Kako prenosi Variety, glumica je preminula u sredu 20. januara.

Mira je rođena u Hrvatskoj 1955. a u Americi je živela od 1991. godine kad je zbog rata emigrirala sa suprugom. Uzrok smrti još nije poznat, ali je kreator serije Vavilon 5 u kojoj je igrala i koji se oprostio od nje na društvenim mrežama, rekao da je već neko vreme imala probleme sa zdravljem.

“Ovo je noć velike tuge, naša prijateljica i saputnica otišla je putem na kom je više ne možemo uhvatiti. Ali kao i sa svim drugim, stići ćemo je jednom i verujem da će imati mnogo priča za nas tada i da će još mnogo važnih uloga podeliti sa univerzumom”, napisao je Majkl Stražinski.

Vest o smrti Mire Furlan objavljena je i na Instagram profilu Radionice Integracije, sa kojom je glumica sarađivala.

Niko od članova porodice glumice još se nije oglasio, a od njenih kolega iz bivše Jugoslavije, od Mire Furlan oprostila se glumica Snežana Bogdanović, prenosi „Blic“.

„Mila moja, ja ne verujem… Legendo najveća, pameti, talentu, lepoto.. bol i velika tuga“, napisala je Snežana na Instagram storiju.

Rođena je 7. septembra 1955. u Zagrebu. Igrala je u mnogim filmovima i serijama jugoslovenske produkcije, a u SAD je bila poznata po ulozi Delen u televizijskoj naučno-fantastičnoj seriji Vavilon 5 i po ulozi Danijel Ruso u seriji Izgubljeni. U SFRJ je bila jedna od najvoljenijih glumica poznata po rolama u ostvarenjima kao šti su Otac na službenom putu (1985) Emira Kusturice, koji je osvojio Zlatnu palmu na Kanskom filmskom festivalui Lepota poroka (1986) Živka Nikolića.

Krajem 1991. godine Mira Furlan i njen suprug emigrirali su iz SFRJ kako bi izbegli političke pritiske i etničke tenzije koji su ih pratili zbog krize u kojoj se bivša država nalazila.

Foto: Mikel Healy

The post Preminula glumica Mira Furlan appeared first on Kulturni kišobran.

Naime, pored Mine Gligorić koju je ovu ulogu igrala u decembru mesecu 2019. Nevena Đoković će debitovati u ulozi sada u sredu 4. marta u 19 i30 časova na Velikoj sceni Madlenianuma.

Partner Nevene Đoković pored našeg proslavljenog glumca Nebojše Dugalića, koji glumi Žan Valžana je Slaven Došlo u ulozi Marijusa.

Ko je Nevena Đoković?

Nevena Đoković je diplomirala na Katedri za solo pevanje u klasi profesora Nikole Kitanovskog na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Solo pevanje je počela da uči kod profesorke Mirjane Komnenović u muzičkoj školi „Dr Vojislav Vučković“ u Beogradu, gde je završila osnovnu i srednju školu.

Od 2017. godine počinje da igra Meg Žiri u Fantomu iz opere u Pozorištu na Terazijama, kao i u Čarobnoj fruli u Operi i teatru Madlenianum. Učestvovala je u ciklusu koncerata Put ka Belkantu i Velikani Belkanta, nastupajući tako u Beogradu, Pančevu, Čačku, Smederevu, Vranju, Kraljevu, Gornjem Milanovcu, Lazarevcu.

U avgustu 2018. godine nastupala je u Puli (Hrvatska) u okviru festivala Classical Musical Festival. Bila je učesnik festivala IMVAJ u Jerusalimu na kojem je ostvarila ulogu Papagene u Izraelskom centru za izuzetnost,  i ulogu Nimfe u operi The Pyramus and Thisbe, a u okviru majstorskih radionica radila s Evom Mei, prvakinjom Milanske skale.

Od februara 2020. igra Valencienne u opereti Vesela udovica u Operi i teatru Madlenianum, sa kojom je magistrirala na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. 

Dobitnica je više prvih nagrada na međunarodnim i republičkim takmičenjima.

Foto: Zoran Škrbić

The post Nova glumica u mjuziklu „Jadnici“ appeared first on Kulturni kišobran.

Holivudska zvezda Meril Strip svoju karijeru nije gradila na skandalima, o privatnom životu malo je pričala, a već godinama živi daleko od Holivuda, na ranču u Konektikatu gde uzgaja organsku hranu.

Meri Luiz Strip je rođena 22. juna 1949. godine u Samitu, u državi Nju Džersi. Odrastala je uz oca, apotekara Harija Vilijama Stripa, majku Meri, likovnog urednika i dva mlađa brata, Dena i Harija. Pradeda njenog oca doselio se u Sjedinjene Američke Države iz Nemačke i odmah promenio svoje prezime Štreb u Strip. Potomci njene majke poreklom su iz Pensilvanije i sa Roud Ajlanda.

Roditelji su svoju decu odgajali prilično konzervativno zbog čega je pohađala versku školu „Bernardsˮ. Glumu je diplomirala 1971. na koledžu „Vasarˮ. Nekoliko godina kasnije magistrirala je umetnost na Univerzitetu „Jejlˮ gde je dobila i prve uloge: glumila je Helenu u predstavi „San letnje noćiˮ, a potom osamdesetogodišnju nepokretnu ženu u kolicima.

Glumačku karijeru započela je u pozorištu, u predstavama „Henri Petiˮ, „Ukroćena goropadˮ, „Mera za meruˮ, a zaigrala je i na Brodveju u komediji „Srećan krajˮ. Godine 1976. počela je da se interesuje za film pa se prijavila na audiciju za blokbaster „King Kongˮ. Kada ju je ugledao, reditelj filma je na italijanskom rekao „Zašto si mi doveo ovu ružnu devojku?ˮ Međutim, ona ga je razumela, duboko udahnula i odgovorila „Žao mi je što smatrate da nisam dovoljno lepa da bih igrala u vašem filmu. Ali, vaše mišljenje je tek jedno u moru sastavljenom od milion drugih mišljenja, i zato ću potražiti neke prijatnije plime.”

