Bio je tinejdžer kada je shvatio da je muzika njegov poziv. I da će život posvetiti stvaranju muzike. Slobodan Trkulja nije pogrešio u odabiru – svetski je priznati umetnik i sa svojim sastavom Balkanopolis izvodi jedinstvenu muziku zasnovanu na tradicionalnom zvuku Srbije i Balkana. Njegov moćan glas imaće priliku da čuje domaća publika 7. februara u Srpskom narodnom pozorištu i 8. februara u Sava Centru. O koncertima u Novom Sadu i Beogradu, muzici koju stvara i koji mu je san još uvek neostvaren, sa Slobodanom Trkuljom razgovarala Miljana Miletić.
KK: Šta Vas je privuklo u tradicionalnoj balkanskoj muzici?
ST: Naša tradicija ima dušu, predivne melodije koje se generacijama prenose s kolena na koleno, koje dotaknu svakog ko ih čuje, ritmove od kojih noge same počinju da igraju. Naše kulturno nasleđe je veliko blago i nepresušni izvor inspiracije za moje stvaralaštvo. Pesme koje Balkanopolis izvodi su mahom moje autorske kompozicije inspirisane našim tradicionalnim zvukom i našom narodnom poezijom ali prožete mojim zvučnim doživljajem naše muzike.
KK: Više žanrova spajate u jedan u Vašoj muzici, i etno i simfo i rok… Kako je došlo do toga?
ST: Muziku stvaram kao zvučni odraz mog bogatog unutrašnjeg sveta, zato ne podleže ni jednom žanru ili ljudi u njoj prepoznaju više različitih žanrova. Balkanopolis je prvenstveno moj svet mašte, mesto gde je muzika bezgranična i beskonačna, gde je jedino važno doseći tu energiju koja čini naše koncerte posebnim.
KK: Kada ste shvatili da je muzika Vaš poziv?
ST: Bio sam još uvek u tinejdžerskim godinama kada je smrt bliskog člana porodice učinila da shvatim koliko je život prolazan, da su nam svima dani odbrojani i da čovek u životu treba da se bavi stvarima koje ga ispunjavaju i čine srećnim. Smrt životu daje potpuno drugu perspektivu. Vreme koje mislimo da imamo je oročeno i ima svoj kraj. Kako ćemo ga provesti je potpuno na nama. U tom momentu sam još uvek bio gimnazijalac, bez dana muzičke škole, ali odluka je bila doneta da ću život posvetiti muzici i njenom stvaranju jer je od početka imala posebno mesto u mome životu. Sve što je usledilo posle vezano za život u muzici je naprosto moralo da se desi, jer kad čovek donese odluku iz srca, čitav Kosmos se uroti da mu pomogne da se ta odluka ostvari.
KK: Gde ste učili pevanje?
ST: Slušao sam pevanje i pevao i vremenom otkrio i oslobodio svoj glas. Nisam išao na časove pevanja ako na to misliš. Glas je oduvek bio tu, samo je trebalo vremena da nađem svoj zvuk kao na svakom drugom instrumentu i pre svega prihvatim da treba da pevam pored svih instrumenata koje sviram.
KK: Koliko instrumenata svirate?
ST: Dovoljno da stalno imam pune ruke. (smeh) Kuća nam je puna instrumenata jer su i ćerke zainteresovane za muziku pa su tu sad i njihovi instrumenti. Mislim da je broj nebitan, bitno je šta se svira i kako se svira.
KK: Imate li omiljeni instrument?
ST: Zavisi od raspoloženja, bukvalno vidim instrumente kao boje, u zavisnosti od toga šta vam se slika i na koji način, zavisi koji instrument vam je u tom momentu omiljeni. A postoji i ono staro poređenje instrumenata sa decom, svako dete voliš na svoj način, jer je jedinstveno. Isto mi je i sa instrumentima.
KK: Šta Vam je prolazilo kroz glavu kada ste imali prvi koncert?
ST: Prvi koncert? Uf, čekaj, to je stvarno bilo davno (smeh) Prvi koncert sam držao u osnovnoj školi sa osam godina na prijemu prvaka, u sali železničke stvanice u Novom Sadu! Sa par drugara iz razreda smo svirali na šerpama, loncima i daskama na koje smo zavezali u nizu gumice za tegle da liče na gitaru (smeh). Imali smo i probe i sve po redu. Sećam se da smo svirali pesme od Poslednje igre leptira, i da sam kao bubnjar, jako pazio da svi budu u tempu i da lupanje po loncima što više liči na Nešinu pesmu. Pretpostavljam da je to moje lupanje jedino meni imalo smisla (smeh)
KK: Imate li neki neostvaren san, gde biste voleli da nastupite?
ST: Imam mnogo snova koje sanjam… i moram priznati da se neki čudnovato ostvaruju. Drugi koji čekaju na svoj red su tu i osećam kako se bliži momenat njihovog ostvarenja… svi su vezani za muziku i nastupe koji su potpuno drugačiji od svega što je trenutno na sceni. Ima više mesta gde bismo voleli da nastupamo ali za oko mi je zapala jedna divna dvorana, Grand Opera u Guandžou u Kini. Tu će se nešto lepo desiti.
KK: Sa kim biste voleli da sarađujete?
ST: Spisak je beskrajan, ima toliko dobrih muzičara i dobre muzike na svetu. Srce mi je potpuno otvoreno i sa radošću slušam umetnike iz celog sveta. Impresioniran sam i novom generacijom muzičara koja je, kao i mi pre nekih desetak godina, započela svetsku karijeru koncertima sa Metropol Orkestrom iz Holandije. Prvenstveno mislim na bend Snarki Papi, Kori Henrija i Džejkoba Kolijera. Na drugoj strani sveta, na istoku, smo čuli potpuno neverovatne glasove i muziku, i delili scenu sa vanvremenskim umetnicima u Kini, Maleziji.. Sećam se da je u Teheranu, dok smo putovali kombijem kroz grad, vozač na radiju naleteo na neku njihovu tradicionalnu pesmu. Kakav je to doživljaj bio, veliki persijski orkestar, pevanje koje tera suze na oči, instrumenti koji dišu, a Teheran i njegovi ljudi sa druge strane prozora. Sve bi ih doveo u Srbiju da stvaramo zajedno. Ma svet je predivan, toliko ima lepote oko nas i u nama, samo je kao i sve u životu treba negovati.
KK: Šta publika može da očekuje od koncerata u Novom Sadu i Beogradu u februaru?
ST: Kod nas je uvek pravilo da se očekuje neočekivano (smeh). Ovaj put ćemo prvi put u dva dana imati dva velika koncerta u Srbiji, 7. februara u Srpskom narodnom pozorištu i 8. februara u Sava Centru. I pozvali smo neke čudnovate muzičare da nam se pridruže. Dođite, čekamo vas!
Foto: Anastasija Asja Zec
