Nakon introspektivnih i nežnijih momenata prethodnih singlova, „Znam“ otvara siroviji i mračniji prostor – emotivno ogoljen, zvučno intenzivniji i bliži alt-rock senzibilitetu.

Pesma govori o prihvatanju realnosti i osećaju dezorijentacije unutar savremenog urbanog života. Kroz motive otuđenja, unutrašnjeg raspada i pokušaja da individua pronađe sebe u haosu grada, „Znam“ oslikava jedno savremeno žensko iskustvo -iskustvo prepoznavanja sopstvene ranjivosti i mirenja sa njom.

Muziku i produkciju ponovo potpisuju Alexander Vujić Ohlsen i Fantazma Studio, čime se nastavlja kontinuitet zvučnog identiteta koji prati čitav projekat EP izdanja. U odnosu na prethodne singlove, „Znam“ donosi grublju teksturu i izraženiju instrumentalnu tenziju, oslanjajući se na atmosferu alternativnog rock zvuka i filmske gradacije.

Spot za pesmu realizovan je u zajedničkoj režiji sa Hadži-Aleksandrom Đurovićem, dok montažu i kreativnu direkciju potpisuje sama Dea Džanković.

Vizuelno, spot je snažno inspirisan opusom Dejvida Linča, posebno atmosferom filma Mulholland Drive i njegovim reklamnim radovima za Gucci.

Kroz fragmentirane scene, snoliku dramaturgiju i osećaj latentne nelagode, spot prati psihološku dezintegraciju lika izgubljenog unutar urbanog lavirinta.

Beograd u spotu postaje ravnopravan lik – hladan, otuđen i beskonačno složen prostor kroz koji se protagonistkinja kreće pokušavajući da pronađe smisao i identitet. Grad nije samo scenografija, već produžetak unutrašnjeg stanja same pesme: osećaja raspadanja, disocijacije i tihe borbe pojedinca sa sopstvenom stvarnošću.

„Znam“ predstavlja možda najdirektnije i najogoljenije izdanje Dee Džanković do sada – pesmu koja ne pokušava da pruži odgovore, već da dokumentuje trenutak suočavanja sa sobom i svetom koji postaje sve teže razumljiv.

„Znam“ je dostupna na svim digitalnim platformama, dok se spot može pogledati na YouTube kanalu Dee Džanković.

Foto: Hadži-Aleksandar Đurović

The post Dea Džanković predstavlja „Znam“ sa novog EP-a appeared first on Kulturni kišobran.

Pesma se vraća suštinskom storytellingu, evocira arhetipske emocije i zvukove iz drugog vremena, nudeći slušatelju nežan, meditativan prostor za introspektivno slušanje.

Iza muzike

Muziku i produkciju potpisuje Alexander Vujić Ohlsen, čime se održava kontinuitet zvučnog izraza karakterističnog za prethodna izdanja.

Spot i fotografije potpisuje Hadži-Aleksandar Đurović, dok je režiju, montažu i kreativnu direkciju preuzela Dea Džanković, čime se potvrđuje njen autorski pristup projektu.

Paradžanov kao inspiracija

Spot je inspirisan filmskim stvaralaštvom Sergeja Paradžanova i vizuelnim univerzumima koje je stvarao; svaka scena deluje kao vinjeta iz njegovog sveta, kroz koju se odvija sopstvena narativna i simbolička igra. Sniman u prostoru Radostan Kilims, spot spaja bajkovitost i vanvremenski osećaj, transformišući pesmu u vizuelnu poeziju.

Pročitajte i ovo: Dea Džanković: Industrija je izazovna i često ne podržava kreativne iskorake

Dea u spotu tumači tri lica ženskog arhetipa (Mother, Maiden, Crone — majka, devojka, starica). Majka nosi priču, devojka iščekuje ljubav o kojoj pesma govori, dok starica zna sudbinu i kraj priče. Kroz ovu sintezu, spot postaje vizuelna i narativna ekstenzija Deine umetničke prakse, istražujući simboliku tarota, arhetipskih motiva i unutrašnje refleksije.

„Uspavanka za odrasle“ nosi koncept nežnosti potrebne odraslima u izazovima savremenog života – sentimentalnog podsećanja da svaka priča može biti ispričana i prihvaćena. Pesma i spot evociraju jedno drugo vreme, pružajući prostor za podsećanje na vrednost tihih, malih trenutaka, introspektivnih susreta i nežnosti — ono što odraslima često nedostaje u ritmu savremenog života.

„Uspavanka za odrasle“ dostupna je na svim digitalnim platformama, dok se spot može pogledati na YouTube kanalu Dee Džanković.

.

.

.

.

.

The post Dea Džanković objavila treći singl „Uspavanka za odrasle“ appeared first on Kulturni kišobran.

Naša Tidža je spomenula da se čini kao da ne dočekujemo Novu, već slavimo ispraćaj ove od sutra stare godine. Koja, sudeći po odgovorima naših sagovornica (puka slučajnost što su sve žene) u ovom tekstu, i nije bila baš ona koje ćemo se sećati po mnogo toga lepog.

