Nije svakidašnje to da upoznaš nekoga ko ti lako promeni percepciju ovdašnjeg sveta. Mladog sveta – onog koji tako slobodno kritikujemo, sa kojim svi imamo problem, kao da nikada nismo odrastali i učili život. Nekada su ljudi do dvadeset i neke postajali legende, danas je taj slučaj ređi. Međutim, ovaj mladi čovek – jer je, uistinu, odavno čovek, a ne dječarac – postoji da briše stereotipe. On je tu da živi, uči, stvara, onako beskompromisno i neprestano, kao što bi svako trebalo da čini. Bez pardona, jer kako drugačije da osetiš to koliko si jedno sa svetom?
Pred promociju svoje prve knjige, Nemanja Stanojević – ovaj naučnik, pisac i budući doktor medicine, podelio je sa nama nekoliko crta iz svog neverovatnog života i znanja. Nadam se samo da će i vas poneti ona ista vrtoglavica koja je ponela mene, kada sam se postidela nad svojim odrastanjem i upitala – a šta to onda čekam?
Rođen je pre dvadeset dve godine u Zaječaru, gde je završio srednju medicinsku školu. Kako se podjednako interesovao za društvene i prirodne nauke, učestvovao je na takmičenjima iz matematike, biologije, istorije, književnosti. Svoju prvu priču (u oblasti naučne fantastike i egiptologije) napisao je sa prijateljicom u osmom razredu osnovne škole, a od prvog razreda srednje škole piše poeziju, te je svake godine učestvovao na Festivalu mladih pesnika u Zaječaru, kao i na mnogim drugim literarnim konkursima. Pored same književnosti, oduvek ga je interesovalo i pozorište, pa je učestvovao i dramsku sekciju. Napisao je novelu „Oprosti mi, dragi Goe”, koja je potom dramatizovana, i kao duo drama (u kojoj je i sam glumio) odigrana dan pred njegov odlazak na fakultet.
Srednju školu završio je kao učenik generacije, dobitnik je Svetosavske nagrade, Vukove diplome i povelje grada. Od treće godine srednje škole, pohađao je seminare biomedicine u Petnici, i radio na svom polazničkom projektu iz ove nauke. Upisao je medicinu 2015. godine, i iste postao saradnik u IS Petnica, gde i danas radi kao mentor srednjoškolcima, kojima pomaže u vezi sa projektima i uvodima u nauku. Naravno, nastavio je da piše poeziju i prozu. Početkom ove godine, napisao je prozni tekst „Duže o Ani Desebratum”, a shvativši koliko je poezija, zapravo, uticala na samo prozno delo, motive i stil, sastavio je zbirku „Mijazme”, koja je u septembru objavljena u izdanju Nove Poetike. Trenutno radi na knjizi proze, studira četvrtu godinu medicine, radi u Petnici, volontira na Institutu za medicinska istraživanja i piše za studentski list „Medicinar” o naučno – popularnim temama.
Ovom prilikom, sa Nemanjom sam razgovarala o nauci i umetnosti, o mladom i odraslom, o borbi i inspiraciji. Želela sam da mu postavim stotinu pitanja, ali, neka ostane nešto i za naredni put. Sigurna sam da će ovaj mladi, fenomenalno svestrani gospodin imati mnogo prilika da govori o svemu. Znam da ću ga ja sa pažnjom slušati.
KK: Otkuda ti toliko energije i inspiracije?
NS: (uz smeh) Mnogi su me to pitali i pitaju, čak se i sam nekada zapitam. Nikada ne mogu dati smisleni odgovor na to, niti mogu navesti neki konkretan izvor… Znam samo da me najviše u životu raduju nove stvari. Takođe, nikada nisam mogao da se zadovoljim ponuđenim znanjima/aktivnostima koje se nude u srpskom školstvu, te sam uvek tragao za nečim dodatnim, „vannastavnim“, za stvarima koje su zabavnije i daju mnogo veću slobodu. Petnica me je naučila da sve ono što nam se nudi u školama / fakultetima i ostalim zvaničnim ustanovama nikako ne može biti dovoljno, da je znanje deo jednog kontinuuma i da se ne može ocenjivati na malecnoj skali od 1-5 / 5-10. S tim u vezi sam uvek voleo da istražujem taj kontinuum, a kada se krećete tom beskonačnom vijugom, inspiracija je na svakom ćošku. Samo treba biti dovoljno slobodouman i širiti horizonte, koliko god to klišeasto zvučalo.
KK: Hajde, pojasni malo naziv zbirke „Mijazme” i tu zaista nesvakidašnju ideju za nazive pesama. Otkuda tolika zainteresovanost za mentalna stanja ljudi?
