osmehe kod dece kojima pravi frizure u svom dečjem frizerskom salonu na Čuburi. O inspiraciji, knjigama i Čuburi, ali i novom romanu sa Lidijom razgovarala Miljana Miletić.
KK: Prođe li jedan dan a da ne napišete nešto? Šta Vas inspiriše?
LJĆ: Prođe, kako da ne. Preterano čitam pa se tešim time, sve bolje govorim i sve više strpljenja imam, ne mora pisac uvek da piše. Ponekad uhvatim sebe da pišem u vazduhu. Majkama je ipak preče da namire decu. Zato po mom mišljenju, žena, osim u izuzetnim situacijama, nikada ne može da bude veliki umetnik ako želi da bude posvećena porodici, ako joj je prioritet da dete izvede na pravi put. Naravno, za sve nađemo vremena, ako to doista želimo.
Inspiracija je reč izmišljena, sebe uhvatim kako se kikoćem sa svojim mislima i pomislim, ko bi sada ovo shvatio, možda oni najbliži. Inspiracija smo mi sami i naš život, vera i volja.
KK: Pišete li novi roman?
LJĆ: Pišem novi roman, pišem još neke stvari. Imala sam i imam tu privilegiju da učim od muškaraca i učitelja koji su pisali kada nije postojao Fejzbuk, tako da se o pisanju nije govorilo dok se ne objavi nešto. I zahvalna sam jer nemam te navike “daje se na znanje”, već saopštim vesti kada izađe knjiga iz štampe. Mislim da za takva pitanja samo dokoni imaju vremena, a radim još mnogo stvari da bih preživela osim pisanja. Kada me pitaju prijatelji da li pišem nešto, obavezno se posvađam sa njima, to je kao kada lovca pitate kada krene u lov, gde ćeš!? (Ne važi za novinare).
KK: Za roman “Rekvijem za jedan dan” kažu da je jedan od onih kojima se čitalac ponovo vraća. Zbog čega mislite da je to tako i šta vama lično predstavlja?
LJĆ: “Rekvijem za jedan dan” sam odmah proglasila lektirom. I bi tako. Izašao je u oktobru 2015. I evo, Bogu hvala, još se čita i priča se o njemu, objavljeno je dosta kritika. Ne mislim ja ništa, samo radim. Verovatno mu se vraćaju jer je jedina knjiga u savremenoj srpskoj književnosti napisana o porodici i ženskim odnosima bez prisustva muškaraca u poslednjih ne znam koliko godina. Raskrinkala sam sve ono što se pravimo da ne vidimo i ono čega se stidimo. Korena. Uglavnom se pisci bave aktuelnim temama a ja furam neku starinsku stvar. Za mene je to lična priča, ne baš prijatna, ali tako sam iz sebe isterala zle duhe.
KK: Ko su “Prave Beograđanke”?
LJĆ: “Prava Beograđanka” je svaka žena koja živi po svojim pravilima ma gde bila rođena. Manifest je puckica, a priča se nalazi u zbirci “Bez ‘Dragi moji'”.
KK: Šta za Vas predstavlja zbirka priča “Bez ‘Dragi moji'”?
LJĆ: “Bez ‘Dragi moji'” je duh a i dug Čubure i Vračara u jednoj junakinji koja se zove Kili. Nepopravljiva ispravljačica sveta. Takve se retko rađaju, Bogu hvala, pa sam rodila sličnu. Sam naslov je kao testament, govori mnogo i o meni. Čovek ne mora da mi bude drag da bih odvojila njegovo delo od lika, ono što uglavnom žene ne znaju. Ta moja muška polovina me je mnogo puta izbavila. Sada bih vam se ja hvalila ali su i mi se smučili pisci (manekeni) koje gledam i slušam kako sami sebe dižu u nebesa, zato, bez dragi moji…
KK: Šta je za Vas Čubura?
LJĆ: Čubura je zabavište odraslih. Svi putevi se završavaju na Čuburi. Dobila je ime po širokom, plitkom bunaru, nekrsti bunar, koga je u vreme Turaka natkrivao stari dud. I u mom dvorištu je postojao stari dud, dok ga nisu posekli. Od tada niko nije čuo za nas osim nas samih. Čubura je moj koren, stablo i list.
KK: Dobili ste brojne pohvale i za zbirku poezije “Kabanica za suze”. Koja pesma iz zbirke najviše oslikava poruku koju ste želeli da prenesete knjigom?
LJĆ: “Kabanica za suze” je zaista planula, ušla je u tri najuža izbora za neke prve nagrade. Naravno da je to meni sve smešno jer nagrade su tu da se dodeljuju drugoj Srbiji, a ja sam rođena da budem prva. I ne samo njima, prosto sam u tim vodama pa se i nagrađivanja i pogađanja dešavaju ispred mojih očiju kao dobar dan. Elem, da se vratim na moju “Kabanicu”, čitaoci je još uvek traže, fina je to poezija, posvećena najviše Puškinu. Poruka je da nikome ništa ne poručijem kroz redove, između redova je praznina. Pesma “Umro sam” odovor na Vaše pitanje.
KK: Koja knjiga je na Vas ostavila najveći utisak?
LJĆ: “Blizanačka trilogija”, eto izuzetka koji potrvđuje pravilo. Žena da napiše takva tri u jednom romanu, još na stranom jeziku – neverovatno. Prava umetnost. “Smrt na kredit”, Selin, takođe.
KK: Kog domaćeg, a kog stranog pisca najviše cenite?
LJĆ: Svi moji prijatelji će se naljutiti, neka onda bude Matijević Vladan. Stranih ima dosta, ako moram da biram – Agota Kristof.
KK: Vaš dnevni raspored ispunjavate i radom u svom dečjem frizerskom salonu. Otkud ideja da otvorite takav salon?
LJĆ: Salon za šišanje isključivo dece “Petar Pan” je takođe na Čuburi, na samom uglu Čuburske i Dubljanske, da li je to slučajnost? Još 1997. kada je otvoren salon za šišanje klinaca postojali su saloni za lindranje kučića, pa nas je to porodično nerviralo. Tako je nastao frizer za bebe i decu. Iskreno, sa odraslima sve manje mogu. To sada opravdava prethodno pitanje, Čubura je zabavište za decu. Ideje mi samo naviru…. to je stvar duha. Svetog.
Foto: Laguna