Vrata filmskog sveta otvorio joj je reditelj Fred Zineman dodelivši joj malu, ali za nju značajnu, prvu ulogu u drami „Džulijaˮ.

Svog verenika Džona Kazalea upoznala je u predstavi „Mera za meruˮ. Ona je imala 27 godina, a on 14 godina više. Dramaturg Izrael Horovic o njihovoj zaljubljenosti rekao je „Bilo ih je prijatno gledati jer su bili zabavni, oboje. Bili su divni, ali pomalo čudni.ˮ

Živeli su u Njujorku kada su mu lekari dijagnostikovali rak pluća. Pošto mu je postavljena dijagnoza dobio je ulogu u filmu „Lovac na jeleneˮ. Prihvatila je sporednu ulogu u tom filmu kako bi bila pored njega. Krili su njegovo zdravstveno stanje, a na lečenja ga je vodio Al Paćino koji je verovao da će mu biti bolje.

Imali su finansijskih poteškoća, Kazal je i dalje išao na skupa lečenja, pa je prihvatila ulogu mini seriji „Holokaustˮ zbog koje je boravila dva i po meseca u Austriji. Kada se vratila u Ameriku Kazal je bio u najgoroj fazi bolesti, rak je metastazirao po celom telu. Preminuo je 12. marta 1978. godine u bolnici. Kada je lekar Meril saopštio da je Kazal izdahnuo, ona je udarila pesnicom u njegove grudi i oživela ga na trenutak, taman toliko da joj kaže „U redu je, Merilˮ.

„On nije bio poput drugih ljudi koje sam poznavala. Bio je specifičan, human, radoznao, saosećajanˮ, rekla je Stripova u jednom intervjuu posle njegove smrti i dodala da je jedino rad mogao da olakša bol koju je tada osećala zbog gubitka voljene osobe.

Za sporednu ulogu u filmu „Lovac na jeleneˮ dobila je pohvale za glumu, kao i nominacije za nagrade BAFTA, Zlatni globus i Oskar u kategoriji najbolje sporedne uloge. Nakon toga, karijera joj je krenula uzlaznom putanjom. Prihvatila je uloge u filmu „Zavođenje Džoa Tinanaˮ i u predstavi „Ukroćena goropadˮ.

Patnju zbog smrti svog verenika je prevazišla zahvaljujući ljubavi vajara Dona Gamera koga je upoznala šest meseci nakon Kazalove smrti. Venčali su se na intimnoj ceremoniji u domu njenih roditelja u Konektikatu. Imaju četvoro dece: sina Henrija Volfa i tri ćerke Grejs Džejn, Meri Vilu i Luisu Džejkobson. Sva četiri puta porodila se kod kuće umesto u bolnici. Jednom je rekla „Neki ljudi ludi su za religijom, drugi za poslom, pojedini za slavom ili materijalnim dobrima, a ja sam uvek bila luda samo za osnivanjem porodice. Oduvek sam težila da pronađem pravog čoveka s kojim ću osnovati tako svetu zajednicu. Nikad nisam mogla da zamislim da živim sama.ˮ

Pažljivo je birala i bira uloge, a sa svakom novom pokazuje svoj raskošni talenat. Devetnaest puta je bila u trci za Oskara, a tri puta našao se u njenim rukama. Prvog je dobila 1979. za sporednu ulogu u filmu „Kramer protiv Krameraˮ, ulogu žene koja između porodice i karijere bira karijeru. Godine 1982. osvojila je drugog Oskara, ali prvog za glavnu ulogu u drami „Sofijin izborˮ. Lik Sofi Zavistovski bio je nuđen Ursuli Andres, ali je Stripova molila reditelja Alana Pakulu da joj dodeli ulogu mlade Poljakinje koja je u Drugom svetskom ratu preživela genocid. Treći Oskar joj je pripao nakon tumačenja Margaret Tačer u filmu „Čelična damaˮ.

Svet je osvajala svakom novom ulogom, a na filmu ih je bilo preko četrdeset. Neki od njih su „Žena francuskog poručnikaˮ, „Moja afrikaˮ, „Čelični korovˮ, „Mostovi okruga Medisonˮ, „Đavo nosi Praduˮ, „Mamma Miaˮ. Osim tri Oskara, dobitnica je dva Emija za najbolju glumicu u seriji, osam Zlatnih globusa za koji je dvadeset sedam puta bila nominovana. Ima svoju zvezdu na Bulevaru slavnih, Nagradu za životno delo Američkog filmskog instituta, kao i počasnu filmsku nagradu Cezar, koju dodeljuje francuska Akademija filmske umetnosti.

Godine 2016. dobila je nagradu „Sesil B. Demilˮ za životni doprinos filmskoj industriji, a nagrada joj je uručena na svečanosti dodele „Zlatnog globusaˮ u januaru 2017.

Napunila je 70 godina, a reditelji je i dalje traže. „Nije lako opstati u šou-biznisu, gde je starosna diskriminacija veoma izražena. Imam šezdeset šest godina i četvoro dece, lepu karijeru i divan porodični život, ali za razliku od mnogih mlađih koleginica, mogu da se pohvalim da za mene još uvek ima dobrih poslovnih ponuda. Danas mladi neće da uče, misle da je dovoljno što su stigli do filmskog studija. Kad shvate da čovek mora da uči dok je živ, obično bude kasnoˮ, rekla je Meril pre nekoliko godina.

Izjavila je da smatra da današnje društvo umanjuje vrednost starijih žena i da se svi fokusiraju samo na izgled. Vatreni je borac za jednakost polova što je pokazala ulogom u filmu „Sufražetkinjaˮ, ali i brojnim izjavama. „Najveća lekcija koju sam naučila tokom karijere jeste da treba pitati ljude koliko zarađuju. Zato što muškarci zarađuju više od vas. I to je dobro znati. Nije vam dozvoljeno da to pitate. Ali dobro je da pitateˮ, smatra Meril.

