Sećam se komentara drugarice iz odeljenja kada sam u srednjoj čitala Kinselin čik-lit roman. “Hah, što čitaš to?” U prevodu, uozbilji se. Čitaj ozbiljnu literaturu. To što čitaš je glupo.
Knjigu sam, razume se, pročitala do kraja. Pročitala sam i narednu. Zašto? Pa, svidela mi se. Za mene je to bio dovoljan razlog. Nisam prestala da čitam nešto samo zato što se to nekom drugom nije dopalo.
Vraćam se sada u osnovnu školu. Negde u petom osnovne sam počela da slušam RBD. Meksička grupa nastala tokom snimanja serije. Nekako me je bilo sramota da kažem da to slušam. Nisam govorila javno da ih pratim iz tog straha. Sada, da me pitate, ne znam čega sam se toliko plašila. Zvuči potpuno iracionalno.
Tada verovatno nije. Ko će shvatiti tinejdžere? Ni oni sami.
Vratimo se u sadašnjost. Elem, nedavno je pokrenuta diskusija na društvenim mrežama o muzici današnjice.
Dok jedni govore kako ona kvari omladinu, drugi kažu da se o ukusima ne raspravlja.
Ja verujem da treba pustiti svakog da se pronađe u muzici koju sluša i knjigama koje čita.
Mene Kinsela nije pokvarila – samo mi je otvorila vrata ka tom žanru. Nakon njenih knjiga sam čitala i druge čik-lit romane. Neki su bili toliko užasni, da sam ih pročitala do kraja samo da vidim kojim klišeom će se završiti.
To ne znači da ne čitam ozbiljnije knjige.
Kao što ne znači da me je RBD pokvario. Niti će ikoga pokvariti današnja muzika.
Kao što sam ja tek u 24. godini otkrila neki novi zvuk i opsednuta sam njime. Dok ne dođe nešto novo.
Nije tačno da se o ukusima ne raspravlja.
O ukusima ne vredi raspravljati.
Piše: Lilo*
