O ženskom pismu se u teoriji književnosti polemiše decenijama. Nikada do kraja nije razjašnjeno da li je iz feminističke rasprave s Lakanom proistekla jedna autonomna i održiva književno-teorijska ideja, ili je potreba da se književnice istaknu kao podjednako važne kao književnici doprinela veštačkoj i utopističkoj podeli. No, zagovornice ideje o ženskom pismu mogu svakako podjednako dobro ili loše pisati kao i bilo koji muški predstavnik književnosti kroz istoriju.
Ako ženskom pismu pristupimo kao jednom sofisticiranom, intelektualnom projektu kojim žene, autorke, žele da progovore prevashodno o ženskom telu i njegovim iskustvima, traumama, zadovoljstvima, onda tu teorijsku zamisao u potpunosti pronalazimo otelotvorenu u romanu Ljubavnici poliglote, švedske autorke Line Vulf (u prevodu Nikole Perišića, Heliks, 2020).
Vulfova u svom romanu snažno demaskira iskustvo života u patrijarhatu, u svetu u kojem dominiraju muške vrednosti i muški principi. Žensko suštastvo i senzibilitet, tradicionalno marginalizovano i banalizovano, u delu Line Vulf ima ulogu pokretača krucijalnih promena u životima muških junaka, na veoma apsurdne načine. Transponujući uopštene feminističke stavove o borbi za ženska prava i jednakost u svet literature, autorka interesantno u telo svog teksta infiltrira priču o jednom spaljenom muškom rukopisu. Taj genijalni, vanvremenski rukopis junaka-pisca Maksa govori upravo o – ženama. I postoji u samo jednom jedinom primerku. Frustrirana svojim nasilnim seksualnim iskustvom sa književnim kritičarem Kalistom, junakinja Elinor baca ceo rukopis u vatru, list po list, sa uživanjem i uz katarzu.
Celokupan siže romana Ljubavnici poliglote oslanja se na pomenuti rukopis. Vulfova kroz tri različite perspektive, u tri dela romana, govori o sudbinama koje je taj rukopis povezao na najrazličitije načine. Upoznajući čitaoce postepeno sa Elinor, Maksom i Lukrecijom, autorka karikira i problematizuje mnoge karakteristike savremenog društva – upoznavanje preko interneta, strah od samoće, nasilnike i alkoholičare, narcisoidne i umišljene pisce, biznismene prevarante, mazohistički i samoubilački nastrojene žene, ljubavnice, nasleđe i porodične korene, gojaznost i estetiku.
Još jedan metatekstualni isečak korespondira ovde kao specifičan faktor. To su dela Mišela Uelbeka, posebno Mogućnost ostrva. Maks u jednom poglavlju svog života preispituje svoje divljenje prema Uelbeku i govori: „Šta sam očekivao od svoje budućnosti? Da će nastupiti doba ostrva. Mišel Uelbek je napisao knjigu koja se zove Mogućnost ostrva. Možete misliti šta god želite o njemu, a veći deo stanovništva ima pravo i obavezu da ga mrzi, ali je Mogućnost ostrva jedan od najlepših naslova u istoriji naslova za knjige. Teško je pisati o ljubavi. Za to se moraju imati posebni filteri, i veliki deo truda se sastoji u tome da pronađete te filtere.“ Kalisto je takođe lik iz sveta književnosti koji je opsednut Uelbekom. On poseduje sva njegova dela, na dva jezika, i drži ih sakrivena iza ostalih knjiga na svojoj polici. Kalisto smatra da je Uelbek genije jer „zna da je ljudskost uglavnom čudovišna, ali da negde usred tog sranja postoji nešto“. Njegova ljubavnica Elinor, pak, smatra da je najveći problem sa Uelbekom to što je gnusan, ali „gnusan na zanimljiv način“.
Napor koji je autorka uložila da stvori jedno zaokruženo i autonomno delo je veliki i plodonosan. Ona je jedan „falokratičan“ svet, svet u znaku muške dominacije gde su svi modeli kulture zapravo učitani u muškom ključu, snažno poljuljala jer je izmenila jezik i ton koji te modele reprezentuje. Ona svojom naracijom pokazuje da ne podražava spoljašnji svet, već stvara literarni ekvivalent tog sveta. Lina Vulf nikako nije samo hroničarka socijalnih okolnosti, njeno delo nije opterećeno efemernim aktualnostima, ono zadire duboko u logocentrično i arhetipsko i pokazuje da je upravo pisanje „ono što ženi omogućava da progovori sa pozicija potisnute podsvesti i da pisanjem žena ulazi u svet koji je dugo bio rezervisan samo za muškarce, kako je to rekla Virdžinija Vulf.
Piše: Vanja Panić
***
| Lina Volf (1973) živela je i radila u Itaiji i Španiji. Tokom godina koje je provela u Valensiji napisala je zbirku kratkih priča Mnogi ljudi umiru kao ti. Bret Iston Elis i drugi psi, njen prvi roman, dobio je prestižnu književnu nagradu Magazina Vi i našao se u užem krugu za nagradu Švedskog radija za roman godine. Ljubavnici poliglote su njen drugi roman. |
Foto: Promo
