Kada te zamišljam nakon nekog vremena
kada zamišljam naš ponovni susret
Zamišljam te sa nekih desetak kila viška
Koje se ocrtavaju na stomaku
Koji ti ipak nekako simpatično pristaje
I burmu koja ti steže domali prst
Odveć si odustao od pokušaja da je odvojiš od prirodnog joj staništa
S kojim je srasla
Iako si se razveo
Njoj je mesto tu
Tu pripada
Osmehuješ se podjednako šarmatno
Kao nekad
Nakon nekog vremena
Tvoj osmeh i dalje pleni prostorijom
Ali i dalje sija samo za odabrane
Kojima šapne
To će biti naša mala tajna
I letnji povetarac koji ti mrsi večite lokne
A srešćemo se nepogrešivo u leto
U vazduhu zasićenom lipinim mirisom
Jer leto je trebalo da bude naše vreme
Zima sve uvek pokvari
Dobro možda ne baš sve
Kao da smo juče gledali kako se magli tu pred našim očima
Prozorsko okno od toplog daha
Kao da je juče bilo
kad si znao da ću se iz besciljne šetnje gradom
Vratiti s novim parom pantalona
Iako ih već imam previše
Kao da si mogao pogoditi da i dalje naručujem isto
Kad sednem da slušam pesme koje smo slušali
da i dalje pričam previše
i da se smejem grohotom
kao tad
kao pre nego što se desi faza
koju tako olako volimo da nazovemo
„nakon nekog vremena“
i kad shvatimo da se i dalje bojimo
bojimo se da volimo
ali smo voleli da zamišljamo
kako ćemo se neustrašivo voleti
kako ćemo biti veličanstveni
i neuhvatljivi
u vremenu i prostoru
i kako je potpuno izlišno praviti bilo kakve računice
a naročito u šta ćemo se pretvoriti
kada se jednoga dana
u smiraj julskog predvečerja
ponovo sretnemo
nakon nekog vremena
Slušajte dok čitate:
Foto: Pexels
