Pre svega, Katarina i Anastasija, hvala vam za izdvojeno vreme i što ste pristale na intervju. Recite nam, kako ste došle u Srbiju? Preko nekog programa razmene studenata ili…? Da li učite srpski jezik na filološkom? Ko su Vaši profesori?

Katarina: Došle smo u Beograd zahvaljujući programu razmene studenata „Erazmus+“. Sakupljali smo mnogo dokumentacije u periodu od pola godine i prošle smo konkurs. Sada smo ovde.

Anastasija: Da, u Minsku učimo srpski jezik i književnost. Ove discipline nam predaju Ivan Aleksejevič Čarota (srpska književnost), Ana Vladimirovna Naumova i Nikita Viktorovič Suprunčuk (srpski jezik). Smatramo da su oni odlični predavači i profesionalci u svome poslu.

Kako ste donele odluku da dođete u Srbiju na jedan semestar? Da li su na Vas uticali Vaši profesori, roditelji? Kako se kod Vas pojavilo interesovanje za srpsku kulturu?

Katarina: Slučajno sam saznala za ovu mogućnost od kolega na fakultetu. U početku sam mislila da neću proći na konkursu, ali potom mi je kroz glavu prošla misao: „A ko će, ako ne ja?“ Moji rođaci su me u potpunosti podržali i za to hoću da im kažem – veliko hvala. Ali odluka je, sama po sebi, bila lično moja. Interesovanje za srpsku kulturu se pojavilo zahvaljujući našim profesorima i raznovrsnim informacijama na razne teme.

Anastasija: Da, naša grupa je imala mogućnost da učestvuje u programu „Erazmus+“ na bazi konkursnog izbora. Kaća i ja smo iskoristile tu mogućnost. Napisale smo motivaciono pismo, sakupile neophodna dokumenta, profesori Ivan Čarota i Ana Naumova su nas podržali i pomogli u izboru disciplina, koje danas slušamo na Filološkom fakultetu u Beogradu. Roditelji su me, takođe, podržali u mom stremljenju da otputujem na praksu. Interesovanje prema vašoj kulturi se pojavio neposredno sa učenjem srpskog jezika i književnosti na fakultetu.

Koliko ste dugo već u Srbiji? Kako vam se sviđa Beograd, koja mesta u Beogradu najviše volite? Da li ste putovali u druge gradove i šta vam se svidelo tamo?

Zajedno: U Beogradu smo već dva meseca. Mnogo nam se sviđa Stari grad, po mogućnostima se trudimo da putujemo po Srbiji. Jedan od najjačih utisaka nam je ostavila Avala.

Kako vam se sviđa da studirate na fakultetu u Srbiji? Kakve su kolege studenti, predavači, lekcije? Kako studenti i predavači reaguju na Vas i koliko vam je teško da slušate predavanja na srpskom jeziku?

Zajedno: Veoma nam se sviđa na i srećne smo što su preduzete mere na fakultetu, a takođe i disciplinovanost profesora i studenata u ovoj epidemiološkoj situaciji koji nam dozvoljavaju da slušamo predavanja i uživo i onlajn. Kolege studenti su dobronamerni prema nama, uvek su spremni da pomognu. Već smo uspele da steknemo prijatelje. Svaki predavač je dobro potvrđen u svojoj oblasti, priprema kvalitetan materijal. Lekcije su krajnje privlačne, uvek tamo idemo u dobrom raspoloženju. Svakoga dana sve lakše usvajamo srpski jezik.

Šta mislite o srpskom mentalitetu? Naravno, mlade ste i sve vam je novo, ali već možete da ocenite kako se Srbi ponašaju, šta vam se sviđa ili ne sviđa u njihovom ponašanju itd. Imate i prijatelje među njima, kako ste rekle?

Zajedno: Primetile smo da su Srbi veoma dobronamerni i otvoreni u odnosu prema govornicima ruskog jezika, uvek su spremni da pomognu. Veseli su i optimistični. Ali ponekad ne promišljaju dovoljno. I još, ne znamo, da li nam se tako posrećilo, ali čini nam se da Srbi vole da kasne. Da, imamo prijatelje i volimo da provodimo vreme sa njima i razmenjujemo znanja i utiske, kulturne osobenosti.

