Stavila sam mamine minđuše boje fuksije i sela na terasu. Namerila sam se da pišem. Iza brda koje se uznosi nad najplićim delom zaliva sunce otpozdravlja rumenkastim tragovima za kraj poznoseptembarskog dana. Poželela sam da zalasku pored prikladnih tonova svojih minđuša pridružim i neku pesmu. Pripremila sam slušalice, sve je stajalo u pripravnosti, samo… Nijedna pesma mi nije dolazila u glavu.
Postoje momenti kada zapravo ne želim da čujem ništa osim tišine. To obično biva kada (iznova) dođem do određenog saznanja o kome, čini mi se, vredi porazmisliti bez ikakvih pozadinskih odvlačilaca pažnje.
To su momenti dostizanja novog stepena zrelosti, kada se nešto novo oblikuje u vama i traži finalnu potvrdu, finalno preispitivanje, dok se ne otkine i ne otpočne nezavisnu egzistenciju u vašem uglu gledanja na stvari.
To su momenti kada ste pomalo ogorčeni na sve i svakog, ali ponajviše na sebe što istinu niste spoznali ranije. To su momenti kada shvatate koliko je važno da se ponekad iznova i iznova zavaravate. To su momenti kada spoznate svu teskobu nekih polovičnih prijateljstava ili ljubavi, nekih polovičnih odnosa. Momenti raspoznavanja nekih sasvim nesrazmernih odnosa. Nejednakih odnosa. Onih koji vas na kraju dana iscrpe ili učine tužnim ili nateraju da se po hiljaditi put ovog leta preispitate. Kod kojih teskobu ne umanjuje ni rumena estetika zalaska ili minđuše boje fuksije. To su momenti koji zahtevaju potpunu tišinu.
A traju uvek i tačno onoliko dok neko iznova ne upali muziku.
Foto: Ivana Dinić