Znamo šta se u Srbiji događalo u 2025. godini, ne moramo da prepričavamo. Pustićemo naše sagovornice da prenesu svoje utiske kako o odlazećoj, tako i šta bi voleli da donese 2026. S obzirom na to da se ovaj portal pretežno bavi kulturom, pozvali smo žene iz kulturne sfere da ispod Kulturnog kišobrana (kao ispod Novogodišnje jelke) ostave svoje dojmove o tome šta je za njih obeležilo kulturnu scenu.

Kako je godina izgledala u muzici, kako u pozorištu, u galerijama? Šta je obeležilo modu i pop kulturu? A šta je kultura u Srbiji generalno „proživela“?

Da ne dužimo mi više, jer će ovo svakako biti jedan duži tekst, čitajte šta kažu naše sagovornice.

Branislava Antović Aleksić, osnivačica i glavna urednica BDW magazina, autorka podkasta OdaBrana priča i aktivistkinja

Borba protiv uništavanja kulture

Što se tiče najjačeg utiska za kulturu u 2025, to je definitivno bilo sistematsko uništavanje, odnosno pokušaj sistematskog uništavanja brojnih kulturnih događaja u zemlji od strane režima i njihove baš onako uporne težnje da neke od najvećih kulturnih događaja u zemlji ugase u potpunosti ili promene i prilagode svojim potrebama. Dakle, to je za mene bio najjači utisak. Istovremeno i otpor tih institucija i kulturnih radnika je podjednako jak utisak. To kako su se borili, i kako se i dalje bore da se kultura ne zloupotrebi od strane onih koji kulturu nikad nisu zapravo ni razumeli.

ne:Bitef i „Proces Peliko“

Za mene utisak godine, najjači kulturni događaj je apsolutno otvaranje ne:Bitefa uz predstavu „Proces Peliko“. Dakle, definitivno jedan od najvažnijih trenutaka u ovoj godini, a bogami i duže. Činjenica da je uopšte predstava o tom slučaju stigla na beogradsku scenu, da je stigla uprkos zabranama, uprkos sistematskom i režimskom nastojanju da se kulturne institucije i kulturni događaji obesmisle. Uprkos svemu tome, zaista u gerilskim uslovima doneti onakvu predstavu i da je onako izvedu glumci koji su prethodnu godinu obeležili svojom borbom, a onda i aktivisti, kulturni radnici i radnice, i da među njima bude i Milena Radulović, kao naratorka, koja je i sama simbol borbe kao i Žizel, za mene apsolutno dominantan utisak ove godine.

Da doživimo normalizaciju situacije

Očekujem normalizaciju situacije u kulturi. Iskreno se nadam. Nadam se da će se kroz sve težnje i pripreme za izbore nekako smanjiti pritisak na sve, pa i na kulturne manifestacije i ljude koji rade u kulturi. I da ćemo ipak doživeti normalizaciju situacije. U suprotnom, mislim da srljamo ka jednom od najgorih momenata u skorašnjoj istoriji kulture, iz koga ćemo se naravno izvući. Ali, činjenica je da nikad nije bilo teže. Ipak, zato se nadam i uzdam u to da će doći do makar neke normalizacije situacije. I da ćemo se svi vratiti kulturnim događajima. Naravno, ne zaboravivši borbu, ali upravo u kulturi nalazivši način da tu borbu dovedemo do kraja.

Dea Džanković, interdisciplinarna umetnica

Uticaj Rosalíe na mainstream muziku

Kada je muzika u pitanju, verujem da je na globalnoj muzičkoj sceni najveći trag u 2025. godini ostavio novi album Rosalíe Lux. Pre svega, moram da kažem da je to veliki iskorak kada je mainstream muzika u pitanju. Album donosi mnogo kreativnosti, avangardnog pristupa i hrabrih produkcijskih odluka, ali ono što je možda i najvažnije jeste činjenica da je publika ovu muziku prihvatila, „hajpovala“ i učinila je relevantnom. To pokazuje da pop scena ipak nije svedena isključivo na fabriku generičkih pesama, već da postoji prostor za inovaciju, rizik i umetničku ambiciju i u samom centru popularne kulture.

Povratak vinila i kaseta

Jedna od pojava koja je u 2025. godini ostavila snažan trag jeste sve otvorenija pobuna protiv streaming platformi i načina na koji one oblikuju muzičku industriju. Sve češće se govori o nefer uslovima, algoritamskoj uniformnosti i gubitku autorskog identiteta. Istovremeno, posebno mi je drago što vidim da analogne forme i fizički nosači zvuka ponovo dobijaju na značaju. Vinili, kasete i fizička izdanja ne predstavljaju samo nostalgiju, već potrebu ljudi za opipljivim, ličnim iskustvom muzike. Verujem da će se taj trend u narednim godinama samo širiti i dobiti još veću kulturnu težinu.

