Znate kada za neki festival ili bilo koji događaj kažu da je program bogat. Nekako na momente zvuči i otrcano, zar ne? Ali, ovogodišnja Slobodna zona s ponosom može reći da su “razumeli zadatak” (što bi se reklo na engleskom “they understood the assignment”). Čini mi se da nisam ni trepnula, a već je prošla nedelja u kojoj sam (nažalost, zbog obaveza) mogla da odgledam tek nekoliko filmova. Od intrigantne životne priče svetskog putnika i kuvara Entonija Bordena, preko dokumentarca o lažnim vestima i posledicama neodgovornog rudarenja u Johanesburgu, ovogodišnja Slobodna zona podarila nam je kao jagodu na torti – fantastično ostvarenje film “Spenser” o Lejdi Di.
Kako je izgledala 17. Slobodna zona iz objektiva Kulturnog kišobrana, čitajte u nastavku teksta.
Sunčan dan okupan kišom
Hvala vam što ste došli, iako je vreme napolju takvo kakvo jeste – ovim rečima dočekali su nas na panel diskusiji u Dvorani Kulturnog centra Beograda gde je 8. novembra prikazana prva epizoda iz hrvatskog serijala “Kolaži o laži”. I tačno je – Slobodnu zonu obeležila je kiša dobrim delom (slučajno ili ne, tu je bio i Kulturni kišobran). Ali, Slobodna zona je u svojoj celini ove godine bila nešto što volim da zovem sunčan dan okupan kišom. Dao je ovim danima neku posebnu vedrinu. Čak i pored činjenice da su svi filmovi koje sam gledala na festivalu odisali nekom melanholijom i terali suze na oči (onaj o lažnim vestima izazvao je bes).
Entoni Borden – rolerkoster od života
O Entoni Bordenu pre premijere filma “Drumski trkač: Entoni Bordejn” Morgana Nevila nisam znala baš ništa. Najiskrenija da budem, prvi put sam čula za njega tek kada smo na Kulturnom kišobranu prvi put najavili da će upravo ovaj film otvoriti Slobodnu zonu. Tako, bez ikakvih predrasuda i predznanja odgledala sam film o čoveku čija me je priča ne samo pogodila, nego i naterala da se ozbiljno zamislim o životu, njegovom smislu i svim onim našim životnim snovima i težnji za nečim idealnim, iako idealno, jasno je – ne postoji.
Elem, njegova životna priča podsetila me je dosta na slučaj Robina Vilijamsa, koji je takođe sam sebi oduzeo život, a u očima publike, koja ga je gledala kao “onog koji nas zasmejava”, ta vest bila je dočekana s nevericom i šokom. I Entonija su voleli – ipak je on ceo svoj život posvetio zabavljajući gledaoce na televiziji svojim emisijama koje je snimao putujući svetom.
Šta će nam zlato, ako dišemo otrov?
S filma o Bordenu prelazimo na dokumentarac o zlatu. Da li je zlato i bogaćenje važnije od života ljudi? Kada se vratimo malo kroz istoriju, i pozicioniramo se u Johanesburg, uvidećemo da izgleda jeste. Svojevremeno se masovno rudarilo u ovom južnoafričkom gradu i tragalo za zlatom. Čak trećina celokupnog iskopanog zlata potekla je iz rudnika Johanesburga. Danas se meštani mogu “pohvaliti” jedino radioaktivnim otpadom koji se širi kroz vodu i prašinu. U ovoj, ne tako optimističnoj situaciji, bivša pripadica Jehovinih svedoka, Mariet Liferik, daje sve od sebe da utiče na nove vlasnike rudnika i državu da reše ovaj gorući ekološki problem, a kroz njenu borbu je u filmu “Zlato Johanesburga” prate reditelji Silvija Volenhoven i Frederik Gerten. Priča o rudnicima i ekološkim posledicama zvuči poznato, zar ne?
Takođe, ovaj film o još jednoj ekološkoj katastrofi podsetio me je i na jedan koji sam isto tako gledala nedavno. Ostvarenje “Minamata” zasnovano je na istinitoj priči o ispuštanju žive u vodu što je kao posledicu imalo zaražavanje ljudi i bolovanje od bolesti minamata.
