Za Lisu sam prvi put čula pre godinu dana. Pisala sam nešto o Nini, odgledala film i tako shvatila da postoji naslednica. Pretragom muzičkih kanala došla sam do nje. Podseća na majku, ima stav, jaka je, dubok glas, kreće se po sceni. Ali ima tu još nečeg, ima emocija.
Dok sam se kretala dobro poznatim prolazima Tvrđave kako bih zauzela svoje mesto, nisam mogla a da se ne zapitam da li će ovo biti omaž majci ili njen koncert. Odgovor je uskoro usledio.
Rečenica Nema se para postala je alfa i omega u našem društvu. Uklesana mi je u fioci malog mozga poput onog tvrdog kamena koji drži Keopsovu piramidu.
Rođeni na brdovitom Balkanu, gde su se vodile mnoge važne bitke, naučeni smo na preživljavanje. Na ovaj ili onaj način. Ta večita gladijatorska borba nekako se preselila i u ostale aspekte društva. Među vatrenim igračima nalazi se i jedan od najvećih džez festivala koji se svake godine drži na klimavim nogama ali uspeva da istraje do samog kraja.
Polemika o njegovom budžetu kreće već sredinom marta. Oprečne informacije se pojavljuju svakodnevno, ali na kraju on uspe da ispliva na površinu. Dom mu je Niška tvrđava, i njeni rovovi. Dovoljno prostorni i širokogrudi.
Lisa Simon i Gipsy Kings
Ovogodišnji Nišvil privukao je interesovanje još u januaru. Najavljeno je da će poslednji dan biti u znaku Gipsy King-a, kraljeva flamenka, dok će u subotu pevati Lisa Simon, ćerka čuvene borkinje za ljudska prava Nine Simon. Kada ste ćerka nekog ko je već ime u svetu nosi sa sobom određenu dozu odgovornosti i pritiska. Uvek sam se pitala kako se oni nose sa tim. Da li je to teret ili dodatni podstrek? Ili oba?
Nina je emocija i sloboda
Nina Simon je ipak neko ko se borio za prava Afro – Amerikanaca kada je bilo najteže. Bile su to godine kada si samo svirao u nekom napuštenom i zagušljivom salonu, gde je raštimovan klavir, dimna soba dva sa dva. Svirati u jednom takvom ambijentu zahtevalo je ne samo želju i volju, već i snagu. Nina je to posedovala, što se moglo osetiti u svakom njenom taktu. Mlađe generacije, gde sebe svrstavam, njenu muziku upoznajemo kroz arhivske snimke. Crn žub na glavi, velike trepavice, velike i iskrene emocije i dubok glas. Glas tuge, željan slobode.
Za Lisu sam prvi put čula pre godinu dana. Pisala sam nešto o Nini, odgledala film i tako shvatila da postoji naslednica. Pretragom muzičkih kanala došla sam do nje. Podseća na majku, ima stav, jaka je, dubok glas, kreće se po sceni. Ali ima tu još nečeg, ima emocija.
Dok sam se kretala dobro poznatim prolazima Tvrđave kako bih zauzela svoje mesto, nisam mogla a da se ne zapitam da li će ovo biti omaž majci ili njen koncert. Odgovor je uskoro usledio.
Ona je svoja
Main stage ili glavna pozornica kako vam volja, pretvorila se u mravinjak. Da li ti ljudi znaju ko je ona? Da li je oni slušaju? Zašto su došli? U bekstejdžu nas ima, ali ja odlučujem da napustim to sigurno mesto novinara i odem u masu. Pa koncert se doživljava tamo, ispred scene. Reflektori su mi osvetlili put i ubrzo sam čula dobro poznate taktove – Ain’t got no home, ain’t got no money…
Stabilan glas, ženska figura, gitara, čujem bubjenjeve. Okrećem se i vidim je. Lisa Simon. Velika Lisa Simon. I ne nije kopija. Ona nije Nina. Ona je svoja. Stasom i glasom. Noge se kreću, pevam, pružam ruke i letim. Ustaju ostali. Pevamo kao u horu. Dovoljno sam blizu da vidim da joj je drago. Osmeh otkriva bele zube.
Pored pevanja, Lisa je glumica, odigrala je nekoliko uloga na Brodveju, nastupa s vremena na vreme. Izdala je treći album, ima za sebe velike turneje. Ovo je njen prvi put u Srbiji. Njeno ponašanje na sceni je prirodno i iskreno. Možda uplašeno, mada bih to pre prepisala pozitivnoj tremi. Ne pravi pauze između pesama. U jednom trenutku silazi u publiku.
Osetila sam ljubomoru što nisam tamo. Video bim pokazuje da se ljudi raduju sa njom, grle je i znaju njene pesme. Njene pesme. To ipak nešto znači. Tako sam dobila odgovore na gore pomenuta pitanja. Oni su došli da je slušaju. Za razliku od Nine, ona ima malo nežniji glas, ali podjednako prodoran i dubok. Glas ptice koja peva sa emocijama.
Nisam znala sve njene pesme, priznajem. Znala sam nekolicinu, tek po nekoliko stihova. I dalje sam tražila neke sličnosti sa majkom. Kada je sat otkucao 15 minuta do ponoći, Lisa je završila svoju poslednju predviđenu numeru za ovogodišnji Nišvil.
Reflektori su se ugasili. Nisu iste. Lisa je sama izgradila svoje ime u ovom svetu. Majka je teret, ali i podstrek. Nisu slične, ali ni različite, ipak krv nije voda.
Pevaju različito ali isto, jako i sa emocijama. Pevaju slobodno!
Piše: Dejana Vukadinović
Foto: Miloš Bjelica