Novi singl Nedelja, i novi EP

Ono što očekujem od 2026. godine – i dozvoliću sebi malo sebičnosti – jeste pre svega izlazak mog novog singla Nedelja, koji izlazi već 4. januara. A ono čemu se zaista i dubinski nadam na kulturnoj i umetničkoj sceni jeste moj prvi EP, koji takođe izlazi početkom proleća. To je nešto do čega sam dolazila godinama, kroz proces traženja, sazrevanja i rada, i izuzetno se radujem svom predstavljanju na kulturnoj sceni upravo kroz muziku – ne u domenu likovnih umetnosti ili književnosti, već tamo gde se u ovom periodu stvaralaštva možda najautentičnije izražavam.

Preporuka: Intervju sa Deom Džanović

Olivera Mitić, spisateljica, lice iza profila Tekst i grad, i žena u kulturi u Srbiji

Kulturu obeležio AI, i to nije lepa vest

Kad prelistavam ovu godinu, prva stvar koja mi pada na pamet, a nažalost negativna, jeste sveprisutnost AI u svim oblastima i činjenica da je AI je postao alat, a ne tema sama po sebi. 

To je trend koji mi se ni malo ne dopada, počev od toga da je sve više postala praksa koristiti ga u svakodnevnim stvarima i normalizacija korišćenja ChatGPT-a u kreativnom radu makar i kada je u pitanju samo brainstorming ili neko dodatno uobličavanje već postojećih ideja. Ako AI-u negde nije mesto, to je zasigurno u kulturi i kreativnim industrijama, ali ta Pandorina kutija je verovatno već odavno otvorena i bojim se da nema načina da odemo nazad. 

Što se pozitivnijih primera tiče, zanimljiv mi je povratak intimnog, malog i ličnog kada je reč o temama koje obrađujemo u kulturi, kao i povratak nostalgije, rekonstruisanje nekih nekadašnjih estetika. Ovo vraćanje kroz vreme volim da vidim i kao osoba isto koliko i kao osoba koja nešto stvara, valjda baš zbog toga što nam u nesigurnim vremenima prija povratak u prošlost.

Protesti i recesija

Čini mi se da se ovde opet moram vratiti na AI koji je svugde pustio korene, ali druge dve stvari koje su neizostavne su i: protesti i recesija. Obe ove pojave utiču na društvo i snažno ga oblikuju, od naših dnevnih navika, preko toga koje knjige, serije i filmove biramo, pa do toga za šta želimo politički i individualno da se zalažemo. 

Manje ironije, a više umetnosti u 2026.

Ako je 2025. godina bila godina borbe, nadam se da će 2026. biti godina pobede. Ono što bih na kulturnoj sceni najviše volela da vidim, doduše, jako je jednostavno: povratak autora sa stavom (umesto brendova sa etiketom), bojkotovanje veštačke inteligencije, manje ironije i više umetnosti koja se ne boji da bude ozbiljna.

Jovana Stanković, pozorišna kritičarka, pesnikinja i lice iza Priča jedne vještice

Turbulentna i izazovna godina za pozorište

S obzirom na to da sam najviše upućena u sferu kulture kojom se i sama bavim – pozorišnu umetnost, iz te perspektive ću i odgovarati na pitanja. Što se tiče pozorišne kulture ovo je bila izazovna i turbulentna godina. Imam osećaj da smo konstantno bili rastrzani između umetnosti i društvene odgovornosti, a meni se čini da to jedno bez drugog ne ide i ne može. Pozorišna scena korišćena je, s punim pravom, kao medij za podizanje svesti o studentskoj i građanskoj borbi za istinu, pravdu i slobodu. A onda su usledili represivni potezi vlasti, svi smo se našli na nekoj crnoj listi i svi smo markirani kao nepodobni.

Ništa lepo u 2025.

Ovde zaista želim i moram da ostanem samo u okvirima pozorišne umetnosti. Ništa lepo nije obeležilo ovu godinu, naprotiv. Sve što se dogodilo nedopustivo je, a smatram da o tome mora da se govori. Najpre je u Šabačkom pozorištu početkom februara Jelena Ivetić dobila otkaz zbog podrške studentima. Od tog momenta se Šabačko pozorište urušava od strane jedne osobe koja je trenutno tamo na poziciji direktora, glumci i glumice su onemogućeni da rade, ne igraju svoje predstave, nemaju premijere i žrtve su represije. Drugi događaj je vezan za Vojvodinu – nakon održanog jubilarnog 70. Sterijinog pozorja stigla je vest da pokrajina neće finansirati ni Sterijino pozorje ni Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine koji traje preko 70 godina, te on ove godine nije ni održan, a ni Festival ekološkog pozorišta za decu u Bačkoj Palanci.

Sve je to usledilo nakon javno iskazanih stavova da pozorišni delatnici većinskim delom stoje uz studente. Početkom leta je na čelo upravnog odbora Narodnog pozorišta u Beogradu postavljen Dragoslav Bokan, a onda je 3. oktobra načinjen potpuni presedan kada je Narodno pozorište u Beogradu zatvoreno, navodno iz bezbednosnih razloga, ali je vrlo jasno da je i to urađeno represivno prema zaposlenim umetnicima koji su jasno izneli svoje stavove. Zatvaranju pozorišta prethodila je sramna zabrana za iznošenje društveno-angažovanih poruka na poklonu nakon predstave, odnosno vrlo je jasno ukinuta sloboda govora i izražavanja. Tokom ove godine su neki festivali održani na mišiće, neki uopšte nisu održani, ali sve ih je pratio makar po jedan skandal i nešto nedopustivo, a represivno u odnosu na radnike i radnice u kulturi, u ovom slučaju pozorišne delatnike i delatnice. Volela bih da se ovakva godina nikada ne ponovi.

