Iako su tokom istorije izgubile svoj status primarnih sistema kojima se tumače pojave i ljudsko iskustvo, uticaj različitih mitologija na način na koji ljudi govore o sebi i svetu oko sebe ostao je neprikosnoven. Na evropskom kulturnom području, kao i onim područjima gde su se evropski kulturni obrasci milom ili (češće) silom nametali, grčka, a potom i rimska mitologija ostavile su niz termina, pojmova i narativa kojima se rado služe prirodne i društvene nauke ne bi li imenovale ili ilustrovale razne pojave (setimo se samo imena planeta ili brojnih koncepata u psihologiji ili medicini).
Nasuprot ovom preplitanju mitološkog i naučnog, nešto češće, ujedno i prirodnije, ali ipak ništa manje zanimljivo, jeste uplitanje ovih obrazaca u književne svetove. Tako su, na vrlo interesantan način, drevni prikazi ljudskog poriva za ratom, borbom i pobunom s jedne, ili pak za ljubavlju i užitkom s druge strane, upletenii u dva izdanja izdavačke kuće Štrik – u zbirci priča Mars Asje Bakići romanu UživanjeMarte Đido.
Zbirka Mars Asje Bakić donosi deset priča koje se poigravaju sa simbolikom naslovnog pojma, ne samo kao planete, već u neku ruku i kao samog mitološkog koncepta po kome je ona dobila ime. „Mars je planeta borbene literature, granični prostor između izneverenih očekivanja i iznova osvojenog prava na identitet,“ nagoveštava nam natpis na poleđini zbirke, dok se kao jedno od glavnih oružja te borbe ističe pisana reč. I doista je tako. Međutim, borbeni žar tradicionalno predstavljen u figuri muškarca i vezan za tradiocionalno muške delokruge, ovoga puta nose pretežno junakinje, te tako kroz većinu priča dominira ženski pripovedni glas, a borbe koje one vode, premda raznolike, povezane su istom težnjom – težnjom ka slobodi.
Svaka od priča, dakle, sadrži u sebi neki vid borbe, pre svega sa svetom koji svojim naseljenicima na različite načine ukida slobodu. U nekim od priča kreće se od borbe za naizgled najniži vid slobode, fizičku, što junakinje vodi dalje, ka samospoznaji i oslobađanju sopstvene ličnosti. Tako u priči „Abby“ upoznajemo ženu koja je sputana napadima amnezije nakon sabraćajne nesreće. Kako priča bude odmicala, počinju da se pojavljuju prve pukotine u slici sveta koji je okružuje, te se otkriva i prava priroda situacije u kojoj se nalazi, muškarca sa kojim živi, pa i nje same kao bića. Neki vidovi sputane slobode, međutim, nisu uvek tako očigledni, često ni samim pripovedačima koji za nju treba da se izbore.
Mnoge junakinje priča Asje Bakić, na primer, često se nalaze u situacijama u kojima im je sužena, uzurpirana ili pak potpuno oduzeta stvaralačka autonomija, dok njihov položaj u okviru sveta priče, autsajderski neretko, omogućava poseban ugao gledanja na ove krajnje neobične svetove. Nekada su svetovi tih priča realistični, sa zapletima koji u njih unose ton neobičnog i jezovitog, poput priče „Strasti“ u kojoj književnica pokušava da otkrije misterioznog autora popularnog romana i suočava se sa pokušajem da joj se pripiše delo koje se ne seća da je stvorila.
U drugim slučajevima narativ krajnje otvoreno zadire u fantastično. U priči „Gost“, novinarka će se pridružiti neobičnoj zajednici izdvojenoj iz društva, sa namerom da napravi reportažu o njima i njihovom vođi, da bi na tom putu mnogo više otkrila o sebi samoj i sopstvenim potencijalima. U sličnom duhu je i priča koja otvara zbirku, „Izlet na Durmitor“, u kojoj nas naratorka-pesnikinja sa sobom vodi na onaj svet. Suočena sa neobičnim sekretaricama sa još neobičnijim planom, ona će nastojati da u tom međuprostoru napiše svoje remek-delo, dovoljno dobro da joj, zajedno sa ostalim piscima, da priliku povratka u svet koji je smrću napustila. Finalna priča „Donji svijet“ takođe nas izmešta iz realnog, bacivši nas u distopijski svet u kome su svi pisci, zajedno sa naratorkom, izgnani sa Zemlje na Mars, a u kome je sam čin književnog stvaranja posebno opasna delatnost sa potencijalno kataklizmičnim posledicama.
