Nedavno je kolumnistkinja čiji rad pratim izbacila tekst o tome kako se oseća povodom dobacivanja na ulici. Čitaj dobacivanja (dokonih?) muškaraca ženama tokom svakodnevnih situacija – vraćanja iz kupovine, prolaska kroz centar grada, u sred bela dana ili u po noći – dakle dobacivanja kao dela naše svakodnevice.

Iako sam pobornik one da stvari treba sagledati iz što više mogućih uglova, a spremna sam i da u potpunosti prihvatim argument da u pojedinim slučajevima pojedinim ženama komplimenti na račun njihovih nogu podižu samopouzdanje, imam izuzetnih poteškoća da uvažim vrhovni argument teksta – dobacivanje u službi zavođenja, kao element naše iskonske (i mračne) prirode koju bezuspešno pokušavamo da ukrotimo zbog čega ćemo pre ili kasnije, verovatno umreti od dosade.

Slažem se da svako dobacivanje treba razmatrati u pojedinačnom kontekstu, od slučaja do slučaja (profesionalna deformacija), kao i da nije svako podjednako preteće ili ugrožavajuće, ali kategorički odbijam da poverujem da je ono neizostavan element u igri zavođenja. U toj igri, primećeno je, nadmetanje je surovo i strasno, a bilo kakva korektnost, pogotovo politička, gubi na značaju pred neutoljivom i zverskom ljudskom prirodom.

Poprilično sam sigurna da bih radije umrla od dosade nego od isuviše ostrašćene igre zavođenja. Takođe, mislim da bi veliki broj žena (iako, naravno, ne sve) iz ličnih iskustava empirijski potvrdio da komentari koje su dobijale na ulici mogu biti podvedeni pod razne katergorije, ali ni blizu onome što bi se moglo nazvati zavođenjem.

Foto: Pixabay

Naprotiv, neretko su toliko vulgarni da ni ne stignete da porazmislite o (potencijalno romantičnoj) nameri iza istih, već istog trenutka počinjete da preispitujete šta ste to obukli/uradili drugačije nego obično da izmamite ovako “šarmantne” komentare.

Posebno su opasni kad vas iznenade s leđa. A pogotovo ako su još na biciklima. Kao da vam kao pešaku nije dovoljno iznenađenje bicikl po pešačkoj stazi, već ovo mora biti začinjeno “sočnim” komentarom o izgledu vaše pozadine. A tragedija je u tome što ste u najširoj i najdužoj mogućoj majci koju posedujete, obuzeti ko zna kakvim mislima i punih ruku kesa iz kupovine. Gde je tu zavođenje?

Niti postoje suparnici koje treba nadigrati, niti se “objektu zavođenja” (posebno problematičan izraz) gleda u oči, već prikrada s leđa. Da se bar naknadno ponudio da bajsem transportuje neke od kesa, možda bi namera bila jasnija, ovako je samo vulgarnost i ništa više.

A šta kada se ne ograniče na dobacivanje? I u ovim situacijama bicikl je izuzetno koristan alat. Dovoljan da projuri pored vas nakon što vas pljesne po stražnjici i nestane bez osvrtanja dok se osvešćujete od šoka. I sve to u po bela dana u “sasvim pristojnom” delu grada.

Kako li je onda u tzv. “nepristojnim delovima”, a kako u zemljama gde je ženama i dalje mnogo toga nedozvoljeno? To za ovaj tekst i nije od presudne važnosti, jer kao što prethodni primeri pokazuju, nije bitno gde ste, kako ste obučeni, koje je doba dana, niti u kom delu grada živite da biste izbegli da se susretnete s neprijatnostima.

Pinar Gültekin je ubijena na svim meridijanima i paralelama, a dani i časovi odbrojavani su joj svakim novim dobacivanjem, praćenjem, pljeskanjem, zviždukanjem, ukazivanjem, okretanjem, grubim hvalisanjem pred poznanicima, presretanjem, prepadanjem, nagovaranjem, podvođenjem, neželjenim dodirom, dahtanjem za vratom, premalom distancom, stiskom ili šamarom.

Ako sve ove radnje potpadaju pod domen zavođenja, zašto onda mnoge žene mog uzrasta nose u torbi suzavac ili perorez pored labela, maskare ili vlažnih maramica, a meni majka odavno savetuje da je parfem ili dezodorans sasvim dovoljan i podjednako učinkovit?

Da je dobacivanje zaista i isključivo bezopasno, zašto bi Alicia Keys na početku spota za svoju himnu “A Woman’s Worth” upitala tinejdžera koji joj se istinski udvarao, ali dobacujući joj, šta on uopšte zna o tome kako treba ceniti ženu?

“Pravi muškarac nikada ne može poricati ženinu vrednost”, zaključuje ona svojim moćnim refrenom. A kroz vulgarnosti (najvećeg broja) uličnog dobacivanja ova se vrednost poriče na najniži mogući način. Zbog toga ću prevrnuti očima svaki put kad neko prevrne očima na izraz “politička korektnost”.

A što se zavođenja tiče, najviše uživam u onoj vrsti u kojoj se, za početak, gleda u oči. Kada shvatimo da je zavođenje obostrano željeno i svesno, da se odvija između ravnopravnih subjekata, a da se osvajati može u isti mah i nežno i osećajno, i posvećeno i kreativno i usredsređeno, možda otkrijemo potpuno novi i kvalitetniji način povezivanja i odnosa. Koji traje i prenosi se, reprodukujući se iznova i iznova. Koji čini da se osećamo istinski posebnima. Kao da zaista vredimo.

Možda samo ne slušamo dovoljno Alicie Keys.   

Foto: Pixabay


Kako ti se svideo tekst?

Ne razumem Ne razumem
0
Ne razumem
Ne sviđa mi se Ne sviđa mi se
1
Ne sviđa mi se
Zanimljivo Zanimljivo
2
Zanimljivo
korisno korisno
0
korisno
okej okej
0
okej
divno divno
1
divno
Predivno Predivno
0
Predivno
Super Super
1
Super
Ivana Dinić

Ivana Dinić je studentkinja treće godine medjunarodnih odnosa na Fakultetu političkih nauka, a piše veći deo svog slobodnog vremena. Uživa u otkrivanju novih, inspirativnih muzičara, posećuje pozorišta i putuje kad god ima priliku za to (čak i na male distance). San joj je da jednog dana objavi knjigu, a do tada osluškuje i zapisuje sve one priče za koje joj se učini da žele da budu ispričane.