Ko se još seti da priča o mamama? Osim možda na pismenom u trećem razredu i to u okviru famozne i čini se bezvremene teme “Moja porodica” ili pak “Omiljeni član moje porodice”.
Doduše, kod ove poslednje imaju jaku konkurenciju koja se sastoji od dva psa, mačke, zlatne ribice i nekoliko papagaja tigrica, moćnog tabora koji predvode tasmanijski đavoli – braća i sestre. Ili Siry. Eventualno tata koji stalno radi i visi na mobilnom ili čim dođe kući seda ispred televizora i vrši poseban meditacijski ritual zaboravljanja na svet koji ga okružuje. U tim slučajevima, sastavi se pišu da bi se njima mahalo ispred ekrana nekom lepom ocenom u nadi da će gospodin tata obratiti malo više pažnje. Gde su tu, pak, mame? Jesu li zaista zaboravljene u trećem razredu?
U oskudnoj građi uspomena iz osnovne škole uspevam samo da nabasam na jednu pesmicu koju smo radili iz muzičkog za ocenu. Zvala se “Pesma za naše mame”. I išla je otprilike ovako:
Ovo je pesma za naše mame.
Koje su često umorne i same
koje se uvek prve bude
a na spavanje poslednje kreću.
Kojima se retko kažu reči hvale što neumorno rade za nas male.
Pesnik ne samo što je mamama posvetio pesmu, nego i apeluje na čitaoce da svojim mamama naberu “hiljade crvenih božura u najlepšem cvetu”. Pa ipak, pesma je uvek izazivala u meni nekako setna osećanja i to ne zbog činjenice da su umorne, da se prve bude ili uveče bdiju nad svima. Jedna jedina reč činila je da mi glas zadrhti i da do refrena uvek dođem sa suznim očima, što, priznajem, nije bilo milozvučno.
Same. Mame su same. Bolna rima u kojoj se krije sva istina ovog sveta. Gotovo isto osećanje nemoći, solidarnosti, gorčine i neshvatljive lepote doprlo je do mene kada sam prvo put čula pesmu “Mama” naše muzičke grupe “Zemlja gruva”.
Presiram kao moja mama
ona presira kao njena mama
to je presija od milion godina
a moja ćerka radi isto što i ja.
Kako uopšte danas pevati o mamama? Danas, kada se na njih gleda samo kao na sredstva za pravljenje beba kojima bi se podstakao natalitet i izašlo iz krize? A zaboravljene su na svim ostalim poljima. Kao žene koje se bore za svoju decu. Koje ne žele da ih odgajaju u svetu punom mržnje i očekivanja bolesnog društva. Kao one koje će ih izvesti na put i omogućiti da ne zaglibe u začaranom krugu tuđih želja.
Jer, negde na pola tog puta, desi se život i, pre nego što se osvrnete, borite se za ideju koja se percipira kao sreća. Imate svoju ćerku. I govorite joj kako može da bude šta god ona poželi, samo ako se dovoljno potrudi. A onda je zatekne… Bolno otkriće da je sve san koji se ponavlja po milioniti put.
Tada će joj se učiniti da je najusamljenija osoba na svetu. I tada postaje važna ona maksima:
Ja sam koren
ja sam grana
samo mi se čini
da sam sama
mene prati
moja mama
iza moje mame
njena mama
“Ista svetlost dana” i “isti mesec koji kruži dok spavamo” opominje nas da smo mnogo sličnije nego što se usuđujemo da priznamo. Suočavamo se sa istim izazovima koji nam prave iste bore na čelu, istim smehom koji proizvodi iste bore oko očiju i usana.
Biti nasmejan, pažljiv, spreman da udovolji, da sasluša drugu osobu, pogotovo muškog pola, da je uteši, da ne priča previše, da bodri, da hrabri i da blaži ćuteći, pogledom, toplom supom, varjačom, sudoperom, platom na pristojnom poslu, cegerom sa pijace, pričom za laku noć… To znači biti živ i biti mama. To znači razumeti istinski prirodu i dubinu svog položaja i svih patnji i lepote koje on nosi. Zavoleti ga i prihvatiti da ste uvek podrška, da ste na drugom mestu, da živite za one koje volite i negujete sebe kroz brigu o njima. To je majčinska ljubav koja se sa vama budi svakog novog dana i koju poklanjate ne samo svojoj porodici, već svetu. A on kao da i dalje nema dovoljno sluha da shvati… Ili barem dovoljno empatije.
U trenucima kada pomislite da je atmosferski pritisak neizdrživ, pomislite na svoje komadiće svemira koje čine da ni “ne postajete, ni ne prestajete, već samo jeste”. Zahvaljujući njima, vi ste kontinuum u perpetuumu mobile. Transgeneracijski. I sa njima podelite ovu pesmu.
Foto: Pexels