Smisao života objasnila je ovako: „Onaj ko je zadovoljan sobom ne upoređuje se s drugima. Onaj ko se ne upoređuje s drugima nije zavidan. Onaj ko nije zavidan, nije ogorčen. Onaj ko nije ogorčen je srećan. Onaj ko je srećan znaće da usreći još nekoga. Onaj ko sebe i još nekoga pored sebe usrećuje, otkrio je smisao života, ne tražeći ga.ˮ

Piše: Ivana Atanacković

Foto: Foto: Youtube/Printscreen/Oscars

The post Meril Strip – živa legenda filmske umetnosti appeared first on Kulturni kišobran.

Serija govori o životu adolescenata, onome što ih interesuje, ali i drugoj strani života mladih, o svetu punom droge i raskalašnom životu.

Ono što posebno privlači pažnju javnosti jesu izuzetno eksplicitne scene.

Reditelj Sem Levinson, sin reditelja Berija Levinsona, rekao je da će „ova serija izbezumiti i naljutiti roditelje širom sveta“.

Levinson, koji je napisao svih osam epizoda, rekao je da je seriju pisao na osnovu ličnog iskustva sa problemima zavisnosti.

Pilot epizoda „Euforije“ prikazana je novinarima, koji su napisali da je „ovo previše za prvu epizodu, tačnije, previše za svih osam epizoda“.

„Muške genitalije u prvoj epizodi, trideset njih u jednom kadru, jeziva scena kada se glavna junakinja predozira, davljenje…“, samo su neke od stvari koje ćete gledati od 16. juna.

„Ova serija je prikaz toga koliko je zapravo teško odrastati u današnje vreme“, rekla je Mod Apatou, glumica iz serije.

Izvor: B92

The post Euforija – nova serija na kanalu HBO appeared first on Kulturni kišobran.

„Prošla sam put od svetice do kurve i nazad opet do svetice, i sve to u jednom životuˮ, rekla je Ingrid nakon burnih godina. Njen život obeležila je uspešna glumačka karijera, potvrđena osvajanjem tri Oskara, ali i brojni skandali iz privatnog života, kao i borba sa opakom bolešću.  

Rođena je 29. avgusta 1915. u Stokholmu, Švedska. Odrastala je bez majke koju je izgubila kada je imala tri godine, a u trinaestoj godini života ostala je i bez oca. Počela je da živi sa tetkom koja je nakon šest meseci umrla, pa je odrasla kod druge tetke i teče zajedno sa njihovo petoro dece. Uprkos njihovom protivljenju Ingrid u svojoj sedamnaestoj godini odlazi u Kraljevsko dramsko pozorište u Stokholmu, ali nakon godinu dana ga i napušta zbog angažmana u švedskom filmskom studiju. Od svoje 18. godine postaje nezavisna i počinje da radi  i zarađuje snimanjem filmova. Snimila je desetak filmova u Švedskoj i jedan u Nemačkoj, a onda je usledio poziv Dejvida O. Selznika i karta za Holivud. Holivudski producent želeo je englesku verziju njenog švedskog filma „Intermecoˮ  iz 1936. godine i tri godine kasnije film je prikazan na velikom platnu. Film je ostvario veliki uspeh. Njeno samopouzdanje, prirodni izgled s malo šminke, visina, sa svojih metar i 75 svojevremeno je važila za jednu od najviših glumica, znanje pet jezika učinili su je zvezdom. Odlučila je da se preseli u Holivud a kasnije je objasnila zašto. „Srećna sam što sam rođena u Švedskoj, teško sam se školovala, bar je tako bilo u moje vreme. Ali nisam mogla tamo da živim, čak i kada sam bila u dvadesetim. Švedska je suviše daleko od ostatka sveta kada je mentalitet ljudi u pitanju. Tu se osećate ograničeni, kao na ostrvu.ˮ

Godine 1942. u filmu „Kazablankaˮ pored Hamfrija Bogarta zaigrala je ulogu koja joj je obeležila karijeru, ulogu Ilze Lund. I sama je toga bila svesna kada je rekla „Snimila sam mnogo značajnih filmova, ali svi žele da pričaju samo o jednom, naravno o onom sa Bogartom. Poljubila sam ga, ali zapravo ga nikada nisam upoznala. Poljubac je divan trik ljudske prirode da zaustavi govor onda kad reči postanu suvišne.ˮ

Četrdesetih godina zaradila je nominaciju za Oskara za ulogu Marije u adaptaciji Hemingvejevog romana „Za kim zvona zvoneˮ, nominaciju i Oskara za najbolju glumicu u filmu „Plinsko svetloˮ, nominacije za ulogu monahinje u filmu „Zvona Svete Marijeˮ i ulogu Jovanke Orleanke u istoimenom filmu. U svojim filmskim ostvarenjima želeo ju je i Alfred Hičkok, pa je dobila uloge u njegovim filmovima „Začaranaˮ, „Ozloglašenaˮ i „U znaku jarcaˮ. Nastupala je i u pozorištu u predstavama „Liliomˮ, „Anna Christieˮ i „Joan of Lorraineˮ.

Osim uspeha na poslovnom planu, uspeh i sreća pratili su je i u privatnom životu. Sa dvadeset i jednom godinom, 10. jula 1937. godine, udala se za Šveđanina Petera Lindstroma, zubara a kasnije i neurohiruga. Godinu dana kasnije dobili su ćerku Piju.

Bračna idila potrajala je do 1949. Te godine je na snimanju filma „Stromboliˮ upoznala italijanskog reditelja, čijim filmovima se divila, Roberta Roselinija. Samo godinu dana ranije mu je pisala.  „Ako vam treba švedska glumica koja na italijanskom zna samo da kaže „ti amoˮ, spremna sam da dođem i snimim film sa vama.ˮ

Došla je i na snimanju filma zatrudnela s njim. Oboje su bili u braku. Napustila je Holivud, svog muža i ćerku, i preselila se u Italiju. Javnost ju je zbog toga osuđivala, u nekim američkim gradovima njeni filmovi su bili zabranjeni, a osam godina joj je bilo zabranjeno da vidi svoju ćerku Piju.

