„Većina muškaraca zapravo ne živi. Umesto toga, oni glume da bi se zaštitili.“ Citat iz knjige „Biti muško“ Stiva Bidalfa je odličan uvod za razumevanje predstave „Muškarčine“ koju je Reflektor teatar ponovo izveo 19. oktobra 2020. godine, u Dorćol Platz-u.
Izraz pravi muškarac je nešto svojstveno tom rodu što u sebi nosi slojeve uloga, očekivanja, čak i zabrana, a što možda nije ono čemu pojedinačni muškarac istinski teži, ono što zaista želi i što je najbitnije, ono što ga čini srećnim.
U knjizi „Biti muško“ Stiv Bidalf posvećuje pažnju načinu na koji se muškarci nose sa životom. U predstavi „Muškarčine“ sedmorica muškaraca govori o očekivanjima sa kojima se suočavaju svakodnevno.
Šta znači biti pravi muškarac? Postoji li uputstvo za to i ko ga je napisao?
Kroz priče o njihovim ličnim doživljajima kroz godine odrastanja, koje su bile turbulentne na ovim prostorima, kao i donekle otkrivanjem ličnih nesigurnosti, publika dobija bolje razumevanje o tome kako se oseća jedan – ili u ovom slučaju sedam muškaraca.
Ako su žene sa Venere, a muškarci sa Marsa, ova predstava je svojevrsni izlet na Mars.
Baveći se temama poput rodne ravnopravnosti, odsustva očeva iz života deteta zbog odlaska na posao, pritiska korporativnog sveta, otkrivanja osećanja drugima, odlaska u vojsku i slušanje autoriteta, odnosa prema ženama, odnosa prema manjinama i tako dalje, publika dobija bolji uvid u unutrašnji svet muškaraca.
Razumevanje je put ka empatiji, a empatija je put ka boljem povezivanju sa drugima. Zahvaljujući ovoj predstavi, publika ima priliku da bolje razume muški pol ili makar da se zainteresuje da ga bolje razume, što je odličan prvi korak ka saosećajnijem i srećnijem društvu.
Hemija između glumaca je neporeciva, a veza sa publikom se uspostavlja skoro instantno jer predstava na komičan način, koji nikog ne ostavlja ravnodušnim, obrađuje veoma bitne teme koje će biti sve aktuelnije.
Uvežbanost i predanost sedmorice glumaca: Alek Surtov, Đorđe Živadinović Grgur, Jovan Zdravković, Marko Panajotović, Nikola Pavlović, Uroš Novović i Rastko Vujisić, daje predstavi dimenziju prisnosti koja osvaja svakog ko je pogleda.
Mesto izvođenja prestave nije tradicionalna pozornica sa zavesama koja odvaja publiku od izvođača, već su ove dve strane fizički na istom nivou, što kao da uslovaljava publiku da učestvuje u temi o kojoj se govori.
Ovo može biti shvaćeno kao poruka da predstava nije monolog, već dijalog sa publikom i da razgovor treba da se nastavi i posle odlaska iz pozorišta.
Foto: Ivan Stanković