Ove dve priče, moglo bi se reći, savršeno uokviruju zbirku. S jedne strane, u njima su zastupljena dva možda najvažnija motiva koja se provlače kroz nju – motiv književnosti, ali i stvaranja uopšte. Stvaralaštvo, naročito književno, zauzima bitno mesto u svetovima priča Asje Bakić, bilo da je ono u njima izgubilo vrednost, ili se prema njemu odnosi sa stavom tlačenja ili eksploatisanja, bilo da je ono životvorno („Literatura je – rekla je – glavna spona između smrti i života.“), ili pak autorska imaginacija i moć pisane reči, kao i ona(j) ko ih poseduje, imaju potencijal da menjaju planetarni poredak.
S druge strane, otvorivši zbirku pričom „Izlet na Durmitor“, autorka omogućava čitaocu da u samom startu oseti „ukus“ pripovedanja i uroni u bizarnost i čudnovatost njenih svetova. U svima njima narativ će kliziti između realnog i fantastičnog, približavajući im se u različitim stepenima od priče do priče, a diskretnost kojom su ovi elementi u pojedinim pričama isprepletani dozvoliće čitaocu da na kraju sam bira kojoj će se strani u svom tumačenju prikloniti.
Iskustvu čitanja, pored toga, doprineće i sužena tačka gledišta. Gotovo dosledna vezanost za perspektivu pripovedača izvor je napetosti od koje čitalac ne može pobeći; istovremeno, ona je možda i glavni razlog zbog kog ova zbirka drži pažnju (pojedine priče, naime, teku kao kakva drama ili film, poput „Talusa gospođe Lichen“) i okidač onog krajnjeg čitalačkog zadovoljstva, onihmomenata u kojima svako pripovedno „zašto“ dobije svoje „zato“.
Upravo zbog toga bizarna, klaustrofobična, neretko i košmarna atmosfera priča Asje Bakić lakše se podnosi, njihovi neobični i isprva daleki junaci i junakinje postaju nam bliži, kao i njihovi problemi i borbe, a pitanja koja one otvaraju ostaju sa nama i nakon čitanja, ubrizgavajući u ovu upečatljivu zbirku dodatni smisao.
I dok u pričama Asje Bakić junakinje i junake u borbi za oslobođenje i ispunjenje vodi njihov unutrašnji Mars, junaci romana Uživanje poljske spisateljice Marte Đido slobodu traže priklanjajući se nešto drukčijim, ali ništa manje iskonskim životnim silama – možemo ih, birajući drukčije mitološko ime, nazvati silama Venere, odnosno Afrodite, ili možda bliže, silama njenog sina Kupidona, odnosno Erosa.
Sam naslov romana, kao i prvih nekoliko strana navode na pomisao da je pred čitaocem jedan tipičan ljubavni roman gusto prožet erotskim elementima. To, međutim, kako dalje čitanje pokaže, nije u potpunosti tačno i ovo delo bi se, kako su i urednici naznačili, slobodno moglo povezati i sa terminom antiljubavni, delo koje „u novom milenijumu traži odgovor na pitanje: je li ljubav moguća samo u sopstvenom neostvarenju?“
Glavni junaci romana Uživanje, ujedno i njegovi naratori, jesu muškarac i žena koji se sreću nakon petnaestak godina i u svojim dijalozima evociraju ljubavnu vezu iz tinejdžerskih dana, sećajući se svakog njenog detalja, onoga što se nakon te veze dogodilo i promišljajući sve odluke i izbore koje su tokom nje doneli. Iliti, kako je sve to prevoditeljka Mila Gavrilović u svom pogovoru ovom romanu istakla: „Okosnica priče o tome šta su bili, šta jesu i šta su mogli postati jeste ceo roman.“
Na tu okosnicu primarno se nadovezuje ono što bi ovom romanu moglo dodeliti oznaku ljubavnog ili erotskog, premda bi se tome prvi usprotivili njegovi glavni junaci, i sami bežeći od šablonskih i društveno nametnutih slika odnosa između muškarca i žene (njihov glavni dogovor jeste da jedno drugome nikada neće izgovoriti dve reči, „volim“ i „te“). Ali ako bismo i to zanemarili, svet ovog romana svakako je širi od odnosa i rastanaka, kao i erotskih iskustava ovo dvoje ljudi, i mnogo više od njih, kao glavni utisak nakon čitanja izdvojiće se atmosfera kojom on odiše.
