Razumevajući svet Orvelovog romana “1984” kao izraz totalitarnog sistema u kojem pojedinci bivaju kažnjavani ili čak sankcionisani zbog svoje “zlomisli”, umnogome je pomogao razvitku društvene kontrole i stvaranju distopijske slike sveta i u drugim medijima. Jedan primer takvog uticaja primećuje se i u japanskom animiranom televizijskom serijalu “Psycho Pass”, gde upravo ideja kontrole društva povezuje ova dva, naizgled, različita sveta.
Roman je napisan 1949, a govori o svetu kakvim ga “zamišlja” Orvel decenijama kasnije. On govori o političkim i ideološkim osnovama totalitarizma, koje predstavljaju jednu vrstu upozorenja budućim sistemima.
Naime, sam pisac u delu konstituiše hijerarhiju društva koja je nepromenljiva i nepogrešiva, formirajući sliku “idealne države”. Početni i niži sloj su Prole, srednji sloj čini Šira partija, potom, viši sloj u kojem hermetično cirkulišu informacije naziva se Uža partija i, konačno, najviši sloj – Veliki Brat. Ovakvim društvenim uređenjem postiže se apsolutna kontrola u kojoj pojedinac gubi svrhu, a dobija funkciju i u kojoj međuljudski odnosi bivaju obezvređeni i degradirani.
Jezik i vreme u Orelovom romanu “1984”
Da bi steg ruke Velikog Brata postao jači, nije dovoljna vidna podela društva i gubljenje sopstvenog JA. Potrebno je da rascep bude vidljiviji i dublji. Potrebno je da pojedinac, ne, kolektiv stvori refleks obožavanja pri spomenu imena Veliki Brat i da on bude stvarniji od pojedinačne realnosti. Shodno tome, sam Orvel definiše dve bitne komponente toga procesa – jezik i vreme.
Koristeći metodu jezičkog uprošćavanja, odnosno eliminacije pojedinih grupa reči, stvara se takozvani Novogovor. Cilj Novogovora je uklanjanje Starogovora i onemogućavanje različitih načina razmišljanja. Celokupni proces bavi se izmišljanjem novih reči, uklanjanjem njihove višeznačnosti i eliminacijom suvišnih reči koje bi, potencijalno, stvorile drugačije mišljenje od mišljenja vladajuće partije. Samo tada, pod takvim uslovima i uz oskudnost jezika, stvara se osnova za kolektivnu manipulaciju i sopstvenu degradaciju, što je i krajnji cilj partije.
Druga komponenta odnosi se na istinitost događaja kroz vreme, odnosno, menjane i modifikovanje stvari koje su se dogodile, koje se događaju i koje će se dogoditi, jer “ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost; ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost”.
“Voleo je Velikog Brata”
Pisac, dakle, pokušava da stvori distopijsku sliku društva u kojem prošlost, sadašnjost i budućnost nisu prirodni poredak, već ljudski. Tako, daje do znanja da Veliki Brat koji sve nadgleda ima moć i nad prirodom. Time se umanjuje značaj pojedinca i kolektiva, njihovih ideja i života. Daje se prividna moć besmrtnosti Velikom Bratu. Izbrisati prošlost i uticati na sadašnjost i budućnost događaja nam, zapravo, otkriva stravičnu stranu partije, spremnu na poricanje prirodne stvarnosti, zarad izopačenih ciljeva i ideja.
Konačno, krajnja ideja Orvelovog romana nije samo potpuna manipulacija i kontrola društva. Naravno, to je jedna od uočljivijih i značajnijih stvari. Međutim, krajnja ideja je i prihvatanje kulta ličnosti Velikog Brata kao spasioca i verovanje u ispravnosti njegovih odluka. Shodno tome, pojedinac ukida sopstveni sud i proces razmišljanja, predajući ovo pravo Velikom Bratu. Tada će svu beznadežnost nečije ličnosti, pisac završiti jednom jedinom rečenicom, kojom potvrđuje uspešnost zadatog cilja Velikog Brata: “Ali bilo je u redu, sve je bilo u redu, borba je bila završena. Bio je izvojevao pobedu nad sobom. Voleo je Velikog Brata”.
