Pisac Nenad Karan objavio je 2019. godine svoj prvi roman “Mesečar i marioneta”, a priliku da ga predstavi knjigoljpcima ima na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu. Za Kulturni kišobran, Nenad je govorio najpre o svom debitanskom romanu, o Sajmu knjiga, ali i tome šta vidi kao svoj zadatak kao pisca.
KK: Na ovogodišnjem sajmu prezentuješ svoj novi roman, “Mesečar i marioneta”. Da li si prvi put u ulozi pisca na Sajmu? I šta za tebe predstavlja Sajam knjiga?
NK: Pre svega, zahvalio bih se na prilici da se na čas skrijem pod vaš kišobran, povod je zaista divan. Beogradski sajam knjiga je najveći književni događaj u regionu. U vremenu kada je buržoaski establišment izgleda najzad pronašao magičnu folmulu u meri između hedonističkog i anarhističkog pacifizma, uz uvek poželjno odricanje od tradicionalnog morala koje je mladima jednako privlačno i uzbudljivo, dragoceno je saznanje da ima još onih koji gledaju knjigu kao vernog prijatelja. Osećaj je potpun kada kao autor među njima prepoznate i svoje delo. Ovo nije prvi put da sam u društvu kolega s kojima delim sudbinu literate, ali knjiga je svakako debitantska. Prilika je jedinstvena i nema potrebe da ističem koliko je zajedništvo važno u sferi umetnosti, pogotovo danas. Umetnik je prvi talac savremenog kapitalizma, ali verujem da je književnost preživela svoje najteže dane i da ‘gerila’ sada slobodno istupa zajedno sa svojim dragocenim delima.
KK: Šta čitaoci mogu da očekuju od tvoje knjige? Koju poruku si želeo da preneseš?
NK: “Mesečara i marionetu” sam pisao u Moskvi. Bila je to jedina olakšavajuća okolnost, to saznanje da ste daleko izvan onoga o čemu pišete. Moja sujeta i tvrdoglavost, zahtevale su od mene da ostanem dosledan u onome o čemu sam želeo da govorim i nakon cenzure prvog romana. Premda je taj prvi roman pretendovao za roman godine, bio sam kivan na pokrovitelje, kao i na okolnosti koje su nakon toga usledile. Sada shvatam da je “Mesečar…” nastao u takvoj atmosferi. Ali on najviše govori o veličini i teskobi sudbine koju je čovek sposoban da podnese kao “život”. Uopšteno, knjiga je inspirisana ovim podnebljem i svim tragedijama koje su upečatljivo odredile njegovu sadašnju sudbinu. Najpre, tema je određena ličnom, porodičnom traumom od koje se, slobodno govoreći, nikada nisam oporavio. Moje prisećanje na taj događaj postalo je užasno bolno, teško.. i mada sam od tog trenutka odmakao deset godina, morao sam koristiti san kao sredinu u kojoj bih stvar učinio iole lakšom, podnošljivijom. Moskva je moj Vavilon, savršeno skrovište i morao sam je iskoristiti kao mesto gde se odigrava radnja romana. Pomogla mi je da najpre postavim, a onda i odgovorim sebi na mnoga pitanja. Koliko je tragedija daleko iznad nas, koliko je ona u mogućnosti da menja tok naše sudbine? Naslov se može poistovetiti sa pitanjem da li na našem putu postajemo i ostajemo samo jedna marioneta? Šta se dogodi kada Mesečar u nama susretne našu Marionetu?
KK: Kako bi opisao svoj stil pisanja? Kako si uopšte odlučio da postaneš pisac?
NK: Odrasli smo u saznanju da nešto mrzimo, a da zapravo ne znamo šta to. Ali mrzimo sa tolikim žarom da se ono zdravo u nama plaši. Pokušaj da se odredi uzrok tome naterao me je da se okrenem toj temi u svojim knjigama. Kao pisac imam pravo da sudelujem u tome i da slobodno iznosim lično mišljenje. Mi danas živimo u vremenu nasilja koje se olako prihvata, kultura kao element retko se primenjuje i kada do toga dođe onda je jedino u funkciji upravljanja. Dakle, ja svoj zadatak u pisanju vidim u tome da stvorim svoj individualni tok vremena, da prenesem na papir svoj doživljaj vlastitog kretanja. Pa kako se kome učini, kako se kome svidi. Žanrovski, svako moje delo može se odrediti kao roman o umetniku, ili roman toka svesti. Moja je reč na hartiji vrletna i gotovo neprohodna. Zbunjuje i obeshrabruje svojom grubošću i nesrećom, zahteva dodatna iščitavanja, naporna i često bezizgledna.
KK: Koju knjigu bi svako od nas morao da pročita?
NK: Uhh.. (uzdah) Gotovo je nemoguće sada odgovoriti.. Ali neka to bude Mešina “Tvrđava”, u krugu domaćih autora, a Ljermontovljev “Junak našeg doba”, ako podrazumevamo strane autore.
Intervjuisala: Miljana Miletić
Foto: Milica Ilić (@osecanja_o_secanja )