Jeste li probale neko novo jelo iz srpske nacionalne kuhinje? Šta vam se najviše svidelo?

Katarina: Da, naravno! Probale smo mnogo toga, a meni su se najviše svidele sve vrste srpskog roštilja: pljeskavica, ćevapi, vešalica. A još sam oduševljena srpskom plazmom. Lepota i ukus u jednostavnosti.

Anastasija: Slažem se sa Katarinom, i svim jelima i proizvodima koje je navela – vrlo su ukusni. Osim toga, mnogo nam se dopadaju srpski mlečni proizvodi. Koliko vredi jedna pavlaka! Ajvar je pravo otkriće za nas, u ruskoj kuhinji ako i postoji sličan proizvod, nije tako popularan.

Čitate li knjige na srpskom jeziku? Imate li omiljenog srpskog književnika? Gledate li srpske serije, filmove?

Zajedno: Čitale smo mnogo drevnu književnost: legende, bajke. Kosovski ciklus, ciklus o Marku Kraljeviću, Braći Jugovićima, knezu Lazaru i mnogim drugima. Takođe i poeziju 19. i 20. veka. Što se tiče filmova i serija, često mešamo lepo i korisno, pa gledamo nešto po savetima naših srpskih prijatelja i profesora. Jedan od poslednjih filmova koje smo gledale je lak i veseo, ali tužan na trenutke – „Montevideo“, iz dva dela.

Sigurno često razgovarate na Vajberu, Skajpu ili neki drugi način sa porodicama ili prijateljima u Belorusiji. Kako oni reaguju na vaš boravak u Beogradu? Šta vas savetuju i šta vas pitaju?

Katarina: Često razgovaram sa prijateljima i porodicom na Telegramu i Vkontaktu, a takođe koristim Vajber, Vocap i Instagram. Moja porodica se raduje zbog mene. Naravno, znam da se prijatelji i rođaci brinu, ali smatraju kao odličnu stvar to, što imam mogućnost da boravim u Srbiji i da učim. Savetuju da se držim dostojanstveno i da ne tugujem svaki put zbog neke gluposti. Nemam baš puno prijatelja. Jedan-dva druga, kojima zaista nedostajem. Hvala njima i mojoj porodici.

Anastasija: Naravno, u kontaktu sam sa porodicom i rođacima. Roditelji, bake i deke uvek brinu, interesuju se za razne sfere našeg života, od učenja na fakultetu do prijateljstva i saradnje sa Srbima. Pričamo im o kulturnim karakteristikama, o svojim utiscima posle posete muzejima, ekskurzijama, kafićima i prostim šetnjama po gradu. Takođe se dopisujemo sa našim predavačima, koji nas upravljaju u pitanjima studija i ne samo da nam pričaju o svojim iskustvima, govore nam gde i kako ćemo najbolje pronaći informacije o sledećim kursevima.

Devojke, kakvi su vam planovi? U Beogradu ćete biti do kraja semestra, a posle toga?

Katarina: To pitanje je za mene veoma važno! U mojim dalekim maštama – da ostanem u Srbiji i da ovde radim. Ne znam kako, čime, gde, ali ta želja prosto postoji u meni, i to neodoljivo. Razmišljam o tome svake noći pred spavanje. Trudiću se da napišem svoj naučni rad i da izučim jezik, da bih u budućnosti stoprocentno ostala ovde.

Anastasija: Predstoji nam da položimo ispite ne samo na fakultetu u Beogradu, već i u Minsku. Nadamo se da ćemo uspeti u tom zadatku. Dalje ćemo stremiti da usavršimo znanja u oblasti srpskog jezika i književnosti. Nadamo se da nećemo razočarati naše kolege i profesore u Minsku. Imam u planu da napišem dobar naučni rad i da upišem magistarske studije. A dalje – kako sudbina odredi.

