Film “Holgut” belgijske rediteljke Liesbeth De Ceulaer, koji će se naći u glavnoj takmičarskoj selekciji ovogodišnjeg izdanja Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs (9-16. septembar), na originalan način se bavi temom klimatskih promena. Na krajnjem severu Sibira, u jakutskoj divljini, ona prati sibirskog seljaka Romana i njegovog brata iz grada Kima koji love irvase, dok naučnik Semjon koji se bavi kloniranjem, “lovi” ostatke mamuta koji se pojavljuju ispod otopljenog leda. Sa jedne strane u fokusu priče su životinje današnjice kojima preti istrebljenje, dok se one iz prošlosti na određen način “vraćaju u život”. Sa rediteljkom Liesbeth De Ceulaer, kroz razgovor smo pokušali da proniknemo šta se sve krije iza ove intrigantne postavke priče sa udaljenih predela zemljine kugle.
Počeli ste da radite na filmu tokom 2013. godine. Pripreme su dugo trajale. Zašto je bilo potrebno baš toliko vremena i na koji način je film evoluirao od inicijalne ideje do finalne verzije?
Produkcija se odužila iz različitih tehničkih razloga. Tokom ovog vremenskog perioda radila sam na drugim projektima, među kojima je bio i “Viktorija”, film koji sam ko-režirala sa Isabelle Tollenaere i Sofie Benoot. Finansiranje projekta takođe nije bilo jednostavno. Postojao je još jedan projekat koji se bavio sličnim temama, “Genesis 2.0”, zbog čega nam je bilo teško da finansiramo ovaj projekat. Rad u tako udaljenom i divljem području sa ekstremnim vremenskim uslovima takođe je bio izazov. Tokom zime temperature su padale i do -45°C. Morali smo da čekamo da se reke potpuno zalede kako bismo mogli da ih koristimo kao puteve, dok bi preko leta ponekad bile previše divlje. Ovi razlozi su iziskivali dosta vremena ali na kraju, radije ih sagledavam kao dar. Zahvaljujući tome stvorilo se vreme koje mi je bilo potrebno da pronađem svoj način pričanja ove priče, različite načine da konstruišem film, da stvorim slojeve u njemu i da ih povežem na fluidan način.
Ne mislim da je film drastično evoluirao od početne ideje, već je zapravo bilo potrebno vreme i promišljanje kako bi te inicijalne ideje postale konkretnije i dobile formu. Od početka sam znala glavne teme: istrebljenje, klimatske promene i mitologiju, ali bio je popriličan izazov da ih povežem na tečan način. Tokom godina rada na filmu, pojavilo se dosta drugih ostvarenja koja su se bavila istom temom. Svi su bili informativniji. To me je u početku mučilo jer sam htela da imam jedinstvenu priču, ali na kraju, to me je oslobodilo. Pošto su činjenice već ispričane, nisam više morala time da se bavim, i mogla sam da se fokusiram na pričanje priče sakrivene iza podataka.
Od početka sam znala da želim da radim sa naučnikom Semjonom Grigorijevim. Upoznala sam ga 2014. i ostali smo u kontaktu, razmenjivali ideje tokom narednih godina. Saradnja sa braćom, Romanom i Kimom, bila je drugačija. Nakon što sam upoznala Semjona želela sam da upoznam lovce na kljove, i on mi je pomogao da stupim u kontakt sa nekima od njih koji su živeli u severnom, izolovanom selu njegovog detinjstva: Kazačje.
Kada smo tamo stigli i upoznali lovce, došla sam do zaključka da to nije linija priče za kojom sam tragala. Delovalo je da je fokus bio previše na mamutima, dok sam ja želela da više obuhvatim univerzalne teme koje sam pomenula ranije. Kombinacija sreće i stalne otvorenosti uma dovela nas je do priče koju smo hteli da ispričamo.
Tokom našeg vremena u Kazačju, boravili smo sa jednom porodicom. Tamo ne postoje hoteli niti bilo šta slično, tako da morate da budete sa ljudima. Bili su toliko ponosni na svoje prirodno okruženje i stalno su nam pokazivali predivne slike njihovog život u divljini – lova, ribolova, vožnje čamcem, kampovanja, sakupljanja plodova, i tako dalje. Pomislila sam kako to želim da prikažem. Ispostavilo se da je glava porodice izučavala film u svojim mlađim danima, a sada je ribar. Imala sam veoma dobru vezu s njim, i složili smo se da će on biti neka vrsta “fiksera” na projektu. On je pronašao Romana i Kima. Nisam ih upoznala pre nego što smo stigli u selo, dva dana pred početak snimanja. Tokom priprema napisala sam priču koja je bila poput okvira u kojem bi se realizovala stvarnost u svojoj punoj snazi. Postojale su osnovne linije priče koje bi lako mogle da se izmene u saradnji sa likovima. Oni su imali značajan doprinos. Znali smo gde smo se zaputili, ali put do tamo smo stvarali zajedno.