Ingrid i Robert su se razveli od svojih supružnika, potom venčali i imali troje dece, sina Roberta i bliznakinje Izotu i Izabelu. Uprkos tome što su se izborili sa kritikom javnosti, 1957. godine kada su bliznakinje napunile pet godina, oni su se razveli. „Šveđani i Italijani ne mogu zajednoˮ, pravdala se Ingrid.

Tokom života u Italiji snimila je nekoliko filmova. Javnost je još uvek osuđivala njen privatan život, a američki voditelj je u svojoj emisiji „The Ed Sullivan Showˮ čak upitao publiku treba li joj oprostiti.

Čini se da joj je publika oprostila jer je ostvarila trijumfalan povratak sa filmom „Anastazijaˮ za kojeg osvaja Oskara. Kako još uvek nije bila spremna da se vrati u Holivud, njen prijatelj Keri Grant primio je Oskara u njeno ime.

Publika ju je ponovo cenila pa se u Holivud vratila 1958. godine i nastavila je da glumi u američkim i evropskim filmovima, televizijskim dramama i pozorištu. Treći i poslednji put udala se 1958. godine za švedskog producenta Larsa Šmidta. Rastali su se posle 17 godina.

Trećeg i poslednjeg Oskara osvojila je za sporednu ulogu u filmu „Ubistvo u Orijent Ekspresuˮ. Prilikom preuzimanja nagrade održala je govor koji je završila rečima „Molim te, oprosti mi, Valentina. Nisam htela.ˮ Smatrala je da nagrada pripada italijanskoj glumici Valentini Korteze za ulogu u filmu „Dan za noćˮ.

Svoj poslednji film „Jesenja sonataˮ snimila je u Norveškoj 1978. godine. Ulogu pijanistkinje koja se vraća u Švedsku kako bi posetila svoju zanemarenu ćerku smatraju njenom najboljom ulogom. Za ovu ulogu dobila je sedmu nominaciju za Oskara.

Za života je osim Oskara, tri puta dobila nagradu „Zlatni globusˮ, BAFTA nagradu, EMI, kao i francusko filmsko priznanje „Cezarˮ, počasnu nagradu za životno delo. Posthumno je nagrađena Emijem za najbolju glumicu u mini-seriji „Žena zvana Goldaˮ, o izraelskoj premijerki Goldi Meir.

„Imala sam mnogo trenutaka sreće, ali i mnogo tuge, i uvek sam umela da sačuvam radost i da brinem o sebi. Radila sam, zarađivala, i bila nezavisna od osamnaeste godine, nisam htela da pravim kompromise ni u ljubavi, ni u profesiji. Sve što mi se događalo doživljavala sam vrlo emotivno, srce mi je bilo jedini putokaz, smatrala sam da sve mogu da izdržim. Pored snage, uvek sam imala i osećaj krivice. Čitavog svog života. Ali, ne žalim za stvarima koje sam uradila, samo za onim koje nisamˮ, rekla je Ingrid Bergman u jednom od svojih poslednjih intervjua.

Iza sebe je ostavila brojne filmove, ali i autobiografsku knjigu „Ingrid Bergman: Moja pričaˮ. Nakon duge borbe sa rakom dojke umrla je na dan svog 67. rođendana, 29. avgusta 1982. godine u Londonu.

Na kraju, od nje se opraštamo onako kako je tražila. Uz stihove „You must remember this, A kiss is still a kiss, A sigh is just a sigh, The fundamental things apply, As time goes by…ˮ

Piše: Ivana Atanacković

Foto: Wikimedia Commons

The post Ingrid Bergman – sonata jedne Šveđanke appeared first on Kulturni kišobran.

Pojavljivanje u filmu „Jenki u Oksforduˮ iz 1938. godine otvara joj velika vrata Holivuda. Kada ju je američki producent Dejvid Selznik video u filmu „Vatra iznad Engleskeˮ, znao je da će je uzeti u obzir za ulogu O’Hare. Iako je žarko želela ovu ulogu, rad na filmu nije bio bajkovit. U pismu Liju Holmanu, napisala je „Prezirem Holivud… nikad se neću navići na ovo – kako mrzim filmsku glumu.ˮ

„Ja nisam filmska zvezda – ja sam samo glumica. Biti filmska zvezda, samo filmska zvezda, to je tako lažan život koji se provodi s lažnim vrednostima i publicitetom. Glumice dugo traju i uvek se nađe divnih uloga.ˮ

– Vivijen Li

Čuvena Skarlet O’Hara donela joj je prvog Oskara, a više od 10 godina kasnije dobija i drugo odličje za film „Tramvaj zvani Željaˮ (1951) rađen po romanu Tenesi Vilijamsa u kojem je glumila lik Blanš Diboa. Pred sam kraj Drugog svetskog rata Lijeva oboljeva od tuberkuloze, ali je to nije sprečilo da nastavi da se bavi glumom. Lik Blanš Diboa odigrala je 326 puta na pozorišnim daskama, pre nego što je delo ekranizovano. Film je označavan i kao kontroverzan zbog scene silovanja.

Reditelj filma, Elija Kazan nije u početku imao visoko mišljenje o Vivijen, ali vremenom je pokazala „najveću odlučnost za isticanje od bilo koje glumice za koju znam. Puzala bi po slomljenom staklu ako bi smatrala da će to pomoći njenom nastupu.ˮ Vivijen je smatrala da ju je igranje ovog lika „odvelo u ludiloˮ, kako je lik Blanš bila žena obolele od šizofrenije.

Vivijen je rođena 5. novembra 1913. godine u tadašnjoj Britanskoj Indiji. Otac joj je bio britanski oficir u indijskoj konjici. Majka, zaljubljenica u umetnost, vodila ju je kao trogodišnju devojčicu u pozorište gde je prvi put recitovala na sceni. Želja da se bavi glumom pojavila se kada se u manastiru u Engleskoj u koji su je roditelji poslali na školovanje sprijateljila sa Morin O’Salivan. Roditelji pomažu Vivijen da se upiše na Kraljevsku akademiju dramskih umetnosti u Londonu. Udajom za advokata Herberta Lija Holmana s kojim dobija ćerku Suzan napušta studije.