Čime želite da se bavite posle fakulteta? Maštate o profesijama koje su povezane sa Srbijom?

Katarina: Još ne znam, čime želim da se bavim. Hoću da se oprobam u svojstvu prevodioca – mislim da je to ono, čime bih htela da se bavim ovog trenutka. Još želim da napišem kvalitetan naučni rad i, moguće, da upišem magistarske studije. Takođe bih želela da se oprobam u ulozi predavača srpskog jezika na visokom nivou. Da, rad sa srpskim jezikom je moj jasan cilj!

Anastasija: Naravno, želim da četiri godine učenja srpskog jezika, književnosti i kulture ne prođu uzalud. Idealno bi bilo da radim u sferi diplomatije, negovati odnose među bratskim slovenskim narodima u različitim pravcima. Rad u Ambasadi ili Ministarstvu inostranih poslova bi to ostvario.

Mi vam želimo prijatno provedeno vreme u Srbiji, interesantne lekcije, mnogo dobrih prijatelja i odlične ocene! Hvala vam što se interesujete za srpsku kulturu!

Razgovor sa studentkinjama vodila Dajana Lazarević

Foto: Privatna arhiva

The post Beloruske studentkinje u Beogradu: Želimo posao vezan za srpski jezik i Srbiju! appeared first on Kulturni kišobran.

Kupala nije nepoznat u srpskoj kulturi, a njegovu poeziju su ranije prevodili Momčilo Đerković, Miodrag Sibinović, čak i pesnikinja Desanka Maksimović.

Kupalina poezija na srpskom jeziku se pojavljivala u desetak časopisa, „Antologiji beloruske poezije“ (1993, 2012), „Antologiji lirike Istočnih Slovena“ (2000), „Antologiji beloruske hrišćanske poezije“ (2018), a sada imamo čast da se potpunije upoznamo sa njegovom poezijom u ovoj zbirci, životnim okolnostima i sklopimo potpuniju sliku o ovoj interesantnoj ličnosti.

Za zbirku „Nasleđe“ izbor poezije potpisuje prof. dr Ivan Čarota iz Minska, u Srbiji dobro poznat kao najveći prijatelj srpske reči i kulture u Belorusiji. A čuvenje je sasvim opravdano, budući da je posvetio više od 45 godina života predstavljanju srpske kulture u svojoj otadžbini na pravi način, a kao rezultat tog rada prof. Čarota se može pohvaliti sa 146 knjiga i brošura, kao i 638 objavljenih naučnih članaka.

Osim izbora poezije u „Nasleđu“, profesor potpisuje i obiman pogovor, u kojem se osvrće na Kupalino nasleđe, lik i delo, greške u interpretaciji koje se javljaju u današnje vreme, kao i percepciju njegovog stvaralaštva u bivšoj Jugoslaviji i u Srbiji danas. Poeziju je prevela Dajana Lazarević.

Ko je Janko Kupala?

Rođen je u selu Vjazinka, u Vilenskoj guberniji Ruske imperije, 25. juna (7. jula) 1882. godine, a život je tragično okončao u Moskvi, 28. juna 1942. godine.

Janko Kupala je najpoznatiji pseudonim Ivana Dominikoviča Luceviča – beloruskog pesnika-klasika, dramaturga, publiciste, prevodioca i jednog od osnivača nove beloruske književnosti i književnog jezika. Prvu pesmu na beloruskom jeziku objavio je 1904. godine „Moja sudba“ (belor. „Maя dolя“).

Prvu zbirku pesama predstavio je čitaocima 1908. godine, pod nazivom „Frula“ (belor. „Žaleйka“), a drugu „Guslar“ („Guslяr“), 1910. godine. Najplodniji period stvaralaštva za Kupalu bio je od 1910. do 1913. godine, kada izlazi i treći zbornik njegove poezije „Putem života“ (belor. „Šlяham žыccя“). Četvrti izlazi 1922. godine, pod naslovom „Nasleđe“ (belor. „Spadčыna“). Poznat je i kao prevodilac, a prevodio je sa ruskog i poljskog na beloruski jezik, a poznato je i da je preveo međunarodnu proletersku himnu „Internacionala“ na beloruski.

