Rešavajući obične putničke zadatke stalnog traženja luke u koju bi se, makar na kratko vreme, ukotvili, naišli smo na kafić sa izlogom na suncu i pogledom na prometnu ulicu u centru, kojom silazi reka pešaka koji žvaću doručak, dok promiču automobili. Nakon kreativnog sastanka, odvukli smo kofere do klupe kraj crkve, gde smo snimili kratki video za Instagram i povezali dva događaja kojima smo jedino mi zajednički imenitelji: pozorišni festival u šumi na Popovici i internacionalni festival telesnih perkusionista u Hamburgu, na koji se vraćamo prvi put.

„Hajde“ u spotu koji smo snimili je postalo motiv dana: usudi se opet, dođi u Hamburg, da saznaš šta te čeka u velikom svetu i maloj zajednici ljudi koji dele tvoju strast prema telesnoj muzici, pokretu, muziciranju u grupi, improvizaciji i srećnom trenutku u kojem nalaziš pravo i jedino muzičko rešenje za momenat sada. Ljudi koje već znaš, ali posle godinu dana drugačiji, i novi koje upoznaješ; sreća zbog ponovnog susreta i neizvesnost koju osećaš pre četiri dragocena dana, koja su ti prošle godine promenila život. 

Na koncertu, događaju koji tradicionalno otvara festival, nastupila su dva danska umetnika: Piter Stavrum Nilsen i Rune Torstajnson. Obojica imaju impresivne biografije (prvi je bubnjar koji je nastupao sa grupom STOMP više od decenije, drugi multiinstrumentalista, izvođač i kompozitor, a zajedno su stvorili grupu Body Rhythm Factory, nagrađenu JAM nagradom za najbolju muzičku produkciju na svetu za decu i mlade 2013. godine – YAM Awards), ali su na sceni prirodni i neverovatno zabavni: dok Torstajnson svira španske motive na pijaninu bez prednje daske, povremeno okidajući žice prstima, Stavrum Nilsen fantastično okretno stepuje, tapše, uzdiše, peva, zbilja pretvarajući celo telo u instrument i vatromet zvukova, a zatim dovodi publiku do klimaksa sviranjem na gumenim prasićima različitih veličina (i visina pištanja) i petlu kojeg štima menjajući mu otvor „kljuna“. U isto vreme toliko bizarno i duhovito, kao da je Džon Kliz ukršten sa Nemanjom Radulovićem! Zatim nežne, melanholične melodije Torstajnsona na danskom, koje peva kroz efekat vokodera na glasu tako da ujedinjuje zvuk sintisajzera i glas, dok Stavrum Nilsen svira po ozvučenom akvarijumu, brčkajući, pretačući vodu i šireći telesnu muziku na telo celog sveta.

Pred klubom u dvorištu šapućemo, da ne bi uznemiravali stanovnike dvorišta u kojem se nalazi, no, poneseni smo energijom ponovnog sastanka i stalno jedni druge utišavamo i smejemo se, kao deca na velikom odmoru. I dalje je sumrak, mada je deset sati uveče i treba se priviknuti na sever i drugačije poimanje dana. Ćaskajući se vraćamo u joga studio, koji će nam četiri naredna dana biti dom i centar našeg malog sveta.

„Pedagogija ritma“ i „Ritmičke koreografije“ su radionice koje vodi Santi Seratoza, španski bubnjar, pedagog i (telesni) perkusionista. Nevino, kroz igru, razvija ritmičke matrice povezane sa pokretima, koje se izvode u jednom krugu, gde su nam partneri levi i desni sused, ili u dva kruga, unutrašnjem i spoljašnjem, gde se partneri menjaju, jer se krugovi rotiraju u suprotnim pravcima. Vežbe su vrlo zahtevne, zasnovane na disocijaciji, pokretu i menjanju strana. Kada razvijemo i naučimo koreografiju, pušta modernu dens muziku (koja mi para uši), ali se vrlo zabavno poklapa sa ritmičkim plesom i svi je radosno prihvatamo. Tek na kraju zajedničkog rada, kroz razgovor saznajemo da je ovakav način rada namenjen mladima: cilj je da se stvori sigurno (i njima poznato) okruženje, gde se nepoznati element (telesne perkusije i pokret) i poznati (dens muzika) spajaju u pokret koji okupira pažnju, a navodi i da se komunicira sa drugima i izađe iz sebe. To je meditacija u pokretu, gde smo prisutni ovde i sada, što se suviše retko dešava u našoj svakodnevici.

