Februar je za mene bio drugi januar. Počela sam da nosim sočiva. Bilo je to, doduše, krajem februara.
Nosim naočare od srednje škole. Možda sam zato i bila loša u matematici, dok nisam uvidela da nije do krede bilo to što nisam videla dobro koji je broj napisan na tabli. Bila sam to – ja. I moj vid, koji je počeo da se kvari.
Sećam se da sam kupila neke tako ružne naočare. Toliko da imam možda tri fotografije sa njima. Ako i toliko. A šta je znalo dete, mislilo da će ih nositi tek povremeno. Kad ono…
Dioptrija je s godinama rasla. Sećam se isvojih drugih naočara i dioptrije. E njih sam volela. Bile su pravougaone i tamno ljubičaste.
A onda sam ušla u još veći minus. Minus dva i nešto. Neko bi rekao da nije tako strašno. Verujem, uglavnom oni kojima ne trebaju naočare. Ali, one su deo mene.
Volim ja svoje naočare. Lepo mi stoje (barem ja tako mislim). I pomažu mi da vidim, naravno.
Ali – ne podnosim kako se magle. Nekada uđem u bus, a sada, kada ih nosim u paketu sa maskom za lice. Dve su opcije – da skinem naočare ili da skinem masku. Dakle – nema rešenja.
Uglavnom, kupih ja tako svoja prva sočiva februara meseca, da bih mogla da nosim naočare za sunce, što je do tada bilo praktično nemoguće. Kad ono, međutim.
Sočiva, doduše, iziskuju više vremena od naočara ako ste smotani kao ja. Zavisi od dana. Nekad se toliko iznerviram, pa ih demonstrativno vratim u čošak u kojem noće. Nekad mi uspe iz prve. Nisam se još ubola u oko, što smatram velikim uspehom.
Eto, saživeh se i sa njima. Ponekad samo zažmurim na jedno, pa na drugo oko da budem sigurna da su tu.
I dalje, međutim, nameštam nevidljive naočare. Za svaki slučaj…
Foto: Pixabay