Kupala je proglašen za Narodnog pesnika Belorusije (1925), a bio je i akademik Nacionalne akademije nauka Belorusije (1928) i Nacionalne akademije nauka Ukrajine (1929); laureat je Državne nagrade SSSR-a (1941) za zbirku pesama „Od srca“. Danas se dodeljuju nagrade sa njegovim imenom, štampaju zbirke njegove poezije, mnoge ulice nose njegovo ime. Jedan je od najpoznatijih i najvećih beloruskih pesnika.

Kako izgleda zbirka poezije „Nasleđe“?

Moramo, pre svega, da pohvalimo izdavačku kuću ALMA i urednika Đorđa Otaševića za ogroman uloženi trud u nastanku ove zbirke – za izbor korica, papira, celog fizičkog izgleda knjige, i taj veliki kvalitet i ide pod ruku sa rukopisom koji je od neprocenjive vrednosti za belorusko-srpske veze. Što se sadržaja tiče, zbirku otvara portret pesnika iz mlađih dana, kao i kratak osvrt na njegovu biografiju.

U zbirci se srpski čitaoci mogu upoznati sa čuvenih Kupalinim sonetima, kao i drugim pesmama, u kojima se može upoznati beloruska duša i sve što pripada njoj – nepregledna zelena polja, plavo nebo, sunarodnici zabrinuti, pogureni, ali pošteni i vredni; žar patriotizma i želja za odbranom slobode – svog ognjišta, ali i cele države.

Verujemo da srpski čitaoci neće biti razočarani sadržajem ove zbirke i da će Kupalina reč odzvanjati i u srpskim dušama, baš kao i u bratskim beloruskim.

Foto via Dajana Lazarević

The post Zbirka pesama „Nasleđe“ Janka Kupale na srpskom jeziku appeared first on Kulturni kišobran.

Burne su reakcije bile na postavljanje spomenika kazaškom pesniku Žambilu Žabajevu 2016. godine u Beogradu, ali zašto?

Ovo sigurno nije pitanje rasističko-orijentalističkog nipodaštavanja Kazahstana. Zapravo je pitanje potpunog neznanja i nepoznavanje kulture i tradicije jedne zanimljive, egzotične, a po površine velike države, kakav je Kazahstan.

Ovih dana, na Balkanu se čuje ime jednog od najvećih kazaških savremenih književnika – ime Žana Bahita. Na srpski jezik ga je ranije prevodio Milan Vuković (1934-2017) i objavio u knjizi „Dvanaestorica – antologija prevoda ruskog poetskog zvuka“ (Kragujevac, 2011). Na makedonski jezik zbirku poezije Bahita prevela je Elena Petkovska i knjiga će uskoro ugledati svetlost dana.

Što se tiče prevoda na srpski jezik, ove godine izlaze čak dve prevedene zbirke poezije Žana Bahita: „Zlatna tišina“ (u izdanju „Udruženja poetskih stvaralaca“, 2020) i „Alma-jabuka“ (u izdanju „Alma“, 2020). Obe zbirke pesama prevela je potpisnica ovih redova sa ruskog jezika.

Ko je Žan Bahit i kako je dostigao te književne visine?

Bahitžan Musahanovič Kanapjanov, književnog imena – Žan Bahit je kazaški pesnik, književnik, filmski dramaturg. Rođen je 4. oktobra 1951. godine u gradu Kokšetau u učiteljskoj porodici. U školu je pošao u selu Sirimbet. Tamo se nalazilo porodično imanje učenjaka i istoričara Čokana Valihanova (1835-1865), koji je u srodstvu sa precima pesnika. Radio je kao istraživački inženjer na Institutu metalurgije Akademije nauka Kazaške SSR, a i kao scenarista, režiser i urednik u filmskim studijima «Kazahfilьm» i «Mosfilьm», u produkciji Kazahstana.