Bez optimizma u 2026, ali se umetnost mora sačuvati

Nažalost, uprkos mojoj poslednjoj rečenici iz prethodnog odgovora, u ovom i ovakvom sistemu gde se za kulturu izdvaja 0,67 % od ukupnog budžeta, gde postoje crne liste umetnika i umetnica i gde se koriste različiti represivni modeli ne mogu da se nadam nečemu boljem u narednoj godini. Umetnost je tu da osvesti, da opomene i da kritikuje, ali i da oplemeni.  Međutim, do njene oplemenjujuće funkcije teško stižemo baveći se svim prethodno navedenim, a vrlo mi se često učini da vrištimo bez glasa i da nas zapravo niko i ne čuje, odnosno represija pokazuje da se ipak čuje to što govorimo, ali niko ne planira da preduzme nešto po tom pitanju. Osim još nekih novih modela represije kojih će neminovno biti. Nisam optimistična da će generalno stanje biti bolje, ali ja moram da se potrudim i da dam sve od sebe da delam u svrhu umetnosti. Da u ovim izazovnim i turbulentnim vremenima sačuvamo umetnost najbolje što umemo. Mislim da to činimo najbolje što znamo i ne brinem mnogo, pozorište je preživelo sve od antike, preživeće i ovaj represivni sistem u Srbiji, u to ne sumnjam.

Preporuka: Tri pesme iz zbirke Jovane Stanković

Arijana Handan, novinarka i voditeljka na RTS-u/Radiju Beograd 2

Kultura se okrenula introspekciji

Kultura je u 2025. godini delovala kao prostor otpora brzini, algoritmima i banalizaciji. Ova oblast se okrenula introspekciji – pitanjima jezika, pamćenja, identiteta i odgovornosti.

Izložbe mladih i Drugi program Radio Beograda

Za mene, godinu su obeležile izložbe mladih autora, posebno onih koji su izlagali u Domu omladine Beograda i pokazali da biti drugačiji znači biti svoj. Takođe, ono što je bilo važno su postavke u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti koja je posvetila pažnju velikim retrospektivama i tematskim izložbama, preispitujući umetničku i intelektualnu tradiciju. Zapažen je porast interesovanja za arhivsku građu i sećanje. Kada je reč o medijima, Drugi program Radio Beograda – program kulture i umetnosti svakako je ostao mesto poverenja i autentičnog sadržaja.

Želim nam hrabrost za drugačije

Od naredne godine očekujem optimistično mnogo! Nadam se većoj institucionalnoj podršci autorima i projektima koji insistiraju na kvalitetu, istraživanju, dugoročnom radu, ne podležu trenutnim trendovima i kulturu tretiraju kao prostor znanja, a ne površne vidljivosti. Želim nam hrabrost za drugačije.

Angelina Popović, lice iza profila Svilene bube o (između ostalog) modi i pop kulturi i sociološkinja

Studenti FDU i West End Girl

Na lokalu svakako protesti, brutalnost policije, i fantastični reel-ovi studenata FDU-a koji spajaju umetnost i političku pismenost. Pored toga, izuzetno mi je zanimljiva i pobeda Zohrana Mamdamija u trci za gradonačelnika Njujorka. A što se „laganijih“ tema tiče, pamtiću je po albumu godine West End Girl – Lili Alen, privescima za tašne među kojima je i labubu, devojkama koje „oporavljaju noktiće od gel laka“.

Veštačka inteligencija u modi

Svakako je na modu i pop kulturu veliki utisak ostavio proboj AI-a. Neki modni brendovi poput Valentina su snažno kritikovani zbog upotrebe AI vizuala. Pored toga, recesija nam je vratila u modu kolekcije karmina, a nakon par godina priče o body positive pokretima, opet se nekako narativ pomerio na Ozempik mršava tela i svi su zaboravili zašto nas je nervirao Victoria Secret show.

Rijana je i dalje u ‘penziji’

Iskrena da budem jedina konstanta na kulturnoj sceni je to da Rijana neće izdati novi album, i na tome joj hvala, jer nam pokazuje da je rana penzija zapravo ultimativni luksuz.

Dijana Milošević, rediteljka DAH Teatra, nezavisnog pozorišta koje stvara angažovanu umetnost 

Ako se uništi kultura – uništava se biće jednog naroda

Svakako ono što je obeležilo kulturu kod nas u najgorem smislu je potpuno ukidanje podrške kompletnoj kulturi od strane Ministarstva kulture i Grada Beogarad – gradskog sekretarijate za kulturu. To je jedan opasan presedan i ne sećamo se ni jedne vlasti kod nas koja će biti upamćena po pokušaju uništavanja celokupne kulture Srbije – kako institucionalne  scene tako i nezavisne scene. To je sramota i ozbiljno kršenje zakona. Mi znamo da ako se uništi kultura uništava se biće jednog naroda, u ovom slučaju našeg. Pa da postavimo pitanje: zašto se to radi i kome to ide u prilog?