Spenser, za kraj
Imala je Kristin Stjuart odlične uloge od početka svoje glumačke karijere. Ostaće mi negde urezan u misli njen film “Speak”, gde je još kao devojčica pokazala svoj glumački talenat. Trebalo je da prođe mnogo godina da ova američka glumica dobije višeminutne ovacije na filmskom festivalu u Veneciji. Ne kažem da nije do sada bila cenjena, ali iskreno verujem da joj je ovo bila jedna onih pravih uloga u pravo vreme.
Stjuart je od samog početka filma, pa sve do odjavne špice u kojoj se pojavljuje njeno ime uspela da me natera da potpuno zaboravim da je ona zapravo Kristen Stjuart, a ne žena koja se bori sa vetrenjačama tokom Božićne zabave u Sandringemu u Norfolku sa kraljevskom porodicom. Film Pabla Lorejna odiše melanholijom, vidimo jednu ranjivu Dajanu, ženu koja se izgubila u tom vrtlogu kraljevske porodice i traži neki izlaz iz svoje bezizlazne situacije. A svi mi znamo priču o Dajani.
Moram da napomenem da je vrlo verovatno nećete od ovog filma dobiti ono što ste možda očekivali od njega. I to je negova najveća čar, pored maestralne Kristen Stjuart, za koju se iskreno nadam da će se naći među nominovanim za Oskara.
***
Slobodna zona je zvanično završena 9. novembra. A trenutno, pa sve do 20. novembra na sajtu KinoKauch dostupan je deo repertoara ovogodišnjeg festivala.
***
Nagrađeni filmovi:
Glavna nagrada u Međunarodnoj selekciji pripala je filmu “Profesor Bahman i njegovi časovi” nemačke rediteljke Marije Špet. Kako se navodi u obrazloženju žirija, reč je o filmu koji, prateći godinu dana u jednom nemačkom razredu, postavlja bitna pitanja današnje Evrope, od migracija i multikulturalnosti, preko socijalne pravednosti obrazovnih politika, sve do ideje školske nastave. Žiri ove selekcije činili su Nebojša Slijepčević, Miroljub Stojanović i Jurica Pavičić.
Specijalno priznanje za ovu selekciju pripalo je Izraelki Vanesi Lapi za film “Šper ide u Holivud”, koji kroz formu arhivskog dokumentarca propituje način na koji ljudi fabrikuju i recikliraju vlastite biografije.
Žiri regionalne selekcije Horizonti Balkana ove godine činili su Hana Selimović, Dušan Kasalica i Aliriza Arenliu, a odlučili su da nagradu za najbolji angažovani film dodele turskom reditelju Selmanu Nadžaru za film “Između dve zore“, koji nudi tumačenje pravde i etike podsećajući nas da ne postoji granica u održavanju i čuvanju pozicije moći.
Specijalno priznanje u ovoj selekciji pripalo je filmu “Čekaj me” hrvatskog glumca i reditelja Damira Markovine, koji “kroz svoju svakodnevnu dinamiku govori o izazovima života sa onima koje najviše volimo, ali tu ljubav na suptilan način preslikava kako na naša mala društva i države u kojima se snalazimo tako i na nekadašnju državu u kojoj smo živeli”, smatra žiri.
Human rights nagrada otišla je u ruke hrvatske rediteljke Tihe Gudac, autorke filma “Žica”, koji se iz više sasvim različitih perspektiva bavi gorućom temom tihog, često teško uočljivog fašizma sa kojim smo gotovo svakodnevno suočeni, dovodeći ga u vezu sa pitanjem migranata, možda najvećim problemom i sramotom savremenog društva.
U selekciji 14+ nagrađen je film “Ja nikada ne plačem” poljskog reditelja Pjotra Domalevskog, ostvarenje sa dubokom porukom koji donosi svima nama blisku tematiku.
Kada je reč o selekciji 8+, nagrada je pripala filmu “Ja sam Greta” švedskog reditelja Nejtana Grosmana, koji je žiri ocenio kao inspirativan film sa veoma snažnom porukom.
Domaći film “Duga resa”, autorski projekat Grupe Škart, osvojio je nagradu publike, nakon više nego uspešne premijere u okviru ovogodišnje Slobodne zone.
Foto via Slobodna zona
