Sećam se da sam, kao klinka, od mamine prijateljice slušala o Exit festivalu i nastupu benda Moloko. Ja tada nisam znala da tako nekakav bend postoji, premda sam posle te priče čula kako radio i TV B92 ne prestaju da ih pominju. Kakva je to muzika? To je, deco, muzika za ples. Mada, ne ona na koju smo navikli u deceniji koja je prethodila. Nije to bio dance, nikakav repetitivni evropski pop – ovo je bio Funk, ovo je bio Disco, ovo je bilo koketiranje sa TripHopom i Soulom na klupskom podijumu, po znojavim telima pod stroposkopom. To je vodio jedan anđeoski, ali ozbiljan ženski jazz vokal, koji je prelivao mikrofon i zvučnike u najboljem stilu 60’s Bond filmova. 

Foto: Ariel Cemović

Prošlo je neko vreme, a Roisin Murphy je izrasla u ozbiljnu muzičku figuru i raširila svoja krila, otpustivši se u riskantan let solo umetnika. Ono što je ona tada otpočela – tu nema sigurnosne mreže i mirne vode. Ugrabila je najbolje od zapadnog talasa svega što je ikada slušala, to filovala predivnim začinima namerno preterane Tokio mode, a na to sve dodala nauku. Jeste, društvo – antropologiju, biologiju, kibernetiku. Prožeto je kroz mnoge tekstove, posebno na prvom solo albumu “Overpowered”, koji je odjeknuo i povukao je dalje nego što je mislila da ume odskočiti. Zapravo, mislim da je znala. Kvalitetni umovi uvek znaju za šta su sposobni. 

Nisam mogla da je vidim uživo nikada pre. Ovaj – onaj razlog, nije važno. Ona je ovog leta došla u Beograd, na deset minuta od mog stana. Beer fest, jedno beskrajno neinspirativno mesto, na kome se domaći muzičari skupljaju svake godine kao da obeležavaju maturu, uvek su tu i uvek pred dovoljno (istih) ljudi. Svi su tu pijani – došli su da konzumiraju mnogo piva i čuju rokenrol – i to ovde uvek mogu da dobiju. Međutim, Roisin je pružila nešto drugo. Ona je donela svet sa sobom, na svoja dva mala ramena je dovukla sve što ovoj sredini fali. Ta svežina se može porediti jedino sa najboljim, jakim multivoćnim koktelom koji ćete ikada probati. Onim koji će vas uvući u vir svih boja i srećnih mesta. Koncert će početi, a ti si istog momenta u nekoj diskoteci na pustom ostrvu, gde će te tropske ptice i reflektori zauvek njihati. To nema veze sa Beer Fest-om, ja tada nisam bila u Beogradu. Tog trenutka, ja sam bila u jedinstvenom svetu nasmejane Roisin Murphy.

Foto: Ariel Cemović

Nije važno koja je pesma bila prva na set listi, a koja poslednja. Sve izvedbe su bile podjednako važne i fenomenalne. Skupili smo se malo pre ponoći, ne očekujući da će izaći na vreme. Ko, bre, ovde još počinje na vreme (pozdrav domaćim bendovima koji umesto u 22h izađu u 00.30)? Tačno u ponoć, nekoliko ljudi je stalo na binu, među njima i jedno stvorenje u ogromnom ogrtaču/kaputu (kako opisati kostim Roisin Murphy normalnim rečima?) i beli reflektori su se uperili ka nama. Nisam videla ništa. Drugarica je rekla da fotkam… ali, koga? Nije to slučajno. Stvorenje u ogrtaču/kaputu je, uz svog kolegu, zasviralo na jednoj od klavijatura. Ritam je polako poprimio neki oblik i u jednom momentu, čuli smo i njen vokal. Pevala je lagano, ali pevala je kao da to čini pred pola miliona ljudi, a ne pred nekoliko stotina uberfanova. Pevala je zbog nas, ali i zbog svoje prirode… ona nije umela drugačije… ovo je nešto za šta moraš da se rodiš. Da budeš performer, zabavljač, umetnik, jazz diva u telu disco vile. Strgla je ogrtač sa sebe i prikazala nam se, mlada kao i pre petnaest godina, vrti se kao nekakva Zvončica u zeleno – crnom, sa malo šminke i mnogo snage. Narednih sat i po je skakala, trčala, ležala s nogama u vis, presvlačila se desetak puta, uz dodavanje kojekakvih rekvizita uklopljenih u pesme. Na primer, za “Exploitation” je bila smerna, puštajući nas da obučemo sopstvenu ekstazu, dok je uz “Overpowered” bila u svemiru i vizuelno/vokalno vodila na Mars. More sintetičkih zvukova je bilo dovoljno moćno da se danima plovi bez jedara. Kolege iz pratećeg benda znaju svoj posao. U jednom momentu je nekuda umakla i ostavila nas u njihovim snažnim rukama.

Foto. Ariel Cemović

Svirali su tako da sam bila bačena, bacana, svučena i nekoliko puta presvučena u razna izmišljena bića, jer, kako možeš da budeš nešto ovozemaljsko kada si već sat vremena na njihovoj planeti? Oni te sada imaju. Ti si, od početka do kraja ovog koncerta, ono nešto što je u tebi tinjalo celih dvadeset, trideset, pedeset godina. Ti si oslobođen. Tako do bisa, do posle bisa, sve do sekunda kada su svi oni otišli, a mi smo ostali žedni, željni, spremni za još, zatečeni stanjem u koje smo dospeli bez bilo kakvog opijata sem ove prelepe muzike. Oni su otišli, a nama je trebalo još deset minuta da počnemo da se razilazimo. Nisam umela da pronađem društvo, saplitala sam se o sebe. Nije to loše: umotana u snove i drhtaje koji proizvode umetnost.

Volela bih da je ovoga više kod nas. Da to nije samo kada nam banu ovakvi profesionalci. Sećam se koncerta Damona Albarna, koncerta Little Dragon, ili ovog koji je Grace Jones održala pre mesec i po dana. To su individue koje stvaraju nešto za šta zaista nisi znao da ti je potrebno kao voda. To se ne događa često. Volela bih da mogu da vam prenesem ono što je meni prenela Roisin. Umesto toga, ja ću vas sve zamoliti da pustite pesmu po izboru (može nasumično, zaista), zatvorite oči i pustite telo da samo pronalazi pravi potez, pokret, stazu. Znam da je smešno – to je samo nešto što svira dok se događa život. Međutim, umetnost i jeste život. U pravoj pesmi, postoji stotinu nadrealnih slika. U toj jednoj slici, hiljadu nekih, samo vaših filmova.

Zato postoje note. Pustite Roisin večeras. Nije važno šta se dešavalo danas i gde ćete se probuditi sutra, sve dok sada imate neki treptaj u kome je sadržano beskonačno mnogo želja i ljubavi.

Piše: Ariel Cemović

Pročitajte i englesku verziju reporaže:
Róisín Murphy at Beer Fest, Belgrade (Prevela: Tamara Fijat)


Kako ti se svideo tekst?

Ne razumem Ne razumem
23
Ne razumem
Ne sviđa mi se Ne sviđa mi se
13
Ne sviđa mi se
Zanimljivo Zanimljivo
10
Zanimljivo
korisno korisno
6
korisno
okej okej
3
okej
divno divno
34
divno
Predivno Predivno
30
Predivno
Super Super
13
Super