Festivali održani uprkos nemogućim uslovima

Pre svega fantastičan studentski i građanski protest koga su obeležili gandijevska atmosfera i korišćenje različitih elemenata kulture da se izrazi neslaganje sa režimom i represijom koje sadašnji režim sprovodi. To je svetski fenomen i jako sam ponosna što smo dali doprinos kao DAH Teatar tim neverovatnim akcijama. Ako pričamo o kulturnim događajima svakako da je godina obeležena ne:Bitef-om, Kondenz festivalom i festivalom „Umetnost i ljudska prava“ DAH Teatra koji su se desili u nemogućim uslovima.

Da imamo snage za borbu za kulturu

Očekujem veliku borbu za održavanje kulturne scene uprkos tendenciji da se ona uništi. Nadam se da ćemo svi zajedno koji intervenišemo u društvu kroz kulturu, imati snage da i dalje realizujemo važne programe i akcije i da stvaramo. Posebno se radujem i nadam novoj premijeri DAH Teatra koja će se desiti u našoj jubilarnoj 35. godini trajanja a čija je tema kao i sve naše predstave duboko angažovana.

***

Dok ispisujemo ove redove, matinei su već uveliko u toku. Naš matine je ove godine procesuiranje svega onoga što se dogodilo u već sutra prošloj godini. Na to su nas svakako ispirisali odgovori svih šest žena koje su govorile za Kulturni kišobran.

Nadamo se da se čitamo u 2026, i da ćemo doprineti makar malo da teme iz oblasti kulture dođu da vaših očiju, i da ćemo nastaviti da te oči svi držimo širom otvorene.

Možda je kliše, ali verujemo da nam svima treba najviše zdravlja i ljubavi, zato su to dve glavne želje koje imamo za sve vas. Srećna Nova godina, doviđenja staroj!

The post Ženama iz kulturne sfere u Srbiji 2025. je obeležilo… appeared first on Kulturni kišobran.

„Ovaj put nije za svakoga“, kaže u intervjuu za Kulturni kišobran interdisciplinarna umetnica Dea Džanković, kada govori o izazovima umetničke scene u Srbiji. Međutim, nastavlja da se bori sa tim talasima.

Nedavno je objavila novu pesmu „Jane“, čiji ćete refren, gotovo sigurno, pevušiti danima. Pesma je njen povratak u svet muzike, što je svakako bio povod, ali i prilika da malo bolje upoznamo Dein kreativni um.

‘Jane je bila i ostala idol u pop kulturi’

KK: „Ja znam da Jane Birkin nikad nije plakala, možda ispred ali nikad iza kamera“ . Ovako pevaš u novoj pesmi Jane. Zašto je dobro što Jane ne plače?

Dea: Ne mislim da je „dobro“ što Jane nikad ne plače, to je stilska slika sa jasnom namerom. Ideja je da Jane Birkin predstavlja arhetip savršenstva, gde postizanje tog idealizovanog imidža označava ostvarenje vizije sreće. U toj viziji nema prostora za negativne ili upitne emocije, poput plakanja – sve ono što nam marketing i društvo prodaju kao „potrebno“ zapravo je iluzorno.

.

.

KK: Koju emociju si želela da preneseš ovom pesmom i šta ona za tebe lično znači?

Dea: Za mene pesma je ogoljavanje ideje koja se nameće ženama. Jane Birkin je bila idol u svoje vreme i i dalje opstaje u pop kulturi, posebno kao proto „it girl“ koja je relevantna i danas. Njena slika pokazuje napetost između devojaštva i žene – majka koja ostaje devojčica, savršeno seksualna i zavodljiva, lutka koja nikada ne odrasta. To je ideal koji je nemoguće dostići, a pesma istražuje tu borbu sa neostvarivim očekivanjima i moja lična iskustva u suočavanju sa društvenim nametima. Ne toliko sam ciljala na emociju koliko na iskrenu izložbu svoje realnosti.  

KK: Koliko se Jane razlikuje od muzike koju si ranije stvarala, i šta je zapravo inspirisalo tvoj povratak muzici nakon pauze?

Dea: Jane je samosvesnija u odnosu na moje prethodne pesme. Rad sa Fantazma studijom omogućio mi je sinergiju koja mi ranije nije bila dostupna u tolikoj meri sa muzičkim saradnicima. Pauza sa muzičkim stvaralaštvom nije bila planirana, industrija je izazovna i često ne podržava kreativne iskorake i nezavisnu scenu, a moj rad u drugim umetničkim disciplinama i poslovima je donekle odvlačio fokus. 

KK: Kada govorimo o Jane, ali i o ženskim temama koje često istražuješ, koliko je, po tvom mišljenju, lako ili teško biti žena danas? Može li žena biti „sve“?

