“Terezini sinovi” Stanka Gagrčina je kratki doku-igrani film koji pruža uvid u život kvir ljudi u savremenoj Srbiji, istovremeno se osvrćući na domaće kvir pionire iz devedesetih. Ovo ostvarenje biće prikazano na predstojećem Merlinka festivalu u programskoj celini Revija domaćeg i regionalnog kratkog filma, koja će u nedelju 12. decembra trajati od 16:30 do 22h u Sali Amerikana Doma omladine Beograda. Ovim povodom reditelj Stanko Gagrčin je sa nama razgovarao o filmu i temama koje on pokreće.

Ko je Tereza iz naslova filma?

Tereza Strmečki bila je majka Vjerana Miladinovića Merlinke, čija se autobiografska knjiga zove „Terezin sin“, te je naslov ovog filma („Terezini sinovi“) direktna referenca na to, aludirajući na solidarnost, i neku vrstu univerzalnosti iskustva kvir ljudi.

Film se bavi životom kvir ljudi u savremenoj Srbiji, ali i pionirima iz devedesetih. Kako ta starija generacija sagledava današnju situaciju u kojoj se LGBT ljudi nalaze – koliko se po njihovom mišljenju stvari menjaju?

Sto ljudi, sto mišljenja. A situacija takođe varira od toga da li živite u selu, malom ili velikom gradu, kao i od profesije, obrazovanja, finansijske situiranosti vas i ljudi koji vas okružuju… Zanimljiva razlika u odnosu na tad je da se pre možda pristupalo LGBT+ populaciji iz pozicije potpune neinformisanosti, dok danas imamo mešavinu „tradicionalnih domaćih predrasuda“, tabloidne senzacionalizacije i američke desničarske mimerske retorike zakuvane u dubinama 4chana (silni desničarski wojak mimovi i njegove varijacije krenuli su tamo) koja je, ironično, najprijemčivija mladim „anti-američkim“ i „anti-globlastičkim“ alt-desničarima. Ili teorije zavere o transrodnim ljudima koje potiču iz najkonzervativnijih američkih religijskih krugova 20. veka a šire ih u Srbiji danas opskurne grupe „radikalnih feministkinja“ koje su sada to preuzele od dokonih britanskih milionerki. Takva vrsta polarizacije društva i teorija zavera nije postojala u Srbiji devedesetih, na primer.

Kako vi vidite život kvir ljudi danas u odnosu na devedesete?

Po meni je mnogo drugačiji. Dejting i upoznavanje nije svedeno na underground kriptične novinske oglase ili tajne gej plaže i parkove kao prethodnih vekova. Danas u većim gradovima postoje kafići za druženje i noćni klubovi profilisani ka kvir populaciji, kao i aplikacije, društvene mreže, forumi. Takođe postoje organizacije koje su posvećene psihološkoj podršci, građenju zajednice, radu na poboljšanju zakonodavne zaštite itd. Globalna američka popularna kultura, trendovi na društvenim mrežama, filmska umetnost, serije doprinele su većoj vidljivosti i normalizaciji percepcije kvir populacije svuda pa i kod nas, te sada sve više imamo i domaćih kvir tema u umetnosti i medijima. Takođe velika stvar koju moja generacija i mlađi možda potpuno zanemaruju je da je HIV infekcija danas obična hronična bolest koja se potpuno drži pod kontrolom kao npr. dijabetes, dok je devedesetih bila potencijalna smrtna presuda uz ogromnu društvenu stigmu.

Kako ste došli do formata doku-igranog filma – šta je dokumentarno, a šta igrano?

Jako me privlači estetika „sirovosti“, amaterskog filma, jer daje na uverljivosti filmu. Velika eksplozija rijaliti televizijskih formata se između ostalog zasniva na percepciji gledalaca da je to što gledamo „istinito“, „pravo“ i „dokumentarno“. Isti je slučaj sa popularnošću jutjubera, vlogera i influensera – osim toga što se njihov video sadržaj smatra istinitim odrazom njihovog života, pokazali su da i vlogovi snimljeni običnim telefonom i bez čitave filmske ekipe i linearne dramaturgije mogu biti uzbudljiviji, katarzični i držati pažnju više nego neka profesionalna ali hermetična serija ili film.

