Kada se vraćate kući, u vama, verujem, proradi taj setni smešak. To kovitlanje krvi, treperenje glasnih žica i knedla u grlu, ali od neke nepojmive sreće, što ste, hej, na svom tlu.
Granica. Vadim dokumenta. Silazim, pokazujem ih. Kažem fino dobar dan i hvala. Ulazim u Srbiju. Malo drugačiju od one od pre desetak dana.
Svakako, vratila sam se kući. A kada se vratite kući posle desetak dana, čini li se i vama kao da nikad niste otišli. Kilometri su čudna stvar. Vreme još čudnije. Juče si tamo, danas si ovde. Gde ćeš biti sutra – ko zna.
A nije da sam putovala toliko daleko. Čak svoje odredište ne smatram drugom zemljom. Drugačije se malo govori, ijekavica. Druga je i valuta.
Mada, ako se zadesite u ovom kraju, možete sve sa evrima. Mogu i dinari. Ma – sve može. Mislim da menjačnicu nigde nisam ni videla.
Moja avantura i dalje traje u mojoj glavi. Šetam planinom i berem cveće da odnesem mami kad odem kući. Možda je miris seti na detinjstvo. I gledam prizore koji me rastužuju, jer neku prošlost nikad neću videti kakva je bila. Zbog mržnje nekih ljudi. Zbog nas i njih. Ovih i onih.
I dok mislim o ovima i onima, mislim izdaleka, iz prelepog dvorišta punog zelenila, kako nisam ni slutila, da ćemo se deliti ponovo. Na ove i one. Na građane i ne-građane. Ko glumi, ko režira, a ko je stvarno građanin.
Ponovo sam na granici. I pitam se gde je granica u životu. U besu. Kada počinje mržnja? Postajemo li nekad svi zli? Da li smo sami krivi za to? Ili smo marionete? Mnogo pitanja – malo odgovora. Možda nijedan.
Dok me hvataju žmarci po izlasku iz autobusa, jer, hej, Srbija, prilazim policajcu da pokažem dokumenta, i ne mogu a da se ne zapitam – koliko je teško preći granicu?
Foto: Miljana Miletić