Želja za glumom, međutim, ne jenjava, te mala uloga u filmu „Stvari izgledaju boljeˮ biva njen filmski debi. Menadžer kojeg unajmljuje dodelio joj je umetničko ime – Vivijen Li. „Dejli ekspres’’ je nakon izvedbe Vivijen u predstavi „Maskaˮ objavio da je nova zvezda rođena. „Vatra iznad Engleskeˮ u kojem je igrala ljubavnicu Lorensa Olivijea zbližila ju je ovim glumcem. „Radije bih kratko proživela s Larijem (Lorens Olivije), nego što bih izabrala karijeru i dugovečnost. Moj život je besmislen bez te ljubavi, lakše bih prihvatila smrt, nego da živim bez nje.ˮ

Provela je dvadeset godina u burnom braku sa glumcem Lorensom Olivijeom. Sa njim je glumila u brojnim predstavama i u nekoliko filmova poput „Ledi Hamiltonˮ i „Cezar i Kleopatraˮ. Međutim, želje da radi sa svojim mužem joj uglavnom nisu ostvarivane. Iako u filmu „Most Vaterloˮ nije glumila sa Olivijeom, to je postao njen omiljeni film. Kada je njen suprug počeo da dobija uloge, a ona biva odbijena, Olivije odlučuje da oraspoloži Vivijen tako što će investirati u novu predstavu u kojoj će igrati zajedno. Publika na Brodveju, međutim, nije dobro prihvatila „Romea i Julijuˮ što supružnike dovodi do finansijskog kraha. Nezadovoljstvo je uslovilo depresiju kroz koju je prolazila Vivijen.

Kada je njen suprug prograšen vitezom 1947. godine, ona je postala Ledi Olivije. Pisma koja su razmenjivali objavljena su i izložena u Viktorija i Albert muzeju u Londonu. Olivije je pisao eksplicitnim jezikom, a neke od njegovih reči su bile: „Ako bismo se voleli samo telima, pretpostavljam da bi to bilo sasvim u redu, ali ja tebe volim mnogo više od toga. Volim te celim sobom, sa posebnom vrstom dušeˮ. Njihov brak je okončan nakon godina svađa koje su bile prouzrokovane i njenom borbom sa bipolarnim poremećajem i depresijom. Po razvodu, Vivijen ulazi u treći brak – sa glumcem Džekom Merivalom.

Sa bipolarnim poremećajem se borila od početka svoje karijere, a oboljenje od tuberkuloze koštalo ju je života. Poslednji film „Brod budalaˮ snimila je dve godine pred smrt. Preminula je u 54. godini, a Američki filmski institut ju je posthumno proglasio šesnaestom najvećom ženskom filmskom zvezdom Holivuda. Pored nagrade BAFTA za najbolju britansku glumicu, Volpi pehara, nominacije za Zlatni globus, osvojila je i Tonija – najprestižniju nagradu koju može dobiti glumac koji igra na Brodveju. Glumila je Juliju, Ofeliju i druge junakinje Šekspirovih dela. Ostaće poznata njena replika iz filma „Prohujalo s vihoromˮ: „Sutra je novi dan, sutra ću misliti o tomeˮ.

Piše: Miljana Miletić

Foto: Wikimedia Commons

The post Vivijen Li – bezvremena Skarlet O’Hara appeared first on Kulturni kišobran.

“Igram mladu devojku iz imućne porodice koja zbog tog svog statusa ponekad deluje pomalo razmaženo, otresito, i bezobrazno. Ali, zapravo, nju krasi jedno veliko srce, harizma, odlučnost, i spremnost da pomogne prijateljima u nevolji. Ona je jedan od onih likova koji nas uče da ništa nije onako kako izgleda. Uči nas da ljudima uvek treba da damo šansu i da ne sudimo na prvu loptu”, kaže Katarina za Kulturni kišobran.

Uloga je za nju bila izazovna, jer, prema njenim rečima, njih dve se veoma različito ponašaju.

“Veliki je izazov za svakog glumca da propusti kroz sebe najrazličitije likove i živote koje nikada ne bi živeo u svojoj realnosti. U tome je i težina, ali i lepota našeg posla”, kaže Katarina i dodaje: ”Ona je mene podsetila da treba da budem mnogo empatičnija i da razumem takve devojke koje sam možda osuđivala ranije u školi – zbog njihovog površnog i drskog ponašanja. Međutim, iz epizode u epizodu sam otkrivala nove nijanse svog lika, i prijatno me je iznenadila njena transformacija.”

Odskočna daska

Katarina seriju vidi kao odskočnu dasku. Ne samo za sebe, već i za sve mlade kolege sa kojima igra u seriji.

“Veoma sam zahvalna što sam već tokom studija dobila priliku da radim u struci.  Ipak, to je mač sa dve oštrice – ne mogu da se posvetim studijama onoliko koliko bih želela. S druge strane, smatram da je važno da što pre počnete da radite, jer, iako je škola temelj, glumci na setu i u pozorištu uče  životnu školu, i stiču veliko iskustvo, a to je jednako važno”, govori nam Katarina uz osmeh.

Iako je već neko vreme dete RTS-a, jer je imala prilike da igra u filmu „Posmatrači“ – o trgovini ljudima i kampanji „Bezbedan internet za decu“, Katarini je ovo ipak prvi ozbiljniji televizijski projekat. Poziv na audiciju joj je, kao i svim studentima Fakulteta savremenih umetnosti, stigao od studentske službe fakulteta.

“Po završetku audicije sam se osećala odlično, ali nisam imala velika očekivanja, jer subjektivni osećaj nije uvek znak da ćete da prođete. Nema pravila, pa se trudim da se ne opterećujem, šta bude – biće. Međutim, ubrzo sam saznala da smo kolega s klase, Nenad Petrović, i ja dobili uloge. On igra Bokija”, priseća se audicije.

