Kartončići obojeni raznim bojama, i po koje “Be happy” ispisano na njima. Ima tu i kišobrana, kafa, motivacionih poruka, crteža po želji. Slavica Topalović izvlači iz torbe na stotine čestitki – svaka je drugačija od prethodne. Iz torbe vadi i marker i pažljivo ispisuje reči koje od nje traži ko zna koji po redu prolaznik danas na Trgu Republike.
Bliže se Dan zaljubljenih i 8. mart, pa na ovim šarenim čestitkama preovlađuju poruke “Volim te” i “Zajedno do beskraja”. Slavica na jednu od svojih čestitki iscrtava logo Kulturnog kišobrana i počinje priču.
“Od malena sam volela da se bavim kreativnim radom, ranije je to bilo pisanje. Kada sam upoznala sadašnjeg momka, koji se bavi slikanjem, imali smo već boje u kući i ja sam došla na ideju da uzmem kartončiće i da na njima šaram tim raznim bojama.”
Tada nije imala posao u struci, a njena volja da stvara i bude kreativna dovela ju je u Beograd. Htela je da preduzme nešto – to je i uradila.
“Videla sam da se meni dopada taj kolorit koji stvaram i onda sam prvo napravila te šarene, potpune apstrakcije. Zatim sam počela i markerom da ih ukrašavam i da pravim razne motive. Prvo je to bio cvet, pa sam onda shvatila da bih mogla da stavim i neke ljubavne motive, zatim neke citate Mike Antića kao što su “ti si moje najmoje, ja sam tvoje najtvoje”.
Jedan od najdražih motiva joj je “Be happy”.
“To je nešto što ljudi treba da žele jedni drugima. Stanje sreće je stvar koja obuhvata sve što je čoveku potrebno da bi bio zdrav u emotivnom smislu, i da bi bio finansijski stabilan. To obuhvata sve ono što je bilo kome od nas potrebno.”
Bilo je, kako kaže, raznih želja, a jedna od najzanimljivijih joj je kada su joj studenti tražili da im napiše “Danas uči da sutra nosiš Guči”. I uvek odlaze zadovoljni onim što su dobili na svojoj čestitki.
Slavici je, međutim, apstrakcija najbliža srcu.
“Čovek svaki put u njoj može da vidi isto što je video prvi put, ili da vidi nešto sasvim novo. Može svoj način razmišljanja da testira prema onome šta vidi u toj apstrakciji. Ako vidiš nešto prijatno, stabilniji si na neki način. Ako vidiš da te nešto zastrašuje, obratiš pažnju na to. Možeš da zaključiš šta to možda leži u tvojoj podsvesti. Ja se često našalim i kažem da postoji gatanje u čestitku.”
Dok iscrtava još jednu čestitku, priseća se prve koju je prodala. Čestitke inače koštaju 100 dinara, odnosno 1 evro.
“Bilo je to u Čačku, na pijaci. Kupovale su ih bakice i dekice, još su bili i praznici. Beskrajno sam im zahvalna što su me podržali.”
Sa novcem koji je zaradila na pijaci, kako je rekla, došla je u Beograd. I tu počinje prava priča. Nije znala lokacije u Beogradu, pa je lutala. I otkrila Trg Republike.
“Trg Republike je super zato što sam po sebi ima jako dobru cirkulaciju ljudi. Okupljaju se mladi ljudi, studenti, primamljive su lokacije za turiste jer je blizu Kalemegdan. Ljudi se tu sastaju, pa imaju vremena da sačekaju, pogledaju i saslušaju moju prezentaciju. Trudim se da budem jedinstvena i uvek dopadljiva.”
Iako zrači pozitivnom energijom, ne krije da su joj se dešavale i neprijatnosti dok je prodavala svoje čestitke.
“Ljudi misle da sam ja prinuđena da radim ovo što radim, ali ja to volim. I to ljudi brzo shvate. Takođe, žensko sam, i prijatna sam, pa ljudi pomisle da mogu da budu nekulturni. Svakako, bez obzira na kakve sam neprijatnosti nailazila, ja sam uvek bila ljubazna, bez želje da pravim konflikt. Samo shvatim da ta osoba nije vredna mog vremena.”
Počela je da se bavi i programiranjem, ali – od čestitki ne odustaje.
“Programiranje je na neki drugačiji način kreativno, tu radim na stvaranju i održavanju sajtova. A možda bih povezala to sa ovim poslom. Svakako, štagod radila, čestitke će ostati.”
I naša čestitka je gotova. Odlazimo dok u rukama nosimo poruke pozitivne energije sa Trga Republike.
Intervjuisala: Miljana Miletić