Zatim prelazimo kod majstora, Austrijanca koji živi u Njujorku, Maksa Polaka, koji jednako jednostavno komunicira sa hiljadama ljudi u Minesoti, praćen simfonijskim orkestrom, i sa nas četrdesetak u velikom studiju, u kojem se dešavaju i zajedničke aktivnosti svih učesnika. Njegova radionica, „Neparni ritmovi i klave“, je fokusirana na kubansku muziku, a akcent je na nogama (jer je on step plesač) i tapšanju na vrlo karakteristične načine (klave su štapići, koji imaju afričko poreklo). Učimo ritmičke module karakteristične za kaskaru i tumbu, takođe, gradeći ritmički orkestar koji odjednom pulsira u desetodelnom ritmu, koji kao mantra briše granice između početka i kraja fraze, prestajući da bude nešto što brojite i postajući nešto što živite, dok se krećete i plesom svirate. Pevamo „Un golpecito, na’ mas“ (samo još jedan udarac, ništa više), omaž Horaciju „El Negro“ Hernandezu, kubanskom bubnjaru koji je sarađivao sa muzičarima kao što je Santana, i koji se snažno oslanja na kubansko muzičko nasleđe, gradeći na njemu sopstveni izraz. Zapravo je taj još jedan udarac (beat) ono što je savremeno u ovom muzičkom modelu, a što ga potpuno pomera i čini izuzetno neobičnim za izvođenje, uz sve sinkope koje već sadrži kubanska muzika. Posle trosatne radionice mi se čini da znam manje nego što sam znala pre nje, ali ova malodušnost se leči odmorom. 

Ali, odmor će doći tek nakon Otvorene scene (Open stage party), na kojoj nastupamo sa sopstvenim projektom „Rikataka, novi balkanski ritam“ i pesmom „Uči me, majko, karaj me“.

Ono što mi možemo da ponudimo ovoj raznorodnoj, internacionalnoj grupi je balkanski melos i neparni ritmovi, jer, i kada ih sviraju, interpretirani su u džez maniru, nikada sa akcentom i temperamentom koji mi nosimo. Sat vremena pre nastupa (a petnaest minuta posle poslednje radionice), vežbamo sa ruskim kolegama, Irinom Zogaj i Aleksom Ostapenkom, da bi izveli nešto zajedno. Oni donose aranžman za telesne perkusije koji je omaž radu Pitera Stavruma Nisena, a mi dodajemo pevanje.

Na Otvorenoj sceni kolaž najrazličitijih umetnika: Martina Jordan, koja izvodi drevnu švedsku pesmu u kombinaciji sa starim turskim ritmom, usulom, od 60 osmina (što može da vas podseti na kilometarske indijske ritmove), Sofi Buše izvodi deo iz fantastične muzičke predstave Soleo, koja pokretom i muzikom priča priču savremenog čoveka, između komjuterskog stola i TV ekrana, Matijas Vis i Korine Šmidiger iz Švajcarske izvode vrlo pitku , pop, džezi pesmu, koja priča o ozbiljnim temama („Ne klasifkuj me u kutije i fascikle“), a švedski duo Piter Lagergren i Koni Janson plešu, pevaju i zasmejavaju nas do suza svojom ozbiljnošću. Razičitost ideja i pristupa je izjednačena sveobuhvatno blagonaklonim aplauzom publike.