S tim u vezi, može se reći da je Uživanje svojevrsni omaž analognom vremenu: „To je bilo davno, pa kao da nije ni bilo, u vreme dok su ljudi još pisali jedni drugima pisma olovkom. U vreme kada je film za foto-aparat imao 36 snimaka, u vreme audio-kaseta.“ Baš to i takvo vreme, čini se, bilo je glavni faktor kojim je njihova veza oblikovana – svako spajanje ili rastajanje, svaki pokušaj komunikacije u udaljenosti. U trenutku pripovedanja to je vreme daleko iza njih (društvene mreže već su u punom jeku), te se reminiscencijom na svoje mladalačke dane zapravo oživljava i jedan trenutak koji iz savremene perspektive deluje mnogo udaljeniji no što on to zaista i jeste. A trenutak u kome se sve događa je važniji za njih i njihov odnos na mnogo više načina no što bi to uslovila isključivo razlika između digitalnog ili analognog načina življenja.
Kraj je devedesetih godina 20. veka, promene nakon pada „gvozdene zavese“ i dalje su prilično sveže, novi milenijum sve je bliži, a sa njime inarastajuća panika zbog navodne globalne katastrofe koja preti upravo pri smeni milenijuma. Atmosfera nadolazećeg „smaka sveta“ umnogome utiče na glavne junake i povećava njihovu glad za životom, sve više koncentrisanom u ovde i sada, nego negde, u nekoj neodređenoj i nesigurnoj budućnosti. To ovde i sada, prirodno, sa sobom nosi brojne fenomene koji formiraju kulturu jednog perioda, bez čega je ovaj roman nezamisliv.
Zato će dijalozi Nje i Njega biti ispunjeni referencama na pop kulturu devedesetih – filmove poput Petparačkih priča, Izgubljenog auto-puta, Trejnspotinga, Profesinalca, Mržnje, Od sumraka do svitanja, Rođenih ubica, muziku Lua Rida itd. Sve će to romanu dati izrazito nostalgičan ton koji, u pojedinim momentima, potpuno nadvladava njegovu (anti)ljubavnu komponentu.
Pripovedna situacija, odnosno dijalog između glavne junakinje i junaka, uslovili su i specifičnu formu romana. Dva pripovedača smenjivaće se u iznošenju svojih sećanja na vreme koje su proveli zajedno. U jasno odeljenim fragmentima (te stoga nije teško pratiti tok pripovedanja) dominira ti-forma, a sužena perspektiva pripovedača uslovljava i određen stepen nepouzdanosti. Zbog toga će u pojedinim situacijama dolaziti i do neslaganja u sećanjima: „Tvrdiš da sam tada imala petnaest godina. Nemoguće. Sa petnaest si još dete, a ne žena. Tvrdiš da je upravo tako. Nek ti bude.“ Tek spojene zajedno njihove uspomene mogu da formiraju relativno celu priču, popunjavajući praznine koje ono drugo ne zna i preispitujući sa vremenskom distancom i naknadnom zrelošću sve ono što su kao mladi „momak“ i „devojka“ (pod navodnicima, jer su odbijali da jedno drugo okuju u društveno konvencionalne uloge u vezama) mislili, želeli, činili.
A priča jeste relativno cela. Konvencionalnog kraja nema, kako za čitaoca, tako i za pripovedače same. Oni će se poigravati naizmenično iznoseći potencijalne krajeve, kako bi završili da su u određenim trenucima načinili drukčije izbore. Za čitaoca, međutim, kraj priče u onom uobičajenom smislu reči neće biti naročito važan i nužan.
Umesto kraja, čitalac po zatvaranju knjige može poneti sa sobom jedan jasno izgrađen svet, sa određenim mestima, zvucima, prizorima, sa vrlo konkretnim trenutkom u kome se priča rađa i razvija, kao i nedoumice u vezi sa junacima, odnosno time u kojoj meri se sve ono što misle, govore i čine zaista podudara sa onim što duboko u sebi osećaju. U kojoj meri će se roman čitaocu dopasti, verovatno će na kraju odlučiti lični ukus i to koliko je dominanta tematika njegova „šolja čaja“, kako bi rekli Englezi. Daleko od toga, međutim, da je ona jedino što ovaj roman čitaocu može ponuditi.
Naposletku, obe ove knjige, Mars Asje Bakić s jedne, i Uživanje Marte Đido s druge strane, govore o naizgled suprotstavljenim životnim silama svakog bića, do tere mere nerazdvojnim od ljudskog iskustva da misao i predstave o njima sežu u periode mitskog promišljanja čoveka i sveta. No u svojoj suprotnosti, one nas podsećaju da i u nemitološkom svetu (ako ovaj svet možemo tako okarakterisati), borbe za slobodu i sopstveni identitet, kao i poriv za ostvarenjem u ljubavi, kakav god njen oblik bio, ne samo da opstaju, već su nikada jači. O njima, stoga, ne samo da možemo i danas govoriti kroz prizmu tih drevnih obrazaca, već nekada, zašto da ne, i same obrasce možemo, u tom procesu, preosmišljavati.
Foto: Jovana Petrović
