Leti, kada se splet okolnosti namesti naročito povoljno, događaji teku otprilike sledećim redosledom:

Patike se zamenjuju japankama ili bilo kojom obućom koja omogućava nožnim prstima da ritmično polaze putevima koje diktira muzika iz zvučnika i letnji povetarac.

Uobičajeno jurcanje po raznim destinacijama biva zamenjeno ustoličenjem u plažnom baru odakle je samo jednim pogledom moguće obujmiti čitavu pučinu, a već drugim obrise ostalih posetilaca posevećenih malim letnjim ritualima.

Odmah pravo, tri penzionera, dve žene u jednodelnim damskim kostimima i sedobradi muškarac zadubljeni u partiju jamba, kao da se ne obaziru na komešanje pučine iza njihovih znalačkih, potamnelih ramena. Pomišljam kako je ovo troje u životu sigurno nešto uradilo kako treba. U stvari, oni su mnogo toga uradili kako treba. Evo ih, u godinama kada se konačno u potpunosti mogu posvetiti sebi i svojoj duši, s prijateljima u dinamičnoj igri i muzikom talasa u pozadini, dok već zalazimo u jesen. U jeseni života oni kradu trenutke lenjeg septembarskog dana dok je više od polovine planete užurbano na svojim uobičajenim putanjama.

Za stolom desno, momak nešto mlađi od mene, u partiji primorske kartaške igre za koju sam prilično sigurna da je nikad neću savladati. Italijanske karte prepliću se s njegovim preplanulim prstima kojima odlučno izbacuje nepotrebne karte, povlačeći nove. Ono što on trenutno potvrđuje, o čemu sam do sada mogla samo naslućivati, jeste da se ova igra može igrati i sa samo jednim igračem. Vi ste taj koji gospodari svim špilovima. Kako god da se karte raspodele, imate sasvim podjednake šanse da istovremeno pobedite i izgubite. Dečko kao da je to znao oduvek i prepuštao se igri sve više i više, ne obazirući se na talasanje i oblake koji su počeli da se navlače.

Odjednom, miks stranih pesama koje su se smenjivale u mojim ušnim kanalima prekida jedna domaća, lokalnog izvođača. I sasvim iznenada donese mi neočekivano otkriće – da se izraz oblačiti se kod nas koristi u isti mah za nebo i ljude. Oblačeći se, navlačimo na sebe slojeve raznih tkanina, vazdušastih i onih debljih, zamračujemo se, utopljavamo, nismo ogoljeni, zaštićeniji smo naizgled, ili dajemo sliku o sebi kakvu bismo voleli da drugi imaju. A često zaboravimo da je samo bez suvišnih oblaka nebo istinski vedro i da nam se upravo takvo najviše sviđa.

To uradi leto i plaža. Ogoli nožne prste, bedra, ramena, zatekne nas u partiji karata, jamba, kad bar na trenutak ne razmišljamo kako izgleda svet oko nas, kako izgledamo drugima, kako smo vedri kad se ne oblačimo i kako se brzo promeni nebo dok se, ne obazirući se, prepuštamo igri onda kada izgleda da bi ona mogla večno potrajati.

Foto: Pixabay


Kako ti se svideo tekst?

Ne razumem Ne razumem
0
Ne razumem
Ne sviđa mi se Ne sviđa mi se
0
Ne sviđa mi se
Zanimljivo Zanimljivo
0
Zanimljivo
korisno korisno
0
korisno
okej okej
0
okej
divno divno
0
divno
Predivno Predivno
0
Predivno
Super Super
1
Super
Ivana Dinić

Ivana Dinić je studentkinja treće godine medjunarodnih odnosa na Fakultetu političkih nauka, a piše veći deo svog slobodnog vremena. Uživa u otkrivanju novih, inspirativnih muzičara, posećuje pozorišta i putuje kad god ima priliku za to (čak i na male distance). San joj je da jednog dana objavi knjigu, a do tada osluškuje i zapisuje sve one priče za koje joj se učini da žele da budu ispričane.