NS: U epidemiologiji postoji jedan pojam koji se zove Mijazmatska teorija bolesti. Nekada davno, davno, ljudi su smatrali da su bolesti poput kolere, hlamidije, kuge uzrokovane – mijazmom, formom „lošeg vazduha“ koji se širi iz bolesnog organizma. To je bila otrovna para / magla koja se širi i zaražava ljude. Naravno ta teorija je odbačena isto tako davno, po otkriću mikroorganizama. Nazivom knige „Mijazme“, želeo sam da poentiram odnos ljudi prema socijalnoj patologiji, duševnim bolestima i socijalno neprihvatljivim izborima pojedinaca. O mnogim stvarima se ne priča, mnoge stvari se stavljaju pod tepih, o mnogim stvarima ne znamo ništa, i ponašamo se prema njima kao prema nekim otrovnim parama / maglama, a da li su te stvari zapravo otrovne? Da li je to lakše raditi nego razumeti? Sam naziv pesme po psihijatriskoj dijagnozi ne znači da pesma ima za cilj da opiše jedno takvo stanje i bolesnika, već pojedinca koji je na neki način drugačiji, ili po onome što oseća ili radi ne pripada „standardu“ te ga okolina smatra „bolesnim“.
KK: Omiljena pesma iz sopstvene zbirke?
NS: Zavisi od doba dana, raspoloženja i toga ko pita. Neka danas bude „F64.8 Drugi poremećaji polnog identiteta”.
KK: Omiljena pesma drugog pesnika?
NS: Žak Prever, „Adrijen”
KK: Kakva su tvoja iskustva sa učešća na književnim festivalima i konkursima? Gde su tvoji radovi objavljivani?
NS: Objavljivan sam u zbornicima Festivala mladih pesnika, tri godine za redom. Oni su mi najdraži, pošto se Festival održava u mom rodnom gradu, Zaječaru. Bilo je još par zbornika. Nažalost, ne mogu reći da, suma sumarum, imam pozitivna iskustva sa festivalima i konkursima. Takođe, mislim da nisam jedini mladi pesnik koji ima takvo iskustvo. Najveći procenat književnih konkursa za neafirmisane autore, po mom skromnom mišljenju, neguje neku kulturu koja je odveć staromodna i dosta daleko od savremenog, što je zaista paradoksalno, je li? Žalimo se kako se književnost ne može približiti mladima, posebno poezija, a držimo se nekih ispraznih formi i pravila koji odbijaju te mlade. Čini mi se da poezija, ili bar oni koji kreiraju izdanja i stoje između autora i publike, ne evoluiraju u korak s vremenom. Ne mislim da poezija treba da se banalizuje i spusti na ovaj „zadrugarski“ nivo koji je danas popularan, ali svakako ne treba ni da ostaje tako formalna i ustaljena. Sa druge strane, najveći problem književnih konkursa, kao samih konkursa, jeste što se od autora zahteva štampanje u dvadeset i pet primeraka, šifriranje, slanje poštom, što je u današnje vreme kada i penzioneri imaju email-ove nonsensno.
KK: Koliko je teško mladom i modernom stvaraocu pronaći svoje mesto, odrastajući u srpskoj provinciji?
NS: Zapravo, zavisi šta mladi moderni stvaralac priželjkuje. I u tim provincijama, a i u velikim gradovima, uvek se može naći krug istomišljenika i zaljubljenika u umetnost koji će se podržavati i podsticati. Ukoliko nekoga ne zadovoljava tako nešto, nalaženje mesta u većim krugovima definitivno je teško, psihofizički naporno i zahteva pun novčanik.
KK: A kao mladom naučniku i budućem doktoru?
NS: Ja i dalje živim u uverenju da za vredne, požrtvovane ljude, koji su stručni i vole to što rade uvek ima mesta. Nažalost, posmatrajući svoje prijatelje, istraživače i lekare kako odlaze iz Srbije, menjam svoje mišljenje. Da se ne lažemo, nije problem samo teško nalaženje posla, niska plata i slično… Mislim da je zaparloženost i nepoštovanje veliki problem. Nemam dovoljno godina i iskustva da elaboriram na temu, ovo je samo osećaj – to se i dalje važi, zar ne?
KK: I te kako. Koliku si ti podršku imao, odmalena do danas, za sve te stvari kojima se baviš, i kome / čemu si najviše zahvalan?
NS: Porodica i prijatelji su mi oduvek najveća podrška, i to je konstanta. Imao sam veliku sreću da imam strašno požrtvovane profesore u srednjoj školi, koji su mi uvek izlazili u susret. Najviše sam zahvalan mami i Petničarima.
KK: Sada je, u Beogradu, pretpostavljam, lakše… možda i inspirativnije? Ili je provincija jednako interesantna…?
NS: Čudno ali istinito, bio sam produktivniji u literarnom smislu dok sam živeo u manjoj sredini. Ne znam zašto je to tako…Takođe nisam ni siguran da je ovde lakše… Šuma je velika, ličnosti su različite, malo je vode, a puno vodenica. Ume da bude lepo, ako znaš dobro da plivaš.
KK: Kako se boriš sa opštom inercijom mladog sveta, kada su umetnost i nauka u pitanju?