Drugi dan, nakon jutarnje joge, započinjem radionicom Stavrum Nilsena „Igre, improvizacija i ritmovi“, koji je jednako duhovit i zabavan kao i na sceni. Prvo uspostavlja  komunikaciju u grupi i na taj način „pegla“ različite nivoe znanja i sposobnosti učesnika. Fascinira me socijalni aspekat telesne muzike (zapravo ljudi i zajednica koja se njome bavi): bez takmičenja, upravo kao pravi boalovski socijalni teatar, uključuje svakog u grupu i omogućava mu da da ono što može da ponudi. Sigurno da ovaj duh dolazi i od velikog Barbe iz Brazila, koji je stvorio čuvenu grupu Barbatuks (Barbatuques).

Igrajući se, dodajući delić po delić, po jedan ritmički element, stvaramo prefinjenu ritmičku sekvencu. Posmatram manje iskusne učesnike i prepoznajem jednako iznenađenje i očaranost na njihovim licima, koji su bili moji kada sam počela da se bavim telesnom muzikom. Na početku radionice su mucali, jedva pogađajući da tapšu u ritmu, a zatim ih je ponela zajednička energija i sada izvode nešto što je pre sat i po vremena bilo daleko kao Zemlja i Mesec.

A sada nešto što smo sa nestrpljenjem čekali od kada smo saznali za to: nastup na festivalskom šouu (Festival show), na istoj sceni sa svim predavačima, koji su, sem pomenutih, Sara Lazaki (još jedna „STOMPerka“) i Ben Šic (jedan od osnivača festivala, čovek mirne, plutajuće energije, čije radionice su nežne, kao da miluju), Čarls Rasl (član Barbatuks, „kum“ festivala, telesni perkusionista ukorenjen u brazilskoj tradiciji i kapueri, koji se kreće na sceni kao da pleše po vazduhu), Ana Ljombart (plesačica iz Španije, živa vatra na sceni), pevači iz Holandije okupljeni oko Kiza Kola, koji se bave „vokalnim slikanjem“ (vocal painting), struktuiranom improvizacijom vođenom karakterističnim znakovima. Iza scene, očekujući nastup, kiptim od nestrpljenja.

Kada dođe vreme da izađemo, osećam da smo baš tamo gde treba da budemo, gde pripadamo: ovde ne padamo sa Marsa, nismo začudni zbog izvođačke tehnike, ne gledaju nas ispod oka što đipamo, lupamo se i pevamo, već zato što donosimo nešto potpuno umetnički novo dok izvodimo „Brateca i sestricu“ iz Hrvatske i „Ergen dedo“ iz Bugarske.

Poslednja numera je autorska. Publika tapše oduševljeno, a Marko i ja se povlačimo sa scene sa zahvalnošću i toplinom u srcima.

Poslednja radionica na kojoj prisustvujem na festivalu je Taketina, koju vodi Ester Ditem iz Švajcarske. Iskustvo kao nijedno drugo, jer je vođena sa namerom da izbaci savremenog individualca iz ego tripa pomoću – muzike. Disocijacija pokreta i pažnje, a u isto vreme poliritmija, jer ruke, noge i glas izvode ritmove različite mere, uz akcentovanje na neuobičajenim mestima.

Praktično to izgleda ovako: pomoćni vođa radionice svira timpan, koji nosi oko vrata, i njime akcentuje glavni ritam. Ester Ditem svira drugi ritam na birimbau, i zadaje muzičku temu koja se peva paralelno; jer noge rade što svira bas, ruke prate birimbao, a na pevanu temu se ponavlja odgovor istog sadržaja – kada učesnici uspeju da ga ponove. Sve zvuči nevino i jednostavno dok se sluša; no, kada se učestvuje, postaje jasno koliko je komplikovana polifonija tri ritmičko-melodijske linije različitih mera i akcenata.