“Sibyl System” kao pandan “Velikom Bratu”
Zahvaljujući distopijskom razumevanju Orvelovog sveta, Gen Urobuchi, scenarista japanskog animiranog televizijskog serijala “Psycho Pass” formira relativno blažu sliku apsolutne kontrole društva. Naime, takozvani “Sibyl System”, pandan “Velikom Bratu” u romanu “1984”, predstavlja kontrolu društva u kom se kriminalni koeficijent meri i pre počinjenog zločina. Glavni parametar za merenje nečijeg kriminalnog koeficijenta je nivo stresa koji iziskuje određena životna situacija, pa se, u zavisnosti od brojčane vrednosti, pojedinac može oporaviti ili sankcionisati.
Jedna od glavnih moralnih dilema televizijskog serijala odnosi se na potrebu suđenja pojedincu koji nije počinio zločin, a postoji mogućnost da zločin počini na osnovu njegovog kriminalnog koeficijenta. Scenarista ovde pokušava da uzdrma temelje moralnih i etičkih odluka svojih gledalaca, čineći da pasivna uloga posmatrača postane preispitivanje sebe samog. U datim okolnostima, gledalac postaje nemoćan da napravi jasnu granicu između protagoniste i antagoniste. Na samom kraju, ne postoji univerzalni kriterijum koji bi odlučio šta je dobro, a šta loše. To jedan od glavnih likova I potvrđuje rečenicom: ”Pitam se, kakav kriterijum si koristio da podeliš ljude na DOBRE I LOŠE?” (Shogo Makishima)
Primer ovakvog kolebanja vidimo već u prvoj epizodi serije. Naime, dovodi se u pitanje život žene koja je bila samo talac, ali se zbog pretrpelog stresa njen koeficijent kriminalnosti povećao. Stoga je i odluka da bude sankcionisana, prema pravilima Sibyl Systema, moguća.
Serijal se bavi i temom represije određenih (negativnih) emocija koje bi, potencijalno, izazvale stres, a samim tim i uticale na povećanje koeficijenta kriminalnosti. Međutim, nisu sve negativne emocije nepoželjne i neprihvatljive. Strah od kazne jedini je način da se održi kontrola društva, i samim tim je sistemu ta emocija potrebna. Strah je sveprisutan, ali se ne govori o njemu. Strah podsvesno postoji, ali se poriče do onog trenutka do kojeg počinje da odgovara sistemu.
Sa psihološkog aspekta, serijal nam daje distopijsku sliku društva koje poriče sopstvene probleme, odbijajući da prihvati određene emocije koje oslikavaju psihičko stanje pojedinca.
Po čemu se ova dva dela razlikuju?
Iako sličnosti postoje, “1984” i “Psycho Pass” imaju jednu bitnu razliku – drugačiji sistem kontrole i njegova namera.
Naime, dok kod Orvela sistem uživa apsolutnu kontrolu sa nepromenljivim i nepogrešivim zakonima, svet Psycho Passa uspostavlja drugačiju kontrolu. U svetu Psycho Passa zakoni nisu apsolutni. Naprotiv, promenljivi su i zavise od stepena razvoja društva i njihovih potreba. Serija razrađuje ideju sistema koji je utopijski i koji bi trebalo da služi narodu a zapravo ograničava sopstvenu slobodu izbora i dela. Ovime se sistem udaljava od prvobitne namere – da pomogne društvu, a približava ideji Orvelove države sa totalitarnim načelima. Definicija slobodne volje se ironično prikazuje kroz reči robotizovanog čoveka vlasti koji, ujedno, prikazuje i budućnost sveta, sposobnog za naučni progres, ali nemoćnog za sopstveni, pa i ljudski.
“Kada poverite svoj svakodnevni život sistemu, argument da niste robot i nije baš uverljiv.” (Toyohisa Senguji)
Foto: Ivana Atanacković
