Kao najbrži obrok uglavnom biramo sendvič. Neretko u picerijama naručujemo margaritu. Dok bismo u Beču kao pravi turista cupkali u redu da probamo čuvenu Saher tortu. Ali, koliko puta bismo se zapitali kako su nastala ta jela?
Neka jela nose imena po cenjenim gostima restorana – na taj način bi im bila ukazana čast. A samim tim bi se i isticao ugled restorana. Zahvaljujući tom gestu, upamćeni su specijaliteti u kojima su velikani tog doba uživali.
SENDVIČ
Sigurno jedan od omiljenih brzinskih obroka svih nas je sendvič. Deca sa engleskog govornog područja često ga povezuju sa peskom i vešticom (sand-pesak, witch-veštica) što i nema neke logike, složićete se sa nama, osim bukvalnog prevoda.
Sendvič je prezime čuvene engleske plemićke porodice. Lord Sendvič, odnosno Džon Montagu je bio veoma imućan plemić iz 18. veka. Pod njegovim pokroviteljstvom, Džejms Kuk je plovio morima i okeanima. Tokom tog putešestvija otkrio je Havaje kojima je u znak dobročinstva prema Lordu dao ime Ostrva Sendviča.
Međutim, ovaj plemić je ipak u narodu poznatiji po svom poroku. Sendvič je bio strastveni kockar. Toliko je bio posvećen igri da nije želeo da gubi vreme pa bi svom slugi naredio da mu donese parče govedine između dve kriške hleba. Ubrzo su i ostali igrači za stolom počeli da naručuju isto.
Danas postoji bezbroj varijacija “sendviča”.
JAJA BENEDIKT – prvi izbor svakog Branča ili elegantnog doručka
O ovom specijalitetu postoji više priča. Jedno je sigruno, ovo jelo se vezuje za Njujork krajem 19. veka.
Sačinjen je od dve prepečene kriške peciva premazane maslacem. Svaka se prekrije parčetom mesnate šunke, takozvani laks kare, koja se zatim malo zagreje a potom se stavi poširano jaje i sve se prelije Holandez sosom.
Jedna od priča o nastanku ovog jela vodi nas pravo do restorana Delmonico’s, ujedno i prvog restorana u Sjedinjenim Američkim Državama.
Glavni šef restorana čije su kreacije laskale razmaženim nepcima, bio je opterećen brojanjem kalorija. Među stalnim gostima tog restorana bio je i kapetan LeGrand Benedikt sa suprugom Emom. Tokom jedne od poseta restoranu, Ema, zasićena ustaljenim jelovnikom zatražila je od šefa nešto novo. Na njegov upit kakvo jelo bi želela, gospođa LeGrand je predložila ono što danas poznajemo kao “Jaja Benedikt”. Prema originalnoj želji gospođe Benedikt, jelo se posipalo i tanko rendanim tartufima.
PICA MARGARITA
Pica kakvu danas poznajemo prvi put se pojavila 1889. godine. Tada je pekar Rafael Espozito iz Napulja u čast dolaska kraljice Margarite od Savoja i kralja Umberta u njegov gradić napravio prvu picu.
Prva pica je bila u bojama italijanske zastave. Zeleni bosiljak, bela mocarela sir i crveni paradajz. Ime ovom specijalitetu je dao po kraljici. Nedugo zatim, pica se počela praviti širom ove zemlje sa raznim varijacijama preliva i sastojaka.
SAHER TORTA
Priča o ovoj poslastici počinje davne 1832. godine kada je austrijski državnik Klemens fon Meternih rešio da priredi večeru za plemiće. U želji da ih impresionira, zatražio je od dvorskog poslastičara da napravi dezert kakav još nisu probali i koji ga neće razočarati.
Kako se glavni poslastičar tog dana razboleo, sav teret pada na njegovog šegrta Franca Sahera. Mladi Saher je imao svega 16 godina. Kako mu ništa drugo nije preostalo, madić je osmislio recept za kolač od jaja, čokolade i džema od kajsije. Neobičan spoj gorke čokolade i džema oduševio je sve goste.
Kolač je kasnije nazvan po njenom tvorcu – Saher torta.
Sin Franca Sahera, Eduard, po ugledu na oca završio je kulinarsku školu.
Godine 1876. otvara hotel Saher pored Bečke opere gde nastavlja da pravi svoj već dobro poznati specijalitet koji je i sam usavršio.
Krajem 19. veka bilo je dana kada bi se dnevno prodalo preko 400 torti.
Nakon smrti Eduardove supruge Ane, hotel je bankrotirao. Njihov sin, takođe Eduard, zaposlio se u “Demelu” i tu preneo jedinu dozvolu za prodaju Saher torte. Međutim, došlo je do nesuglasica sa novim vlasnicima hotela Saher kada su u svoju ponudu dezerta uvrstili ovaj kolač pod nazivom Originalna Saher torta.
Nakon spora koji je trajao sve do 1965. godine, doneta je odluka da hotel može koristiti naziv Originalna Saher torta, a “Demel” je dobio pravo da svoju ukrašava trouglastim pečatom sa natpisom Eduard Saher torta.
Pored naziva, jedina razlika između ove dve torte je u tome što originalna torta ima dva sloja džema od kajsije, a Eduard Saher torta jedan.
KARPAĆO
Karpaćo nas vraća u Italiju, nastao je u Veneciji oko 1950. godine prošlog veka.
Za pripremu se koristi najkvalitetnija govedina koja se seče na tanke, skoro prozirne parčiće. Zatim se dodaje malo soli, sveže mleveni biber, lagi vinegret preliv ili vrhunsko maslinovo ulje, prema želji narendani parmezan i malo rukole.
Ovo jelo je prvi put spremljeno u restoranu “Harry’s” u Veneciji. Ime je dobilo po venecijanskom slikaru Vitoreu Karpaću jer je boja tanko narezanog mesa podsećala na nijansu crvene koju je slikar rado koristio.
KARAĐORĐEVA ŠNICLA
Davne 1956. godine u Beogradu, sasvim slučajno, u restoranu “Golf” nastala je Karađorđeva šnicla.
Jednom prilikom, kada je gošća restorana zatražila čuveni Kraljevski kotlet, kuvar Mića Stojanović se našao u neprilici – nije imao dovoljno sastojaka za to jelo.
Nastojeći da ispoštuje damu, došao je na ideju da od kajmaka i šnicle napravi fantastično jelo koje je ukrasio u obliku ordena Karađorđeve zvezde.
Kasnije je saznao da je gošća bila zapravo Tamara Broz, snaja Josipa Broza Tita.
Foto: Pexels