Nakon petnaestak minuta svi ulazimo u blagi trans, jer prestajemo da razmišljamo i prepuštamo se intuitivnom ponavljanju; uspevamo, pa potpuno promašujemo, i ta uzlazno – silazna putanja učenja se stalno ponavlja, prateći kapacitet naše pažnje, ili bolje rečeno, naše mogućnosti prepuštanja. Jer, tek kada odustanemo od kontrole i odlučimo da verujemo u nemoguće, u sinhronicitetu smo sa vođom i zadatim temama. Brojanje ne pomaže, kao ni racio, ili možda samo malo, ali vrlo brzo se pokazuje nemogućnost da se odgovori zadatku, jer razum nema toliki kapacitet.

Nakon sat i po vremena, svi ležemo u nešto što liči na improvizvanu joga nidru: osećaj je sličan, ne želimo da objašnjavamo, želimo samo da budemo.

Srećemo se svi na završnoj seški (Final jam), gde se delimo u četiri grupe koje vode predavači, zadajući različite teme, a zatim se menjajući sa ljudima iz svojih grupa. Sve vođe puštaju mašti na volju: neki skakuću, kreću se po prostoru velikog studija u koloni, neki pevaju, neki izvode onomatopeje, tekstove, svi koriste neku formu telesnih perkusija. Izazovno je naći se pred grupom i tu se susrećemo sa svojim poletom, idejama i ograničenjima, a takođe treba da se ravnamo i prema mogućnostima učesnika, brzini reakcije, složenošću onog što smo zadali, što grupa ponavlja i menja tek kada zadamo nešto drugo, prateći svaki naš dirigentski i kompozitorski mig. Završavamo smirenjem, pevušeći temu festivala (Teacher’s song), koja nastaje svake godine i izvodi se na svakom festivalskom šou na kraju programa.

Sutradan ujutro mi smo poslednji gosti u Bilinom plesnom studiju, prostoru u kojem se festival održava svake godine. Andreas Klup, domaćin u studiju i podrška festivala, deli sa nama doručak.

Već sutra čeka nas nastup u Novom Sadu u Srpskom narodnom pozorištu, gde novi umetnički izrazi imaju prostora da se ispolje. Osećam se bogato i ispunjeno: protekla četiri dana su mi, opet, promenila život: pomogla mi da verujem u sopstvenu priču, drugačiju od svih, a uverila me, da, bez obzira na velike razlike, zajedništvo itekako postoji. I da na ovom svetu ljudi ipak, i bez puno reči, mogu da se razumeju, sporazumeju i žive zajedno.

Piše: Ana Vrbaški iz Alice in WonderBand-a

Foto: Georg Tedeschi (objavljeno sa dozvolom Body Rhythm Hamburg festivala)

The post Body Rhythm Hamburg – odiseja telesne muzike appeared first on Kulturni kišobran.

Scena, muškarac i žena. „Laički rečeno, mi skakućemo, lupkamo se i pevamo: pa, koja je to veština? Ali, svaka publika razume naš univerzalni pozorišni jezik: muziku, ples i odnos dvoje ljudi na sceni, žene i muškarca“, kaže za Kulturni kišobran Ana Vrbaški, ženska polovina multimedijalne grupe Alice in WonderBand. Talentovanoj Ani je na sceni a i privatno partner Marko Dinjaški, bubnjar, perkusionista i pozorišni izvođač. Predstava „Da i Re, telo kao instrument“ koju uveliko igraju u Srbiji i inostranstvu nagrađena je na ovogodišnjem 21. Art Trema Festu u Rumi Trema plaketom za istraživanje zvuka kao pozorišnog izraza. 

Foto: Anđela Stevanović

Foto: Željko Sinobad

Foto: Nebojša Čović

Foto: Milojić M.

Foto: Mila Pejić

Intervjuisala: Miljana Miletić
Foto: Alice in WonderBand

The post Alice in WonderBand: „Umetnost treba i da leči. I publiku i izvođača“ appeared first on Kulturni kišobran.