I tako je Katarina postala Adrijana, dete koje živi u doba interneta, kada je sve brzo i dostupno na “klik”.

“U nekim segmentima su mlade generacije naprednije; žive brže, pa i brže misle. Samo jedan klik ih deli od bilo koje informacije na planeti. Ne moraju da jure duž biblioteka da bi spremali ispite, mnoge knjige i korisni sadržaji su im dostupni u elektronskom formatu, ali su zato izgubili spontanost koju su živele generacije naših roditelja, otuđeniji su, jer im virtuelni svet stvara iluziju bliskosti sa velikim brojem ljudi, te zaboravljaju da se fokusiraju na stvaran svet oko njih, ali su zato mnogo otvorenijeg uma i lakše prihvataju različitosti”, priča nam Katarina, i priznaje da bi volela da se vrati u ta neka, kako ona kaže “spontanija” vremena.

Ipak, vešto je uskočila u “Generaciju Z”, koja je poznata i pod sinonimima: Postmilenijalci, Pluralsi, iGeneracija, i Net generacija. Ovi mladi ljudi rođeni su u periodu od 1995. godine do 2005. godine, i broje 2,7 milijarde ukupne svetske populacije, što ih čini najbrojnijim delom ukupnog stanovništva. A nas je zanimalo kako su likovi u seriji postali “zmajevi”?

“Generacija koju mi igramo je 2000. godište, a ta godina je – po kineskoj astrologiji, godina zmaja. Takođe, interesantno je da se njihov omiljeni kafić zove “Zmajevo gnezdo”. Možemo reći da su ti klinci, po svojim karakterima, zaista zmajevi. Svako je interesantan na svoj način, i bavi se drugačijim aktivnostima. Ima mnogo glavnih likova, i svakome je podjednako posvećena pažnja”, kaže Katarina.

Ovi “zmajevi” su takođe i šaljivi, pa ni snimanje koje je trajalo nekoliko meseci nije moglo da protekne bez anegdota koje će se pamtiti.

“Momci su bili jako duhoviti. Kada smo, jednom prilikom, snimali scenu u bolnici, kolege Predrag Vasić i Nikola Stanković su se našalile sa celom ekipom. Počeli smo da snimamo scenu,  a oni su improvizovali skejt i projurili niz kadar na nekim točkićima koje su našli u hodniku, a mi smo, naravno, umrli od smeha”, prisetila se jedne od situacija koje će joj ostati u pamćenju.

“Mislim da ova serija definitivno ima X faktor”

Iako serija govori o takozvanim “novim” generacijama, Katarina veruje da će kraj malih ekrana uživati  i oni stariji. Pored mladih glumaca, među glumačkom ekipom su se našla i neka dobro poznata imena. To su Slobodan Beštić, Milica Zarić, Vanja Milačić, Vladan Dujović, Katarina Žutić, Darko Tomović, Ivana Šćepanović, Miloš Vlalukin, Ana Mandić, i drugi, koji igraju roditelje ove nove generacije, kao i njihove profesore.

“Baš sam nedavno razgovarala sa tatom o ovim temama i rekla sam mu: “Tata, ja bih sve dala da sam imala tvoju mladost, i da sam odrastala u to vreme”, a on mi je odgovorio: “Ja bih sve dao da sam imao tvoju mladost. Nisi ni svesna svih prednosti koje vi imate upravo zbog interneta. Ma koliko ti se činilo da je sve brzo, i da ti život prebrzo prolazi, to nije tako, mnogo toga vam je olakšano”, objašnjava ona.

Na setu je nastala jedna mala porodica, a ono što ovu generaciju razlikuje od nekih drugih, po njenom mišljenju, jeste to što su spremni da improvizuju i reaguju u pravom trenutku.

“Mislim da ova serija definitivno ima X faktor. S vremenom smo bili sve uigraniji, i imali smo sve bolju hemiju; zbog toga verujem da će ova ekipa ostati prepoznatljiva, i da će se ta energija koja se osetila na setu preneti i na gledaoce”, ističe Katarina.

Uloga Adrijane za Katarinu je, svakako, bila izazov, ali, kako sama kaže, veruje da je pravi izazovi tek čekaju.

“Veoma bih volela da mi naredna uloga bude dramska, i da se kroz nju potpuno ogolim, i isplačem. Volim kada mi likovi istrgnu tlo pod nogama, kao što je to učinila Antigona, koju sam spremala za poslednji ispit iz glume. Recimo, bilo bi mi drago da igram nekog od pripadnika manjinskih društvenih grupa: neku nacionalnu manjinu, ili pak nekoga iz LGBT populacije, to bi bio pravi izazov, a ja obožavam izazove!”, kaže Katarina,  sa širokim osmehom.

Serija “Moja generacija Z” ima 44 epizode, a sa “zmajevima” ćemo, počevši od 4. marta, imati prilike da se družimo svako veče u 22 časova, od ponedeljka do četvrtka, na kanalu RTS1, i na RTS Planeti, a pretpremijera će biti već 1. marta, od 20 časova, na RTS Planeti. Jedva čekamo!

***

Glumačku postavu igrane serije Moja Generacija Z čine:

Jovana Milovanović – Bojana
Nikola Stanković – Mihajlo
Nemanja Rafailović – Vasa
Katarina Živković – Adrijana
Jana Milosavljević – Kaća
Predrag Vasić – Koska
Kristijan Marković – Borko
Matea Milosavljević – Matea
Milan Zarić – Milan
Isidora Građanin – Deana
Kristina Jevtović – Ivana
Nikola Malbaša – Darko
Stefan Vukić – Stefan
Sava Stojanović – Srđan
Vanja Jovanović – Marija
Nenad Petrović – Bojan
Ivana Adžić – Mina
Nebojša Rako – Grof
Katarina Žutić – Vida
Milica Zarić – Ljilja
Vanja Milačić – Danica
Aleksandar Đurica – Stanko

Darko Tomović – Milutin
Danijela Ugrenović – profesorka
Ivana Šćepanović – Sanja
Nenad Ćirić – Direktor
Vladan Dujović – Joca fašista
Slobodan Beštić – Zoran, razredni
Ana Mandić – Ana, profesorka
Miloš Vlalukin – Ranko, profesor
Danica Radulović – Goca
Petar Strugar –specijalni gost, teča

Reditelji: Miloš Petričić; Milan Konjević, Branko Vučić, Kosta Ristić

Intervjuisala: Miljana Miletić

Foto: ORIGINAL FILM/Nebojša Babić

The post Intervju sa Katarinom Živković: Moja generacija Z, jesu li ti klinci zaista zmajevi? appeared first on Kulturni kišobran.