Dea: Biti žena danas je veoma zahtevno, ali kada nije bilo tako? Zahtevi društva, normativne slike i stalna očekivanja često su nerealni i neljudski – očekuje se da u isto vreme budemo savršene, produktivne, emocionalno stabilne, privlačne, a da pritom ne pokažemo nijednu „negativnu“ emociju. Takvi nameti zanemaruju ljudsko iskustvo, koje je po svojoj prirodi haotično, kompleksno i često „neuredno“ i „neinstagramično“.

Ne znam koliko je formulacija „sve“ uopšte korisna, jer bi u tom slučaju žene morale da budu slobodne da iskuse sve varijable i sve aspekte ljudskog iskustva. Uloge koje nam društvo nameće su često fokusirane, ograničene i umeju da budu kontradiktorne. Prava snaga leži u slobodi izbora, u mogućnosti da odlučimo šta želimo biti u datom trenutku, priznajući sebi pravo da se menjamo, da budemo kontradiktorne, ranjive ili zbunjene. Biti žena znači balansirati između svojih želja, ličnih granica i spoljašnjih pritisaka, umesto da se pokušavamo uklopiti u nametnuti ideal savršenstva. Ta sloboda izbora je jedini način da zaista afirmišemo ljudsko, neuredno i autentično iskustvo života.

‘Ovaj put nije za svakoga’

KK: A kako izgleda biti žena koja stvara alternativnu muziku, i uz to je interdisciplinarna umetnica? Sa kakvim izazovima i prednostima se susrećeš u tom spoju?

Dea: Izazovno je. Stanje u kulturi i umetnosti često ne podržava stvaranje van žanrovskih ili medijskih okvira, posebno za umetnike koji rade sa novim medijima. Nedostatak infrastrukture i institucionalne podrške prisiljava na konstantno improvizovanje i balansiranje sa drugim aktivnostima kako bi umetnički rad uopšte mogao da se realizuje. To iscrpljuje moju kreativnu energiju, jer sam stalno u poziciji da opravdavam svoje postojanje i svoj rad.

Moja putanja ume često i meni da bude nejasna i nedefinisana – nemam razvojni put sa jasno definisanim markerima zrelosti ili „odraslog života“ koji mnogi u mom okruženju prate. Moje iskustvo i rad često prati doza nesigurnosti, straha i potrebe za ponovnim ohrabrivanjem i predavanjem procesu u kojem nema garancije da će rezultati biti vidljivi ili prepoznati. Ovaj put nije za svakoga; zahteva ogromnu hrabrost, upornost i, u neku ruku, dozu ludosti.

‘Svaki medij izaziva drugačiju stranu mene’

KK: Tvoja umetnička praksa obuhvata performans, instalaciju, film, muziku i tekst. Kako odlučuješ koji medij je pravi za ideju koju trenutno istražuješ?

Dea: Kod mene ideja uvek vodi izbor medija. Svaka forma ima svoj jezik i mogućnost da izrazi određenu dimenziju iskustva. Ako je koncept više vizuelan ili prostoran, prirodnije je da se izrazi kroz instalaciju ili performans. Muzika i poezija, s druge strane, dopuštaju introspektivnost i emotivnu ranjivost, način da se unutrašnji svet prenese neposredno i intimno.

Ono što sam primetila kod sebe je da svaki medij izaziva drugačiju stranu mene. Moj iskaz u vizuelnoj umetnosti je često koncizan i sardoničan, dok muzika i poezija dopuštaju otkrivanje unutrašnje intime, nesavršenosti i haotičnih slojeva ličnog iskustva. Ta razlika mi omogućava da ideje istražujem iz više uglova i da pronalazim formu koja im najviše odgovara u trenutku stvaranja.

KK: Veliki deo tvog rada dotiče se tabua i društvenih uslovljavanja. Šta je bio onaj ključni lični ili profesionalni impuls zbog kog su te teme postale centralne u tvom stvaralaštvu?

Dea: Moj interes za tabue i društvene norme proističe iz lične pozicije i iskustva. Dolazim iz multietničke porodice i kroz tu perspektivu često sam posmatrala različite forme društvenih pojava, rituala i očekivanja spolja, kao posmatrač, a ne kao neposredni učesnik. To posmatranje mi je omogućilo da uočim obrasce, konstrukte i kontradikcije koji oblikuju naše živote. Taj stalni dijalog između ličnog iskustva i posmatranja sveta oko sebe prirodno je oblikovao teme mog rada – tabui, društvene uloge, očekivanja i ono što je često neizgovoreno ili potisnuto.

KK: Kada pogledaš unazad, od studija u Beogradu i Istanbulu do današnjih projekata, šta prepoznaješ kao najveću transformaciju u svom umetničkom pristupu?