Stavljanje mamuta kako u naslov, tako i u središte priče, mogla bi biti paralela sa današnjim klimatskim promenama i izumiranjem životinja. Ali takođe – koju vrstu poruke i značenja bi mogla da donese mamutska kost koja se pojavljuje u svetu današnjice?
Želela sam da ispričam priču u kojoj bi se prošlost reflektovala u sadašnjosti, ali takođe i i priču u kojoj bismo videli nagoveštaj budućnosti u trenutnom vremenu. Film nije o mamutima, životinje tu više služe kao posrednici koji povezuju različite teme i vremena. Mamuta vidim kao simbol izgubljenog Ledenog doba, ikonu sa pričom. Pre nekoliko hiljada godina mamute je do izumiranja dovela kombinacija klimatskih promena i uznapredovalih ljudskih tehnika lova. Sada, opet uz kombinaciju klimatskih promena i ljudske tehnologije, leševi se pojavljuju ispod stoletnog leda i uz pomoć DNK sekvenciranja i tehnika kloniranja mamuti bi mogli da ožive.
Linija priče o dva brata nudi pogled na ono što je sada i ovde. Ključne životinje su irvasi, koji imaju funkciju savremenog ogledala za mamute. Gledamo proces istrebljenja dok se dešava. To za sobom povlači pitanja ne samo o tome koju ulogu imaju ljudi u izumiranju flore i faune, već i tome koliko ovo izumiranje ima uticaja na ljudske živote. Čini mi se da su ovi gubici poput rupa u našim pričama, postajemo nekompletni.
Šta vam je bilo važno da prikažete u odnosu između lovaca i naučnika?
Postoji mnoštvo veza između dve linije priče, na različitim nivoima. Obe demonstriraju snagu ljudskog znanja. Zahvaljujući znanju ljudi su naučili da prežive u izazovnim uslovima poput onih u Severnom Sibiru, kao što vidimo kod ova tri čoveka. Ljudsko znanje je takođe dovelo do izumiranja mamuta i sada preti da istrebi irvase. Konačno, zahvaljujući ljudskom znanju izgleda da postoji mogućnost da se mamuti vrate iz istrebljenja.
Obojica braće i naučnik su na misiji. Oni idu u ekstreme kako bi postigli svoj cilj. Oni tragaju za snom tragajući za određenom životinjom. Bez te životinje, oni ne mogu da ispune svoj životni cilj i deluje kao da zbog toga ne mogu da se vrate normalnom životu.
Ono što je različito je način na koji se ovi muškarci suočavaju sa nemogućnošću da završe svoju. Dok stariji brat Roman i naučnik Semjon ne vide izlaz, mlađi brat Kim pronalazi nešto drugo nezavisno od irvasa, što će njegovu potragu učiniti uspešnom.
Šta vas je najviše fasciniralo u predelima koje ste posetili?
Pejzaži su bili predivni. Naročito će mi ostati u sećanju vreme provedeno u krateru. Zvuk leda koji se topi i komadi koji padaju na zemlju su bili prelepi. Snimanje na dnu zida koji se topi je bilo jezivo. Imala sam puno poverenje u Semjona koji nam je bio vodič, ali moj bazični ljudski instinkt mi je govorio da ovo nije mesto na kome treba da bude malo ljudsko biće. Još lepša od prirodnih lepota bila je ljubaznost ljudi koje smo sretali i koji su radili sa nama.
S tačke gledišta nekoga ko je zainteresovan za klimatske promene i ekološke teme, kako vidite ulogu autora filmova u zaustavljanju procesa koji uništavaju našu planetu? Da li imate poriv da uradite još više, u aktivističkom smislu?
Zainteresovana sam za klimatske promene i ekološke teme, ali ne mislim da pravim aktivističke filmove. Zaista se nadam da će moji filmovi doprineti debati o ekološkim temama, kao što je istrebljenje u slučaju Holguta. Moja namera nije da samo informišem ili ubeđujem ljude, jer osećam da živimo u veoma kompleksnim i izazovnim, pa i povremeno užasavajućim vremenima. Trudim se da u svemu tome pronađem neki smisao, ili da priznam činjenicu da je sve to zbunjujuće i da ne moramo da imamo konačni odgovor ili rešenje. Mislim da moji filmovi dolaze iz tih misli. Mislim da je to najviše što ja mogu da uradim.
Foto: / Kulturni kišobran
