Za bivstvovanje ti ne treba sanacija, samo poneko putovanje kao motivacija.
Stali smo, a ti me zgrabi za ruku i promrmlja, onako kao da želis da na pola čujem, da ti uputim jedno ,,Šta?” , kako bi ponovio: ,,Želim ovako uvek da te držim”. Pomalo zbunjeno, a i meni naprosto uzdržano izgovorih ,,I ja tebe”, i kao da to sve lepo što osećam i nosim prema tebi želim da bude tu u meni, da se ne rasipa, da ga slučajno neko drugi ne ukrade, da se samo množi i ne izgovara previše lako i previše često. Pružio si sledeći korak i ćuteći nastavismo. Ne zato što nemamo šta da kažemo, nego zato što smo i dalje ušuškavali i slagali tu lepotu u sebi. Evo i sad dok pišem previše mi ljubavno zvuči u mom izvođenju svaki momenat sa tobom. Krenuli smo dalje na to čudnovato mesto, nasmejanih lica, nakon milion bezuspešnih pokušaja da dobijemo odobrenje glavešina da odmor možemo koristiti u svrhe odmora u ime zakona i reda.
Ja imam jednu onako pripisanu mnogima osobinu da u isto vreme u glavi radim svašta, da te slušam i aktivno u razgovoru učestvujem, a u glavi od posla do rada raznih stvari se tu ubaci i svoje mesto zauzme istovremeno i mašta. Pa se nekad od silnih razmišljanja umorim, zapitam i zastanem hoću li jednom da to raditi prestanem. Od momenta kad na to pomislih i zalupih vrata, kao da sam lupila šamar svemu što me opterećuje i nasmejana sela u auto. ,,Hajde da krećemo na putovanje”, povikah, ,,Hajde da razgovaramo o svemu, ali da svaki momenat vezujemo za to mesto gde smo”, ,,Hajde da koraknemo drugačije”. Koliko si me razumeo ne znam, ali mi je podrška bila sasvim dovoljna. Rekao si samo jedno jednostavno ,,Hajde”, i u prtljažnik uneo kofere.
Stigli smo i odmah se uputili na skijašku stazu. Padale su pahulje, a ja osim mokrih pantalona od silnih pokušaja da napravim kakav korak u produženim nogama, a koji se završavao bezuspešno, ništa nisam uspevala da osetim. Počela sam da se saosećam i sa čapljom i rodom i njihovim zbog dugačkih nogu otežanim hodom. A onda sam se sasvim opustila i toj velelepnosti prepustila. Koliko je korak lak uz prihvatanje da nećeš nigde stići ako unapred ubediš sebe da neće ići.
Podigla sam se i konačno srasla sa tim predugim nogama o kojima sam ranije maštala, samo da su rasle prirodno i srazmerno telu. Pustila sam se pa neka me vode. Iako su mi pre samog puta nagoveštavali svi ekperti koji odmah daju sebi na važnosti i bivaju jako bitni kada bilo kakvu radnju pre tebe savladaju, ne zna im se broja, da jednu od obaveznih stvari koju poneti moraš jeste raketa za slučaj da se izgubiš negde u snegu. I ja tako uplašena svim tim dobronamernim savetima dobro nisam izvršila harikiri sa skijom već prvi dan. Otpustila sam sve i nastavila, pregršt ljudi je ulazilo u moju putanju, ali ja sam se kretala, čak bih ubacivala i kakav novi pokret kreativno imitirajući ostale.
U tom spustu sam i zaboravila kuda idem, ali nije važno sve dok ima sveta i dok mi zaista ne treba raketa. Spustila sam se do samog kraja staze. Ti si me čekao u podnožju jer je moj spust tebi zasigurno trajao čitavu večnost, a ja sam čitav svet obišla samo u tom jednom krugu. U raznim sam momentima sebe sretala na različitim mestima i kao da sam igrala u kakvom timu sastavljenom od pregršt igrača, bez starosne granice i ikakvih limita. I svi smo pre ili kasnije na cilj došli.
Pomislih to je pravo životno kretanje, svi smo pošli sa iste tačke, a neko će u jednoj vertikali stići do cilja, neko možda i naglavačke. Tako si me silno zagrlio da sam svoj uspeh mogla u tvojim očima da prepoznam. Taj pogled me greje i kad zaboravim da u žurbi navučem svu potrebnu opremu za stazu.
Prošli smo tek možda prvu zajedničku rutu, kažu onu najlakšu, plavu, jer na druge nisam u momentu ni pomišljala, na crnoj stazi bi samo sve iz mog okruženja mogla u tu istu boju da zavijem. To je za mene bila ujedno i najbolja. I sve što smo skupljali i skrivali od nas samih da bismo tu došli, zajedništvo i podrška učinila je da to bude najvredniji deo tog hoda. I kad me sledeći put pitaš ,,Hoćemo li negde na put?”, samo me spakuj, obično ponesem gomilu nepotrebih stvari, a ti tako dobro umeš da selektuješ bitno od nebitnog. E da i ponesi vodu za usput da ne dehidriram od uzbuđenja i nešto malo jače za popiti za svaku novu pređenu rutu, za svaki osmeh i svaku hrabrost na našem putu.
Foto: Pexels