Dea: Najveća transformacija za mene je hrabrost da potpuno izađem iz zone komfora i da prihvatim stalno učenje i eksperimentisanje. Upisivanje drugog mastera na Fakultetu likovnih umetnosti sa 30 godina bio je ključni trenutak – testirao je moju istrajnost, strpljenje i spremnost da se suočim sa izazovima, posebno kod performansa koji zahtevaju potpunu prisutnost i izlaganje lične ranjivosti. Danas mislim da je ta transformacija u sposobnosti da se otvoreno i iskreno susretnem sa sopstvenim ograničenjima, a da to istovremeno postane pokretač kreativnosti. 

‘Zen je u malim, prisutnim trenucima’

KK: Objavila si art knjigu „Ono što nisi bila dobro“, koja kombinuje haiku-like stihove i kolaže iz raznovrsnih izvora: časopisa o umetnosti, baletu, operi, pa i jugoslovenskih porno magazina iz 60-ih. Kako se ova kombinacija vizuala i poezije nadovezuje na tvoje promišljanje o ženskom identitetu, samopercepciji i društvenim projekcijama?

Dea: Knjiga je balans između vizuala i poezije, i svaki element igra svoju ulogu u istraživanju ženskog identiteta. Vizuali su visceralni i često fragmentirani, što ukazuje na razdvojenost između telesnog i mentalnog, između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. Poezija je iskrena, lična i ranjiva, kroz stihove istražujem svoje suočavanje sa sopstvenim nedostacima i ranjivostima, ali i sa očekivanjima društva: uloge ćerke, koleginice, ljubavnice, devojke ili žene. Kombinacija vizuala i poezije omogućava višeslojno promišljanje o tome koliko su te norme nerealne i koliko utiču na samopercepciju, ali i pruža prostor za oslobađanje i introspektivni dijalog sa sobom.

KK: U knjizi i ranijim radovima dotičeš se burnout-a i ličnih kriza. Nakon performansa Burnout, dobila si snažne reakcije publike, pa čak i pretnje. Kako si uspela da svoje iskustvo sagorevanja pretočiš u umetničku formu, uprkos tako emotivno i društveno napetom kontekstu?

Dea: Performans „Burnout“ nije bio planiran u toku samog suočavanja sa pregorevanjem, već je proistekao iz ličnog iskustva koje sam imala dve godine ranije. Ono što me posebno zabrinulo jeste alarmantni porast sličnih pritisaka prisutnih kod žena u mom neposrednom i širem okruženju – usled ekonomskih i društvenih faktora koji čine radne i životne uslove sve manje ljudskim. Kroz performans sam želela da to prenesem u vidljiv i emotivan jezik umetnosti, da ukažem na cenu koju sagorevanje donosi, posebno ženama, i da pokažem kako društveno uslovljena pravila često onemogućavaju iskazivanje nezadovoljstva i ranjivosti, i posledice koje nas čekaju usled toga.

KK: U zbirci se ističe „Žena na ivici zena“. Šta za tebe predstavlja taj „rub zena“? Da li je to stanje između rasula i unutrašnjeg mira, ili ga danas drugačije doživljavaš?

Dea: Za mene je to stanje prihvatanje situacije takve kakva jeste u datom trenutku. Naravno, to nije potpuni zen, jer se još uvek ne možemo potpuno odvojiti od svog ega, ličnih očekivanja i interpretacija. Ipak, postoji neka vrsta čudnog mira – trenutak kada smo istovremeno snažni i ranjivi, i sposobni da iskreno priznamo realnost, sa svim njenim kontradikcijama i nesavršenostima. To stanje je više prisutnost u sadašnjem trenutku i svesnost sopstvene ranjivosti i snage, nego konačan mir.

KK: Na kraju, da li iko od nas može da dosegne zen u savremenom svetu? Na osnovu tvog ličnog oporavka i rada na sebi, kakav odgovor trenutno imaš na to pitanje? Da li on leži u muzici? Ili je to generalno umetnost?

Dea: Zen nije konačna tačka, već kontinuirani proces. Umetnost i muzika služe kao alati koji nas približavaju prisutnosti, samospoznaji i trenucima unutrašnjeg mira. Ipak, istinski zen u savremenom svetu, usred stalnih dešavanja i pritisaka, verovatno nije moguć u apsolutnom smislu za većinu nas. Pokušaj da ga dosegnemo lako može prerasti u samoobmanu ili „duhovno izbegavanje“ stvarnosti. Za mene, zen se ogleda u malim, prisutnim trenucima koji su dostupni svima, bez obzira da li se formalno bavili umetnošću. Umetnost, zapravo, postoji u samom činu prepoznavanja života – u prisutnosti i povezivanju sa sobom i svetom na način koji je iskren, neposredan i oslobađajući. 

KK: I jedno pitanje baš za kraj, pošto nam se bliži kraj godine: Šta ti je obeležilo ovu, a koju poruku, želju, očekivanje imaš za 2026?

Dea: Ovu godinu ne bih opisala kroz neki veliki preokret ili dramatičan trenutak, već kroz iskren rad sa sobom i suočavanje sa sopstvenim potrebama. Shvatila sam koliko mi je zaista važno da se bavim kreativnim stvaranjem kako bih mogla da funkcionišem i opstajem u ovom trenutku, i kako bih to mogla u potpunosti integrisati u svoj život. Za 2026. želim veći fokus na kreativni rad, više saradnji, novih projekata, nastupa i prilika da se izrazim i doprem do šire publike.  

