Kada ste poslednji put zamračili šalone svoje sobe i prepustili se maštarenju? Sklopili ste oči, tabana čvrsto priljubljenih uz parket i u tom poljupcu komforno našli oslonac… Sunčano popodne odagnali ste samo na nekoliko trenutaka. Stopala čvrsto na zemlji, a glava u oblacima.

Sve ostalo je „na holdu“, kako kaže Tam u svojoj novoj pesmi; u sobi se magli, a vi počinjete da prelistavate sve one momente koje ste puko proživeli i ne promislivši o njima. Poput deteta, bezbrižno i razigrano, obuzima vas neverovatan splet emocija.

Kada ste poslednji put iskreno odlepili za nekim? Potpuno iracionalno, tinejdžerski, neobjašnjivo? Kada ste poslednji put ispali luckasti, a kada isprovocirali osmeh prijateljima ili potpunom neznancu? Ja volim igrarije sopstvenog mozga i kada mi se nekim danima u rukama konobarice od poslužavnika učini frizbi, a u rukama radnika žuta vaterpolo lopta od žutog šlema. Da li su se upravo tim igračkama najradije zabavljali u detinjstvu? Šta su od detinjeg zadržali u ovim godinama?

Ja sam u svojoj dvadeset prvoj godini upoznala sasvim modernog nindžu. Dovoljan je bio trenutak koji je iziskivao instant-kidisanje i ne tako nesavladiv prozor kao jedini izlaz.

Na kraju dana, svi smo pomalo gladni igre. Ona nas valjda opseda kao neki odsjaj divne prošlosti, kada je bila najslađi način da provodimo vreme, naš beg i naš paralelni svet. Upravo je igra ono što nam ostaje u teškim trenucima. Kreativno provoditi vreme je umeće, pa ipak, to nikad nije bilo jednostavnije nego danas.

Inspiracija je na jedan „klik“ od vas, a najbolje je kada „kliknete“ na onu osobu koju dugo niste videli, a koja je, makar na tren u prošlosti učinila da se osetite istinski srećno. Osobu „koja želi da je tamo, a vi želite da je ovde“, kako kaže Dram u svojoj pesmi „Ona“. Osobu koja vas kapira, koja vas neće ismejati kada joj priznate da ponekad u rukama odraslih ljudi vidite igračke. S kojom kilometri razdvojenosti donose mogućnost iznovnog povezivanja na nekim sasvim nesaznatljivim nivoima.

Za takve momente ponovnog spoznavanja sebe, odnosa na daljinu i njegovog produbljivanja vredi na tren zapostaviti čak i treptaj popodnevnog sunca. Ne dajte da vas ta vaša osoba i ta vaša igrarija čeka „na holdu“. Uplovite u nju sasvim jednostavno, poput deteta. A svet će, ovoga puta morati da sačeka.

Piše: Ivana Dinić

Foto: Pixabay


Kako ti se svideo tekst?

Ne razumem Ne razumem
0
Ne razumem
Ne sviđa mi se Ne sviđa mi se
0
Ne sviđa mi se
Zanimljivo Zanimljivo
1
Zanimljivo
korisno korisno
0
korisno
okej okej
0
okej
divno divno
1
divno
Predivno Predivno
3
Predivno
Super Super
4
Super
Ivana Dinić

Ivana Dinić je studentkinja treće godine medjunarodnih odnosa na Fakultetu političkih nauka, a piše veći deo svog slobodnog vremena. Uživa u otkrivanju novih, inspirativnih muzičara, posećuje pozorišta i putuje kad god ima priliku za to (čak i na male distance). San joj je da jednog dana objavi knjigu, a do tada osluškuje i zapisuje sve one priče za koje joj se učini da žele da budu ispričane.