Skoro šest godina od premijere predstave fizičkog teatra “Čujem bubanj”, koju je osmislila Marija Farmer, pozorišna rediteljka, performerka i pesnikinja, ovaj performans je imao svoj revival, kako sama kaže Marija. Bez novca, ali punog srca, u tom duhu je “oživeo” ovaj performans – ali nije bilo uzalud, što je pokazala puna sala i ovacije za performere. Onaj najveći aplauz svakako ide Mariji, koja je u razgovoru za Kulturni kišobran govorila o nastanku ovog performansa, fizičkom teatru uopšte, a kako “Čujem bubanj” može imati bezbroj značenja, otkrila nam je šta taj bubanj predstavlja za nju. Razgovarala Miljana Miletić.
KK: U predstavi se govori o hrabrosti, ljubavi, željama, generalno – o životu. Kako je bilo osmišljavati jedno ovakvo delo?
MF: U kreaciju svojih predstava ne krećem od koncepta – krećem od svoje duše, a onda tražim okvir, način da to što želim da kažem i istražim, nađe najbolji oblik. Godine 2015. sam napravila Malu akademiju fizičkog, ekspresivnog i procesnog teatra sa idejom da obučim neke ljude (profesionalce, amatere, svejedno) sa kojima bih kasnije mogla da radim pozorište kakvo želim da radim. Radila sam nekoliko performansa pre toga, ali mnogo energije je odlazilo na to da zapravo ljudima koji nemaju puno veze sa fizičkim teatrom objasnim šta hoću i očistim elemente. Performans “Čujem bubanj” je bio završni rad, prezentacija rada akademije i uključivao je rad sa tehnikom/telom s jedne strane, ali priča je potekla iz onoga što je za mene tada bila životna priča.
Ja sam 2013. godine izgubila bebu i u bolnici sam napisala pesmu “Čujem bubanj”. Ova predstava je nastala te noći, iako ja to tada nisam znala, saznala sam 2015. kad sam je napravila. Tako se rodila priča o Heroju i tako sam tu temu unela tada u rad Akademije. Kad se moja duša pokrene, obično se to pretoči u scene ili u poeziju, a kada pravim pozorište polje na neki čudan način privuče u tom momentu ljude koje ova tema dotiče da je zajedno istražujemo.
KK: Kako se osećaš sada kada se predstava ponovo igra?
MF: Osetila sam da je trenutak da ova predstava počne da živi iznova i da se igra. Pozvala sam ljude sa kojima sam htela da je uradim (polovina original postavke, polovina novih). Prvi put radim revival nekog svog performansa i nisam znala šta mogu da očekujem. Proces me je malo zaprepastio, tačnije otkrila sam da ništa ključno ne mogu da promenim. Neverovatno! Kada se govori o dramaturgiji, ja ređam scene kao note i ređam ih na dva nivoa, sadržaj sklapam u priču (ne nužno narativ) i sklapam ritam, kompoziciju, kao muzičko delo. Ja sam sada htela da očistim neke stvari, rediteljski sam pomislila da znam koje scene možda nisu nužne, a ni sjajne i to sam pokušala da izbacim ili im promenim redosled i slavno sam, da ne kažem herojski, propala! Bubanj se nije dao. Ali ako na primer izbacim devetu scenu koja sama po sebi nije neka, padnu mi scena jedan, pet i završna. Kad vratim devetu scenu one opet rade. Očigledno u momentu kad je nastala predstava povukla sam neku magiju i ako hoću tu energiju da ponovim, kičma ne sme da se dira. Scene unutar su doterane i neke su promenjene, ali konstrukcija je ostala kakva jeste. Ne znam šta to govori o životu, ali bilo mi je fascinantno da otkrijem kako budućnost određuje prošlost isto kao i prošlost budućnost (ja inače ne verujem u linearno vreme, evo i dokaza), kao i to da neke veoma nebitne scene same po sebi drže ključne scene, pa samim tim teško da su nebitne iako možda tako izgleda. Volela bih da igramo još, važno je iako još uvek ne znam zašto je važno. Saznaću.
KK: Verujem da je u svakom od nas ova predstava probudila bar neku emociju. Šta tebi kao rediteljki prolazi kroz glavu kada gledaš iz pozadine ovu predstavu?
MF: Pa teško da mogu da je gledam iz pozadine, kada govorimo o emocijama, sadržaju – ekstremno je lična i bliska. Kad je gledam iz pozadine mahom se bavim komunalijama, da li je neko ubrzao, da li će pogrešiti, da li je dobra ili promašena energija – nije baš uzbudljivo. Dok je nastajala prva verzija 2015, jako često smo svi plakali – i ja i performeri. Na generalnoj sam im tada bila zabranila da plaču, da bi sačuvali energiju, ali nam nije uspelo na nekim scenama. Eto tako je izgledalo. Sada je bilo drugačije, bilo je malo plakanja, ali sam se više bavila profesionalizacijom, čišćenjem pokreta i energije, pa smo manje bili vezani za sadržaj, pokušavali smo da doteramo formu koja može da adekvatno nosi sadržaj. Mislim da je u ovom izvođenju sada emocija malo pretrpela, ali to je sada pitanje vežbe i daljeg izvođenja.