S druge strane volim i hiper-stilizovanost i nadrealnost muzičkih video formata. Tako da sam spontano došao do ovakvog hibridnog formata umetničkog filma, stvarajući ono što bih i sam voleo da gledam. A konkretno u filmu „Terezini sinovi“, scene u noćnom klubu su u potpunosti izrežirane, dok sam u ostatku postavio/izrežirao kontekst, situaciju, u okviru koje su protagonisti imali slobodu da se igraju i govore šta žele. Npr. scena u stanu je potpuno spontan razgovor, a scena probe u pozorištu je takođe spontana u smislu da su one zaista probavale prvi put taj tekst monodrame, međutim povod probe – predstava – je imaginarna, nikada se nije zaista desila.

Aktivni ste na različitim umetničkim poljima, u svetu vizuelne umetnosti, performansa… kako su sva ova različita iskustva definisala vaš filmski izraz?

Izuzetno! Mislim da se to jako vidi, fokus mi prevagne na vizuelnom doživljaju koji se više oslanja na asocijativno, doživljajno, lično tumačenje nego na dramaturgiji, psihologiji likova, zapletima (što bih želeo da promenim u budućnosti, dramaturzi/scenaristi, javite mi se!). Svaki pristup ima svoje dobre i loše strane, ono što je možda najvrednije što mi je obrazovanje u domenu uređenja prostora i arhitekture donelo jeste pristupanju svakom kreativnom procesu kao dizajnerskom procesu „rešavanja problema“. Uvek pokušavam da sve raščlanim, racionalizujem, i svoje motive, ideje i slike razdelim na bazične elemente i onda „rešavam projektni zadatak“. Ili da napravim analogiju iz likovne umetnosti – slažem ih u veliki „mozaik“. Ono što me možda najviše razlikuje od nekoga ko je studirao na dramskim školama jeste do-it-yourself pristup gde se ne libim da sam uradim i druge stvari za koje ne postoji budžet, a koje mogu da naučim na YouTubeu – kamera, montaža, dizajn svetla, scene, kostima.

Kakvi su vaši dalji filmski planovi, i da li se oni kreću u okvirima LGBT aktivizma? Koliko vam je sam aktivizam važan u odnosu na filmsku umetnost kao takvu?

Da, ove teme su mi verovatno najinspirativnije i pre svega lične i voleo bih da nastavim njima da se bavim kroz film i video/digitalnu umetnost. Svestan sam da svaki najmanji čin aktivizma ima snagu da bar malo pomeri stvari, a pogotovo jedan sveobuhvatni estetski proizvod kao što je film. Naravno, treba biti oprezan da se ne skrene u politički pamflet i truditi se da se večno usavršava film ili video kao zanat, umeće, umetnost. Svaki aspekat života je politika, tako da kao LGBT+ osoba svakako unosiš razne delove sebe u svoj rad.

Foto: Viktor Konstantinović


Kako ti se svideo tekst?

Ne razumem Ne razumem
0
Ne razumem
Ne sviđa mi se Ne sviđa mi se
0
Ne sviđa mi se
Zanimljivo Zanimljivo
0
Zanimljivo
korisno korisno
0
korisno
okej okej
1
okej
divno divno
0
divno
Predivno Predivno
0
Predivno
Super Super
1
Super
Kulturni kišobran
Kulturni kišobran je nastao u želji da se promovišu kultura i kulturni događaji u Srbiji i regionu. Vremenom, shvatili smo da takođe želimo da budemo i platforma za mlade i neafirmisane, ali i ostvarene umetnike, pesnike, muzičare, glumce, slikare i sve one koji na neki način doprinose očuvanju kulture.