Autor je više od trideset knjiga poezije i proze koje su izlazile u izdavaštvima Kazahstana, Rusije, Jermenije, Ukrajine. Zatim, objavljivan je u SAD-u, Velikoj Britaniji, Maleziji, Poljskoj, Francuskoj, Mongoliji, Turskoj. A očekujemo njegova dela budućih nedelja u Srbiji i Makedoniji.

Laureat je mnogih međunarodnih književnih nagrada, među kojima su „Alaš“, „Tarlan“, Međunarodni pesnički konkurs „Nade lira zlatna“ (Njujork, SAD, 2004), Sveruska nagrada Antona Delviga (2013), nagrada M.O.Auezova kazaškog PEN-kluba (2014). Njegova pesnička dela prevedena su na mnoge jezike sveta, ušle su u književne antologije država bližeg i daljeg inostranstva.

Akademik je Krimske književne akademije (Simferopolj, Krim). Takođe je i akademik novinarstva Kazahstana. Učesnik je saniranja havarije na Černobiljskoj nuklearnoj elektrani (1986-1988). Zaslužni je aktivista Republike Kazahstan (2011), i zaslužni radnik Republike Kazahstan (1998). Pobednik je narodnog glasanja „El Tulgasi“ – „Ime Otadžbine“ u nominaciji „Kultura i umetnost“ (2012).

Nagrađen je ordenima „Parasat“, „Dostik“ 2. stepena, „Za doprinos kulturi“ Međunarodnog komiteta mira i sloge (Moskva), medaljama Kazahstana, Rusije, Ukrajine.

Kako su o poeziji Bahita pisali na srpskom jeziku?

O poeziji Žana Bahita na srpskom jeziku pisali su Milan Vuković, Milutin Đuričković i Anđelko Zablaćanski. Složili su se u slikovitim pejzažnim opisima, vernim poetskim slikama i melodičnosti Bahitove poezije.

Hajde da napravimo malu promenu i bacimo pogled na neka nova književna prostranstva, ovoga puta – na Kazahstan i na neverovatnu pesničku reč Žana Bahita, u kojoj je skrivena duša Kazahstana i duša samoga pesnika.

Naučićemo nešto novo o jednoj ne tako dalekoj zemlji i upoznati jednog sjajnog književnika. Proširićemo svoje vidike, a možda pronaći za sebe i trajnu ljubav i inspiraciju u kulturi ove egzotične zemlje.

Piše: msr Dajana Lazarević

Foto: Pexels

The post Književnik iz Kazahstana osvaja svet! appeared first on Kulturni kišobran.

Ove godine, zbog pandemije koronavirusa, na manifestaciju ne dolaze plesne i pevačke grupe iz drugih država. Međutim, njihovo prisustvo se i te kako obeležava i poštuje. Oni su prisutni u našim mislima i srcima i nadamo se da ćemo se družiti na 52. Radosti Evrope.

Reći ćemo nešto više o manifestaciji Radosti Evrope 2020, ali prvo ćemo se osvrnuti na prethodne godine i organizaciju manifestacije.

Na Radosti Evrope svake godine učestvuje između 15 i 20 država sveta. Oni nekoliko meseci do održavanja manifestacije šalju snimke svojih plesnih tačaka ili pevačkih numera.

Dečji kulturni centar Beograd tradicionalno organizuje Radost Evrope, prikuplja prijave grupa, bira po jednu grupu iz svake prijavljene države i brine o svakom detalju prilikom dolaska grupa u našu zemlju i njihovom učešću u programima.

Manifestacija se tradicionalno održava u prvoj nedelji oktobra svake godine. Grupe iz svih država se dočekuju (najčešće na aerodromu, a po njih dolaze vozači, prevodioci i volonteri). Kako im je potrebno obezbediti prenoćište tokom narednih pet-šest dana, zahvalni smo roditeljima dece iz osnovnih beogradskih škola, koji prihvataju po dete ili dvoje. (Obično jedna osnovna škola prihvata jednu državu, poneke dve, u zavisnosti od broja roditelja koji su spremni da prime goste.)