KK: Koliko su onda performeri uspeli da dočaraju koncept koji si ti zamislila?
MF: Što se tiče dočaravanja (začaravanja, otčaravanja – čar kakva lepa reč!) fizički teatar jako puno zavisi od energije, preciznosti pokreta, otvorenosti srca/duše. Ako je telo otvoreno, ako je emocija tu, a pokret nije precizan, forma ne može da iznese poeziju i obrnuto, ako je odlično uvežban, ali se na trenutak performer isključi, onda pokret postaje prazan. Kada se te stvari povežu, sklope, onda nastaje magija. Fizički teatar ima nešto ritualno u sebi i nijedno izvođenje nije isto (kao ni za ma koju predstavu, ali je to ovde ključno), ali kad ritual teče precizno i savršeno on posle nekog vremena telesno i emotivno uvlači u sebe i performere i publiku. Mislim da je za prvo izvođenje sada odlično ispalo, sa varijacijama u energiji koje su normalne. Ja znam tačno kako neke scene rade kada se savršeno poklopi emocija s pokretom i volela bih da podignem to na nivo ponovljivosti.
KK: U predstavi čujemo razne vrste muzike, kako je biran “repertoar”?
MF: Muzika je jako važan deo mog rada, radim sa ritmom, kvalitetima pokreta i uvek mi je bitno da imam jako puno muzike koju mogu da koristim kad osetim da treba. Meni scene često pevaju – performeri nešto rade i bukvalno čujem muziku, onda tražim nešto slično da to opiše, rezonira sa onim što čujem u glavi. Nekada pustim muziku za zagrevanje ili neku vežbu i neko slučajno uradi nešto što moje rediteljsko oko uhvati i odmah beležim i pamtim. Sve je to materijal za završni performans. Tako nastaju male scene, a onda se pravi kompozicija i režira na kraju. Tada kičma traži konceptualno usaglašavanje, da postoji neka priča iako nije linearna i ritmičko usaglašavanje, pa mi nekad tada zatreba još muzike da energiju promeni na adekvatan način. Videli ste da radim sa kontrapunktom u svakom smislu, kontrastima, nivoima – mrzim linearnost, verujem da su sve istine dualne, tako da se vozimo između suza i smeha. Muzika to prati.
KK: “Čujem bubanj” je predstava fizičkog teatra. Kako objasniti fizički teatar nekom ko nije navikao na ovaj vid izvođenja?
MF: Ah, pa nikakako kako stvari stoje. U našim pozorištima se igraju klasične dramske predstave, čak i kad imaju inovacije i dalje je to miljama daleko od fizikalnosti, i ljudi naprosto nisu navikli da ovako teatar takođe može da izgleda. Kažem kod nas, jer je ovo u Belgiji i Holandiji na primer prilično prisutno.
Fizički teatar takođe sam po sebi ima hiljade verzija, ali zajednička je upotreba tela i fizikalnosti kao osnovnog sredstva komunikacije. Tri tela samo postavljena na određen način mogu da rasplaču 400 ljudi u publici. Ja sam u to zaljubljena.
KK: “Čujem bubanj” može da znači toliko toga – šta on predstavlja za tebe? I najvažnije, čuješ li ga?
MF: Da, mnogo toga. To je bilo prvo pitanje za performere i tada i sada – čuješ li bubanj u svom životu, kakav je to bubanj, šta želiš, šta te plaši. U Kembelovom Mitu o Heroju, bubanj je poziv Heroju da krene na put, metaforički put transformacije duše i on uvek prvo beži jer ga tamo čekaju užasne borbe, a realno može i da umre, ali ako preživi, vraća se transformisan i nosi dar za ljude oko sebe. To sam htela da preispitam. Šta ako ide naopako, šta ako je bubanj nešto drugo, šta ako heroj prosto umre i to je to. Ja sam oduvek bila priličan heroj, a onda sam izgubila odsudnu bitku, najvažniju u svom životu ili bar to trenutno tako izgleda, videli smo gore kako scene mogu biti nelinearno povezane, te možda sledi neka buduća sjajna scena u mom životu koja počiva na ovoj, samo to još uvek ne znam. Kada je predstava nastala ja sam čula bubanj kao ispod vode, hodala sam kroz zemlju mrtvih, a on je bio neka navigacija, jedini signal da sam još uvek živa. Strašno puno stvari se promenilo za pet godina. Sada ga ne čujem. Kad ne čuješ bubanj, onda si ili mrtav ili srećan. Ne mogu da kažem da sam trenutno baš srećna, ali kako stvari stoje nisam baš ni mrtva, te verovatno se dešava neki deo puta koji mi nije najjasniji. Videćemo. Meni obično odgovori dođu kroz scene ili poeziju. Za sada je možda dovoljan odgovor to što nisam uspela da ubijem heroja – a priznajem, htela sam, na opšti užas mojih performera. Ali eto nije uspelo, bilo je ili da vratim originalni kraj ili da Bubnja nema. Tako da je nežnost ostala na kraju.
Foto: Privatna arhiva