Ujedno, Dženet je bila i jedina glumica kojoj je ova nagrada dodeljena za tumačenje uloga u tri različita (nema) filma – 1927. za filmove „Sedmo neboˮ i „Izlazak suncaˮ, a naredne godine za film „Ulični anđeoˮ.

Foto: Wikimedia Commons

„Prirodno, bila sam uzbuđena, ali samim tim što je to bila prva godina, nagrade Akademije nisu imale pozadinu ili tradiciju, a prirodno je da mi nije značilo u istoj meri kao što je to danas slučaj. Da sam znala kakav će značaj imati u narednim godinama, sigurna sam da bih bila presrećna. U to vreme, mislim da sam ushićenija bila da upoznam Daglasa Ferbanksa”, rekla je Gejnerova jednom prilikom.

Lauru „Loliˮ Gainor su još kao malu očuh i majka podsticali da se bavi glumom. Rođena je 6. oktobra 1906. u Filadelfiji. Seli se prvo u San Francisko, a zatim u Los Anđeles u kojem se školuje. Iako je Dženet karijeru započela kao statista u kratkometražnim nemim filmovima 1924. godine, uspela je da nakon dve godine u glumačkim vodama sklopi petogodišnji ugovor sa Fox filmskom korporacijom (danas 20th Century Fox).

Tumačenje Ane Burger u filmu „Poplava u Džonstaunuˮ donelo joj je 1926. godine uloge u filmovima poput „Ponoćni poljubacˮ i „Povratak Pitera Grimaˮ. Iste godine je bila i u WAMPAS Baby Stars kampanji (Western Association of Motion Picture Advertisers – Zapadno udruženje filmskih oglašivača) koja je od 1922. do 1934. svake godine ubrajala desetak glumica za koje se verovalo da su bile na pragu da postanu velike filmske zvezde.

Iako nije bila trenirana glumica, niti se isticala pevačkim i igračkim sposobnostima, već 1927. Gejnerova postaje vodeća glumica Holivuda, a ubrajaju je i među najprofitabilnijim glumcima tog doba.

„Bilo je lepo od njih što su odlikovali glumicu koja je tek počinjala. Naročito jer ja zaista nisam znala ništa o glumi. Bila sam devojka koja je upala u sve to. Nemam predstavu kako sam naučila da glumim”, izjavila je Dženet.

Crvenokosoj heroini nemog filma, jedva višoj od metar i pedeset centimetara, pojava zvučnih filmova nije predstavljala prepreku u razvijanju glumačke karijere. Njen prvi zvučni film bio je „Sunny Side Upˮ. Mnogi smatraju da je Dženet poslužila kao inspiracija za stvaranje izgleda lika Snežane iz istoimene bajke.

Njen filmski partner je bio glumac Čarls Ferel. Zajedno su glumili u preko deset filmova, a bili su poznati kao jedni od „američkih omiljenih golupčićaˮ. Kada je donela odluku da više neće snimati filmove, Dejvid Selznik joj nudi glavnu ulogu u filmu „Zvezda je rođenaˮ pored glumca Fredrika Marča.

„Priča je bila savršena za mene, nebitnu osobu bez ikakvog velikog talenta koja odjednom postaje zvezdaˮ, govorila je Gejnerova u intervjuu za Times 1980. godine.

Iako joj je ta uloga donela drugu nominaciju za Oskara, Dženet 1939. nakon filma „Mladi u srcuˮ zvanično napušta svet filma, udaje se i sa mužem Gilbertom Adrijanom, nagrađivanim filmskim kostimografom dobija sina Robina.

„Gledala sam oko sebe i nisam videla mnogo srećnih glumica. Bilo je toliko stvari koje sam želela da radim i znala sam da neću moći da radim to ako bih nastavila sa filmovima. Valjda sam želela da budem normalnijaˮ, rekla je jednom prilikom Gejnerova.

Njihova veza je u Holivudu važila za lavanda brak, uzevši da se znalo da je njen muž bio homoseksualac. Brak sa Adrijanom trajao je do njegove smrti, a sami Dženet i Adrijan tvrdili su da je njihova ljubav bila na prvi pogled. Kada nije bila u Los Anđelesu ili Njujorku, odmarala je na ranču u Brazilu.

„Nikada nisam najavila penzionisanje ili bilo šta slično. Jednostavno je to bila faza u mom životu… Bila sam u potpunosti zadovoljna ulogom žene i majke.ˮ

Dženet sa suprugom Gilbertom Adrijanom Dženet se nakon muževljeve smrti preudala za svog dugogodišnjeg prijatelja Pola Gregorija. Filmu se vratila još samo jednom, 1957. godine u komediji „Bernardinaˮ, međutim scene koje je snimila nisu ušle u film, što je glumicu veoma uvredilo.

„Ljudi su godinama pokušavali da me dovedu da radim nešto. Većina je bila smeće. Jedan film koji jesam radila „Bernardinaˮ je bio užasan. Verovatno sam ulogu prihvatila u tenutku slabosti.ˮ

https://www.youtube.com/watch?v=y2tNgDZ62-w

Oprobala se i na Brodveju početkom osamdesetih u predstavi „Harold i Modˮ kao 80-godišnja ekscentrična žena koju privlači 19-godišnjak. Imala je plan – ako bi doživela neuspeh, „barem je bila avanturaˮ, pa bi se samo pokupila i vratila kući da se bavi slikanjem. Međutim, njena karijera je prekinuta 1982. godine nakon povreda koje je zadobila u saobraćajnoj nesreći kada je kombi udario u taksi kojim se vozila Dženet. U sudaru je povređena i njena prijateljica Meri Martin, a Merin menadžer je podlegao povredama. Od posledica povreda umire 1984. godine.

