Oduvek sam voleo poeziju Vaska Pope. Voleo sam je zbog prevratničke očišćenosti izraza. U neku ruku, Popinu poeziju doživljavao sam kao i vizantijsku ikonu – istovremeno drevnu i modernu. A smatram da taj utisak istovremene modernosti i drevnosti stvara upravo taj očišćeni izraz – minimalistička stilizacija koja ističe ontološki ili egzistencijalno najvažnije.
Postoji teza da je skica ontološko svođenje slike – Popa kao da je, u nekom paradoksu, težio ekstremno stilizovanoj i dovršenoj – skici. Tako je u njegovoj poeziji, kao u ikoni, na čudan način spojen kraj sa početkom, završeno delo sa svojim izvorištem.

Istovremeno – Popa je komunikativan. U svoj svojoj hermetičnosti, slojevitosti i tajanstvenosti – on uspeva da ostane komunikativan. Ako bih promišljao ono što bih želeo da postignem u filmskom izrazu, ili što sam sa više ili manje uspeha pokušavao i u „Isceljenju“ i u „Zaveštanju“ – onda bi to bilo ono što osećam i vidim u poeziji Vaska Pope.

Zvučaće možda čudno, ali dok sam montirao „Zaveštanje“ imao sam pred sobom kvadrate Pita Mondrijana. Na neki čudan način, oni su predstavljali najtačniji unutrašnji opis te montaže.

Popa mi je pomogao da definišem glavna pitanja. Kako da od filmske slike napravim ikonu koja neće izgubiti svoje tajanstvo, a ostaće komunikativna? Kako da pomirim dovršenost u izrazu sa egzistencijalnom istinom koju poseduje samo skica? Mislim da su to pitanja koja sebi neprekidno ponavljam. Za mene je film samo jedan od mnogih načina izražavanja, a svaki način izražavanja ima svoja neminovna ograničenja.

Kad se sve uzme u obzir, bilo je nekako logično i očekivano da mi se dogodi ovaj kratki film koji je omaž poeziji Vaska Pope, njegovoj „Pustolovini belutka“. Ako ostanem u ovoj inspiraciji, možda i ostale pesme tog ciklusa dobiju svoje kratke filmove.

Za taj sam film iskoristio materijal sniman na Kikladama pre nekoliko godina. Očišćenost tih pejzaža, obrada kamena koja se u filmu tematizuje – sve mi se to savršeno asocijativno poklopilo sa Popinim ciklusom o belutku.

Ono što me ovaj eksperimentalni film naučio – naučio me kako da bliže priđem sugestivnoj montaži i kako da zadržim unutrašnji asocijativni niz kadrova koji ne smeju nijednog trenutka postati prosta ilustracija stihova.

Ne znam kakav će život ovaj film imati, ali osećam da je meni već doneo sve što mi je bilo od njega potrebno.

Ili, po rečima Vaska Pope:

Zažmuri se na jedno oko
Zaviri se u sebe u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera da nema lopova
Da nema kukavičjih jaja

Zažmuri se i na drugo oko
Čučne se pa se skoči
Skoči se visoko visoko visoko
Do navrh samog sebe

Odatle se padne svom težinom
Danima se pada duboko duboko duboko
Na dno svoga ponora

Ko se ne razbije u paramparčad
Ko ostane čitav i čitav ustane
Taj igra

Piše: Ivan Jović

Foto: Ivan Jović

The post Pustolovina belutka na filmu appeared first on Kulturni kišobran.