Vođe grupa – koreografi, nastavnici i pedagozi smeštaju se u Hotelu Jugoslavija.

Od parade do koncerta u Sava centru

Prvi dan Radosti Evrope je tradicionalna parada po Knez Mihailovoj ulici, šetnja i kratak program dobrodošlice na Kalemegdanu, odlazak dece u zoološki vrt.

Drugog dana organizuju se odlasci u Predsedništvo Srbije ili u Opštinu Beograd. Trećeg dana decu-goste očekuje mali koncert u Velikoj sali Dečjeg kulturnog centra. Učestvuju i u drugim zabavnim i rekreativnim programima, dobrodošlicama, odlaze u Ambasade svojih otadžbina. Ne zaboravimo i seminar za njihove nastavnike-vođe grupa.

Za decu je, sigurno, najupečatljiviji poslednji dan manifestacije i veliki koncert u Sava centru.

U organizovanje Radosti Evrope uključen je veliki broj ljudi – svi zaposleni Dečjeg kulturnog centra Beograd, kao i njihovi mnogobrojni saradnici i volonteri. Svi su, dok traje manifestacija, dostupni jedni drugima 24/7, a sve da bi gosti bili bezbedni, zadovoljni, da bi se povezivale naše kulture i da bismo pravili lepa i čelična prijateljstva za budućnost.

Radost Evrope za vreme korone

Ove godine je situacija drugačija. Iz gorepomenutih razloga deca iz drugih država ne dolaze na Radost Evrope. Međutim, deca Srbije se na raznim letnjim radionicama upoznaju sa kulturama tih država i čuvaju tradiciju manifestacije.

Tako su, tokom ovog avgusta, bile organizovane brojne besplatne letnje radionice posvećene: Velikoj Britaniji, Švedskoj, Grčkoj, BiH, Danskoj, Rusiji, Bugarskoj, Belorusiji. A do sredine septembra biće održane i radionice posvećene: Mađarskoj, Italiji, Sloveniji, Španiji, Francuskoj, Nemačkoj, i kao lep zaključak – Srbiji.

Zbog mera sprečavanja širenja virusa smanjen je broj dece koja smeju da učestvuju na programima. Važno je da se „štafeta“ Radosti Evrope nastavi, dok se ne steknu uslovi da zasija u punom sjaju.

Iz prve ruke: Kako je manifestacija izgledala ranijih godina

U prilog ovog članka dodajem fotografije sa prethodnih Radosti Evrope, grupa Belorusija, pri kojoj sam imala čast da budem (u početku volonter, a potom i) prevodilac.

Teško da ljudi koji nisu učestvovali na ovoj toploj manifestaciji mogu da steknu pravu sliku o njoj – uložen trud u organizaciju, beskrajna pažnja koja se poklanja gostima, umor (pa i briga) da sve bude „kako treba“. A poslednjeg dana – sva ta draga lica dece se urežu u srce i rastanci nisu nimalo laki…

Na radionici posvećenoj Belorusiji (14.8.2020.) u Dečjem kulturnom centru Beograd deca su se upoznala sa, možemo reći, uvodom u geografiju, kulturu i običaje stanovnika Belorusije. Učili su o tome ko su belorusisti, a ko srbisti i koliko su razvijene belorusko-srpske kulturne veze.

Deca uvek lepo reaguju na poziv na putovanje u drugu državu (makar i virtuelno), tako da su za Belorusiju takođe pokazali veliko interesovanje.

*Program za radionicu o Belorusiji organizovala Snežana Stanković, urednica kulturno-obrazovnih programa DKCB
*Radionicu vodila Dajana Lazarević, saradnica DKCB
*Belorusku nacionalnu nošnju na korišćenje je dala Ambasada Republike Belorusije u Beogradu.

Da Radost Evrope nastavi da greje naša srca i da se njen sjaj nastavi kroz godine!

Piše: msr Dajana Lazarević

Foto: Dečji kulturni centar Beograd/ via Dajana Lazarević

The post Radost Evrope u malo drugačijem formatu ove godine appeared first on Kulturni kišobran.