Ona, koja u očima nosi ceo svet.
Ona, koja čita o ljubavi.
Ona, koja želi ljubav kao iz knjiga.
Ona, čija kosa miriše na voće.
A koža na cveće.
Ona, koja voli kišu.
I gleda kako se kapljice takmiče slivajući se niz prozor.
Ona, koja širi ruke kad te vidi
Jer u tvom zagrljaju pronalazi svoje sigurno mesto.
Ona, koja voli letnje noći.
Ona, koja ne stigne da zamisli želju kad zvezda padalica proleti
Jer uživa u lepoti prizora.
Ona, koja te ljubi željna tvojih usana.
Ona, po kojoj je romantika nastala.
Ona, koja je umetnost.
Ona, koja ti poklanja ceo svoj život
A traži samo trenutak.
Ona, koja ne ume da se ne nasmeje kad te pogleda.
Ona, koja se mršti kad je ljuta
A liči na dete.
Ona, koja ne voli da odlazi.
A uvek ti dolazi.
Ona, koja ruski voli.
Ona, koja uvek kasni
Jer voli da se smeje ispred ogledala.
Ona, koja sluša.
I zaista čuje.
Ona, kojoj prija samoća,
Ali više voli kad si tu.
Ona, koja je pokretna sreća.
Ona, na koju ne možeš da se naljutiš
Jer topi pogledom nevinog deteta.
Ona, koja plače na kraju crtaća.
Ona, koje te iznervira u sekundi
A nedostaje ti istog trenutka kad se rastanete.
Ta.
Ta koju voliš.
Ta tvoja mala napast.
Krpelj zakačen za tebe kad ste zajedno.
Ta u čije usne ne možeš da ne gledaš dok se smeje.
Ta bez koje ti nisi ti.
Ta.
Koju voliš.
Koja te voli.
Ona je Ta,
Pored koje možda nećeš ostariti.
Ali koju nikad nećeš zaboraviti.
Piše: Sandra Bogdanović Pegica
Foto: Pegica
