Ovo je priča o našem velikanu i njegovoj kući na moru. O tome kako se našla baš tu gde i danas postojano, mada pomalo skrovito obitava u zelenilu. Ovo je i priča o gradu u kom se ugnezdila, ali i o na mahove sujetnom hvalisanju meštana koji su ponosni što su poneli titulu prvog komšije.
Ovo je i priča o meni koja ponekad poželim da sam deo te divne i velike bajke jednostavno zbog činjenice da na putu do plaže prolazim pored kamenih obrisa kuće iz koje je poniklo vekovno stvaralaštvo… Ipak, iznad svega, ovo je priča o ljubavi koja sve nas koji bismo se tako pohlepno dočepali makar i jedne niti ove pripovesti, stavlja u drugi plan na sebi svojstven nežan, a moćan način.
Nakon što se pomalo usnulim primorskim gradićem pročuo glas da velikan gradi kuću upravo u ovom naselju, odmah su počela nagađanja o tome zašto se od čitave duge obale tadašnje države odlučio baš za njen najjužniji deo. Istina, vekovna istorija o kojoj svedoči pozamašan broj kula, kao i ambijent survavanja stenovitih planina u toplo more predstavljali su nepresušan izvor inspiracije. Toliko je već umetnika poteklo odavde, jer kada vam zavičaj podari duge zime u kojima se pučina i nebo spajaju u sivom zagrljaju i setne oči nežne poput morske pene, bilo koji vid umetničkog izražavanja postaje vaša nasušna potreba.
„Sigurno mu manjka inspiracije… Čovek je jedan, a misli je mnogo. Jedino je more izvesno“, spekulisali su meštani, uzbuđeni zbog dolaska novog, znamenitog komšije.
Naš velikan je u to vreme već prepakivao kofere da bi se s jednog puta u daleku skandinavsku zemlju smesta uputio u svoju letnju rezidenciju, gde će, kako mu je to postalo jasno, provesti veliki deo svog budućeg života.
U glavi je posebno zvonio razgovor koji je vodio s lekarima daleke skandinavske zemlje: „Kod nas je terapija za ovu bolest i dalje u začetku… Bojim se da ne možemo mnogo da uradimo, ali na jugu vaše zemlje postoji banja s lekovitim blatom. Redovni tretmani mogli bi imati blagotvorno dejstvo…“
U tom trenutku celokupna njegova misao prešla je sa stvaralaštva na njeno ozdravljenje. Na ozdravljenje jedine koju je ikada voleo, kojoj je posvetio neka od svojih najvećih dela. Koja je kraj njega bila od prvog trenutka kad ju je ugledao, dugo kao lepa misao, a onda i kao realnost, kao družbenica i saputnica u svim putešestvijama. I sada je tu, ponosita, dok joj steže ruku, zadovoljan što je neki odgovor ipak dobio, pa makar to bilo u dalekoj skandinavskoj zemlji.
Kamenita kuća je bila izgrađena i nadživeće svoje znamenite stanare. Ostaće samo zveket šoljica za kafu koji komšije pamte nakon jutarnjih razgovora s pogledom na more. Ako njih ili neke od njihovih potomaka pitate po čemu će pamtiti velikana i njegovu suprugu, reći će vam: „Po tome što su bili normalni i topli ljudi, kao i svi“. Ono što još pamte jeste pogled kojim bi velikan dugo osmatrao more, za koji su svi držali da je posledica mirisave prirode i lepote s kojom se susretao svakog leta s svoje terase.
Ipak, ta kamena kuća ispunjavala ga je utoliko što je u njoj na mahove mogao da krade osmehe one s kojom je stario. I čiji se svaki kutak trudio da upamti, dok je polagano pokraj njega i zajedno s njim, bledela.
Tamo gde i dalje stoji lepa kuća raste bujno zelenilo koje je čini savršenim mestom za predah po vrelom danu. Nekad ukradem trenutak i oslonim se na topao kameni zidić koji opasava dvorište. Učini mi se tad da po koju nit ove ljubavne priče i sama u sebi nosim. I zahvalim se za sve one ljude koji i dalje umeju pripovedati važne priče.
Slušajte dok čitate:
Foto: Ivana Dinić
