Jovan Dučić je bio jedan od najznačajnijih pesnika srpskog modernizma i najznačajniji liričar. Poznat je i po nekim proznim delima, kao što su zbirka putopisa u obliku pisama “Gradovi i himere” i knjiga “Blago cara Radovana”. Dučić je bio i diplomata.
Rođen je u Trebinju, a kao godine njegovog rođenja navode se i 1872. i 1874. Poslednje godine živote proveo je u Americi, gde je i umro 1943. godine. Njegova želja bila je da ga sahrane u rodnom Trebinju, što je i učinjeno 2000. godine. U njegovu čast se u ovom gradu održavaju i “Dučićeve večeri” i dodeljuje nagrada za pesništvo koja nosi ime pesnika.
Ti si moj trenutak, i moja sen, i sjajna
moja reč u šumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka –
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna kao mladost; neka
tvoja sen i eho budi sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva;
U velikom bolu ljubav svoju metu;
Istina je samo što duša prosneva;
Poljubac je susret najveći na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden;
Ti beše misao moja očarana;
Simbol svih taština porazan i leden.
I ti ne postojiš nit’ si postojala;
Rođena u mojoj tišini i čami,
na suncu mog srca ti si samo sjala;
Jer sve što ljubimo stvorili smo sami.
Priredila: Miljana Miletić
Foto: Miljana Miletić
