Ljudi, ljudi, ljudi. Tako mi smeta ta buka oko mene, a opet, kao da ne mogu bez toga. Ispijam po ko zna koju šolju kafe. Trčim sama od sebe, i pronalazim se negde između. Vraćam se pisanju. Ne znam da li je proleće krivo. Ili ljubav. Prema pisanju. Probudila se iz zimskog sna. Otvorila je svoje oči, i više ne želi da sanja.
Tastatura je oživela. A ja – ja sam aritmija. Pa stanem. I opet sve ponovo. Neshvatljiva sam. Naučila sam da volim. Da prihvatim. Ustanem, odem i zaboravim. Jer ja se ne vraćam. Pluskvamperfekat je već juče koje nije valjalo.
Samo se vraćaš ti kao alergija. Kao zapeta koju ne mogu da izbrišem. Kamen koji mi smeta, ali neću da stanem da te bacim. Otkotrljaj se sam. Ja nemam snage. Neodlučna Vago. Nemaš više ni reči. Zaboravila si. Ne čitaš. Preskačeš stepenike. Nemoj. Stani. Odrasti. Jer nije – nije, a jeste – jeste. I nema promene. Univerzum nije uvek tu za tebe. Ili me je stavio između dve vatre. Pakao koji se zove BIRAJ.
Ponovo sam se izgubila. I opet. I opet. U sebi. U sebi. I opet ljudi. Oko mene. A ja? Čujem samo svoje misli koje se bore. Ne žele da ih neko pročita, a opet, tako bi htele da izađu napolje.
Šta vredi, kada će ih čuti samo oni kojima ne znače? Savet je iz pakla izašao. Gori u mom jeziku reč koja može da promeni sve. Neću je izgovoriti. Vreme će proći. Doći će leto. Novo leto i nova ja.
I od svih ljudi, možda i neki novi ti.
Lilo*