Naslovna fotografija: Hadži Aleksandar Đurović

The post Dea Džanković: Industrija je izazovna i često ne podržava kreativne iskorake appeared first on Kulturni kišobran.

Ovo izdanje označava njen povratak na muzičku scenu i početak novog autorskog poglavlja.

Na muzici, aranžmanu i postprodukciji radio je Alexander Vujić Ohlsen, ispred Fantazma studija, koji potpisuje produkciju pesme.

Vizuelni identitet pratećeg spota nastao je kroz saradnju sa rediteljem Hadži Aleksandrom Đurovićem, koji je bio zadužen i za kameru i postprodukciju.

Pesma „Jane“ inspirisana je Jane Birkin – ne njenom biografijom, već idejom o tome šta je predstavljala u kolektivnoj svesti: arhetip večne lolite, balans između feminiteta i devojčinstva, i ideal koji se u savremenom, Instagram dobu pretvara u nedostižnu sliku žene.

U tekstu i interpretaciji, Dea preispituje upravo tu tenziju između stvarne i projektovane ženstvenosti, lamentirajući nad nemogućnošću da se taj ideal u potpunosti dostigne.

„Jane“ istovremeno svesno referiše na Haustorovog „Šejna“, posebno u refrenu, čime se pesma poigrava sa arhetipovima maskuliniteta i feminiteta. Dok je Haustorov „Šejn“ oličenje usamljenog, nepristupačnog stoika, Deina „Jane“ postaje njegov savremeni pandan: žena-ideja, san o nedostižnoj lakoći postojanja.

Foto: Hadži Aleksandar Đurović

The post Dea Džanković predstavlja „Jane“ – prvu solo pesmu nakon duže pauze appeared first on Kulturni kišobran.

O izložbi “Suzovača”

Umetnost je uvek sredstvo komunikacije. Ponekad da izrazi konkretnu misao, viziju ili aspekt, a ponekad da artikuliše apstraktni ili emocionalni univerzum izvan reči.

I obrnuto, na umetnost je uvek uticao sam čin komunikacije. Argumenti, rasprave, kritike i nove inspiracije su jedni od ključnih izvora kada je u pitanju stvaranje umetnosti.

Često ova mesta komunikacije i sama postaju subjekat umetničkih radova. Rafaelova freska “Atinska škola”, slika “Veseljaci tokom Maslenice” Franca Halsa ili “Ručak” Dijega Velaskeza, između bezbroj drugih, prikazuju različite oblike verbalne komunikacije u raznovrsnim društvenim okruženjima tokom različitih vremenskih razdoblja.

Prikazi mrtve prirode i svakodnevnih životnih situacija, često smeštenih u kuhinjama, restoranima ili barovima, takođe ističu ova mesta interpersonalne razmene.

Dea Džanković u svome radu istražuje jedan poseban društveni konstrukt unutar koga se odigrava određeni oblik verbalne interakcije.Tokom njene izložbe, galerija Monolog će odražavati kafanu, važno jezgro društvene interakcije u Srbiji.

Kafana je mesto gde odlazimo da bi se oslobodili, to je okruženje koje ohrabruje emocionalne izlive, vikanje, plač, fizičke obračune, priznanja, pokajanja i lomljavu stakla.

Jedan od ključnih sastojaka ove jedinstvene atmosfere je rakija.To je ulje koje podmazuje ovaj nepredvidivi motor emocija.

Naziv “Suzovača” se odnosi na centralni umetnički rad postavke na izložbi, flašu rakije napravljene od suza. U ovom slučaju, suza Dee Džanković. Slana metafora za flaširane emocije.

Naziv izložbe i njen centralni rad su nastali kao igra reči, od tipičnih naziva za rakiju u zavisnosti od ukusa, i suza kao njenog ključnog sastojka. Štaviše, ona predstavlja specifičnu formulu koja spaja suze i alcohol oblik tečnosti koja može da se konzumira. 

(Iz kustoskog teksta Jan Gustav Fiedler i Denis Leo Hegić)

Posetioci će moći do 5. avgusta da vide, najnovije video radove i instalacije ove umetnice.

O galeriji Monolog

Galerija Monolog kao sastavni deo Museum of Now (MON) iz Berlina, definiše sebe kao svojevrsnu “crnu kutiju”, koja mapira kako aktuelne trendove i vibrantnost savremenog umetničkog trenutka, tako i predviđa buduće trendove. Smeštena u centar beogradske alternativne scene – bivša Bajlonijeva pivara u Cetinjskoj ulici – galerija otvara prostor za slobodnu artikulaciju ideja i savremenih tema stvaraocima iz celog sveta, a zamišljena je kao kreativni kanal povezivanja između Beograda i Berlina sa Museum of Now (MON) i Supermarket Lab-om kao osnivačima inicijative.

The post „Suzovača“, samostalna izložba Dee Džanković appeared first on Kulturni kišobran.