Danima već sanjam jednu plažu… To nije jedna od onih beskonačinh peščanih sprudova koji se protežu u nedogled sa podjednako mekanim morskim dnom. Sanjam jednu sasvim skrovitu uvalu oivičenu kamenim belim molom i obrisima divljeg zelenila.
U toj džungli negde se ugnezdila skalamerija od dasaka sklepanih tako da podsećaju na ono što je nekada bio plažni šank. Iako labilna, ova kontstrukcija je dovoljna da podrži neizostavnu opremu – nekoliko maski za ronjenje, flašu vina i jedan zvučnik. Taj jedan zvučnik glavni je „krivac“ za to što kad izronite iz modrozelene vode, iznureni od ronjenja na dah, u pokušaju da izjednačite pritisak sa spoljnim, možete da čujete muziku Afrike, u početku prigušeno, a onda sve jače.
Ova muzika priča priču o bubnjevima uz logorsku vatru, o šumu vetra u noći. Ona peva o nasukanim dušama koje su se otisnule u svet u potrazi za srećom. Ona prati ritam otkucaja srca svih onih ljubavi koje se održavaju na daljinu, o kojima peva kenijska grupa Sauti Sol u pesmi „Suzana“: „Promeni mišljenje i vrati se kući, neko te voli“… Sve je ona to.
Zašto je važno sanjati plažu? Zato što smo samo „dolje na plaži bili sigurni da lako ćemo popraviti svet“, kako kažu Jinx u pesmi „Na plaži“. Zato što smo na jednom kamenom molu na obali jezera u februarskoj noći festivala naslutili nadolazeće leto…
Zato što o plaži tako očaravajuće piše Klaudio Magris, opisujući istarsku obalu u knjizi „Drugo more“: „Apsolutne, platonovske boje, beli kamen, crvena zemlja, tirkizna voda sa indogoplavim mrljama na dnu, prozračnost čiste sadašnjosti. Pristaju uz kakav greben, plivaju do obale i ležu na stenu ili ispod masline; prolaze nedaleko od Rovinja, katedrale Svete Eufemije na litici iznad mora“.
Vrlo je važno da se do plaže iz sna stiže samo barkom, tako da su jedini saveznici na tom putu galebovi ili pouzdanost u sopstvene mišiće i plivačke sposobnosti. Samo na takvim mestima, misli se rastoležu kao niti, a sunce na njih baca zlatni odsjaj. Samo takva su „mesta gde nema čuvara osvetoljubivih bogova“, o kojima peva Detour u pesmi „Vikend“.
Sve je to plaža koju sanjam. Splet zvukova i boja, sinestezija kao stanje duha. Polazište sa kog sve i dalje izgleda ostvarivo, iako neopipljivo. Jedini način da se oboji samoća usporene svakodnevice. I u njoj ostvari nešto važno.
Foto: Ivana Dinić