NS: Baš ne smatram da su mladi ljudi inertni, naprotiv. U Petnici sam uspeo da upoznam na stotine veoma inspirativnih mladih ljudi, punih entuzijazma, ideja, sa neverovatnim načinom razmišljanja, punih energije i želje da rade na sebi i menjaju svet. Nažalost, pri kraju fakulteta to krene da jenjava, jer smo primorani da se svrstamo u neki obruč, u neki kalup. Smatram da su stariji izgubili motivaciju i postali inertni, a nekako mi mladi nikako da prestanemo da zavisimo od njih. Čini mi se da je ovde sposobnost adaptacije mera uspeha. Ne mislim da to tako treba da bude. Stariji treba da se poštuju, ali mladi ne smeju da se ukalupljuju i sputavaju i teraju na besmislene adaptacije – raznolikost je ono što omogućava napredak.
KK: A kako se boriš sa svojim polaritetima? Nauka zahteva mnogo rada, pisanje takođe… negde između treba i živeti. Ili je i to, zapravo, život?
NS: To je život. Pišem automatski, to mi dođe kao disanje ili bilo koja fiziološka funkcija. Nauka je ono što me održava budnim i tera da se stalno usavršavam… Dakle, život.
KK: Ti si se, u jednom momentu, obreo i na pozorišnoj bini? Kakav je osećaj, pošto su stvaraoci često i introvertni?
NS: Da, bilo je to tokom srednje škole u par predstava Dramske sekcije profesora Stevana D. Jovanovića i profesorke Aleksandre Jovanović. Bilo je to neprocenjivo iskustvo i krivo mi je što nisam nastavio sa tim aktivnostima i po preseljenju u Beograd. Osećaj je strava, jer nismo ni svesni koliko na sceni moraju da se kanališu različite emocije.
KK: Hoće li biti još (tvojih) dramskih dela?
NS: Ko zna. Svakako ostavljam tu mogućnost otvorenom. Lep je osećaj kada se ostvari neko dramsko delo i kada na sceni vidiš kako ga reditelj i glumci tumače.
KK: Pričaj nam malo o svojim iskustvima iz Petnice. Šta ostavlja najsnažnije utiske?
NS: U Petnici sam od 2013. godine, prvo kao polaznik programa Biomedicina, a od 2015. godine kao mlađi saradnik na istom programu. Najlepša iskustva nosim iz Petnice. To je retko mesto gde možeš naći više od dvoje istomišljenika, zaljubljenika u iste / slične stvari. Mnogo toga, što i nema veze sa naukom i biomedicinom, sam tamo naučio i srećom nastavljam da učim kroz saradništvo. Svake godine upoznajem nove srednjoškolce i ne zaboravljam kako sam se ja osećao u tim godinama, šta su mi bili snovi i želje – to me motiviše.
KK: Imaš li neku viziju sebe kao naučnika, medicinskog radnika, i koji su to ciljevi?
NS: Voleo bih da budem istraživač / naučnik u oblasti biomedicinskih nauka. Planiram da po završetku medicine odem u inostranstvo na doktorske studije, a posle – gde me vetar odnese…
KK: Ukratko – koja je ideja novog proznog dela na kome radiš?
NS: Ne izlazim iz glave likova. U novom delu želim da prestavim „jousku“ – osećanje onog kompulzivnog unutrašnjeg dijaloga koje vodimo. Likovi će te unutrašnje dijaloge voditi tamo gde svaki prosečni beograđanin provodi puno vremena – gradski saobraćajni prevoz.
KK: Kakva je “Nova Poetika” kao izdavač? Nastavićete saradnju? Ili je prerano za takve zaključke?
NS: Nova Poetika je izdavačka kuća koja je okrenuta mladima, mladim autorima i svemu onome što je u današnje vreme alternativno. Kvalitet i autentičnost su stvari koje cene. Dosta su okrenuti autorima, i trude se da svakog veoma dobro upoznaju. Voleo bih da nastavim saradnju sa njima, s obzirom na to da je ceo proces bio izrazito prijatan i lep.
KK: Tvoja knjiga će se, nakon predstojeće promocije, pojaviti i na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu. Hoćeš li biti prisutan na štandu, makar na kratko?
NS: Potrudiću se da nakon vežbi na fakultetu provedem neko vreme na štandu. Nadam se da se vidimo.
KK: Na posletku – kako je osmišljena promocija knjige u „Poletu”, šta da očekujemo kada dođemo?
NS: Trudili smo se da promenimo koncept promocije, u tom smislu da celokupna atmosfera bude opuštena i alternativna, tako da će – posle kratkog predstavljanja knjige – DJ duo Kamilica i Nana puštati muziku, a ja ću se potruditi da sa svima proćaskam o bilo kojoj temi. Polet, 9.oktobar u 19h.
KK: Hvala ti, želimo ti vrtoglave uspehe na svim poljima!
NS: Hvala vama mnogo, uživao sam odgovarajući na pitanja.
Intervjuisala: Ariel Cemović