Sahranjena je pored svog drugog muža na Holivudskom groblju. Do 1986. godine važila je za najmlađu dobitnicu Oskara u kategoriji za najbolju glumicu.

Dženet nakon više od 110 godina od svog rođenja ostaje upamćena ne samo kao vodeća glumica Holivuda u 37 filmskih ostvarenja s kraja 1920-ih godina i prva dobitnica Oskara, već i kao slikarka tehnikom ulje na platnu. Slikala je povrće i mrtvu prirodu, svoje slike je predstavila na četiri izložbe, a prodala ih je preko dve stotine.

Američka Akademija joj je 1978. godine na pedesetoj, jubilarnoj dodeli Oskara uručila specijalnu nagradu za „zadovoljstvo i zabavuˮ koju je pružila ljubiteljima filma širom sveta. Gradski festival umetnosti u San Dijegu je tada 76-godišnjoj Dženet dodelio odlikovanje, a u njenu čast su prikazane neke od scena iz filmova u kojima je glumila, a gledajući sebe na filmskom platnu izmamilo joj je osmeh.

Jedan filmski kritičar je s razlogom za Dženet rekao da je bila „savršen romantični tipˮ.

Foto: Printscreen

The post Dženet Gejnor – Zvezda je rođena appeared first on Kulturni kišobran.

Kakve pozorišne komade stvarate i gde pronalazite ideje za njih?

Naši komadi se uvek zasnivaju na univerzalnim temama svakog čoveka bez obzira na njegovu veru,  materijalno stanje, boju kože, pol, uzrast. Sve ono što raduje ili muči bilo koje biće, a to su ljubav, radost, strahovi, snovi, smrt, ambicija. Naše predstave imaju uporište u grčkoj mitologiji, baziraju se na simbolizmu. Glumački izraz je groteska, a situacije u koje smeštamo likove su nadrealne i apsurdne. Muziku i svetlo tretiramo kao ravnopravne članove trupe, te su zadaci za naše tehničare jednako zahtevni kao i za nas na sceni. Ja sam uvek puna ideja. Najviše bih volela da me ima više od jedne. Tako bih paralelno mogla da stvaram više stvari odjednom, sve što mi se mota po glavi. Mene toliko obasipaju ideje da često imam osećaj kako će život proteći, a ja neću stići da ostavim dela iza sebe. Onda zastanem i osvrnem se – tada shvatam da uopšte nisam u pravu.

Koji je bio osnovni motiv da osnujete trupu Ludum, Ludum? Recite nam nešto više o trupi i njenim članovima.

Našu generaciju je zadesila čudna kob. Rodili smo se u vremenima kada su naši roditelji imali mogućnost da „skoknu” do Pariza. Naša svest počinje praznim rafovima u radnjama. Susreli smo se sa opraštajima od najmilijih vrlo mladi. Pokušavali smo normalno da odrastamo, školovali smo se, prihvatili smo realnost kao takvu. Međutim, kada sam završavala Akademiju počela je svetska kriza koja je kod nas ostavila veliki trag. Izgubili smo srednju klasu, stopirano je zapošljavanje te smo ponovo ostali prepušteni sami sebi. Mnogi talentovani glumci odustali su od našeg poziva. Ja nisam htela da se predam. Godine 2012. osnovala sam Ludum Ludum trupu koju čine mladi, profesionalni umetnici sa državnih akademija. Na početku nas je bilo četvoro, sada nas je osmoro. Iza sebe imamo dve reprezentativne, kompletno autorske predstave „Kad se snovi ispune, ne može se više živeti u njima” i „Izuj se” koje zajedno u ovom trenutku imaju jedanaest nagrada, preko dvadeset poziva za učešća na internacionalnim pozorišnim festivalima od kojih smo uspeli da odemo na devet zbog finansijske situacije. U našoj pozorišnoj ekipi su Petar Ristovski, Pavle Jerinić, Bojana Grabovac, Miloš Jadžić, Slobodan Aleksić, Nina Zdravković, Milena Rašuo i ja. Iako trenutno ne zvuče udarnički popularno, verujte da su ova imena zlata vredna.

Nastupali ste širom sveta. Rusija, Turska, Makedonija, Velika Britanija.. Kakve su kritike internacionalne publike?

Ono što mogu nesebično da kažem jeste da je Ludum Ludum trupa u inostranstvu sve ono što nije u Srbiji, a to je ozbiljan samostalni teatar. U svetu ljudi mnogo više vode računa o ličnoj kulturnoj higijeni. Svetska pozorišna scena se izuzetno razvila i konstantno se razvija. Mi smo trupu žanrovski okarakterisali kao apsurdno nadrealni teatar sa elementima muzičkog pozorišta neznajući da je u svetu miks žanrova kao teatarska forma nešto što se već može podvesti pod podvrstu klasičnog teatra, dok se srpski teatar i dalje teško odriče, što bismo mi pozorišno rekli, „turskog mizanscena”. Nažalost, ali je tako. Kod nas ćete retko videti predstavu koja je po žanru groteska, komedija del arte, apsurdna, nadrealna… Srbija je zemlja u kojoj kasne modni trendovi za svetom. Možete samo da pretpostavite koliko kasnimo u umetničkom izražavanju. Predstave Ludum Ludum trupe su ovde inovacija, nešto nesvakidašnje i novo dok je u svetu potpuno druga priča. Svako izvođenje naših predstava gde god smo gostovali doživele su ovacije i duboko poštovanje. Iz Rusije (Čeljabinska) su nas zvali prošlog marta da nas pitaju da li mogu da puste naš snimak predstave „Izuj se” na velikom platnu u njihovom najstarijem teatru kao poklon upravi i zaposlenima na dan Svetskog dana pozorišta. Nama je bila čast i dozvolili smo. Nakon toga su usledile divne kritike kolega iz Rusije kao i pozivno pismo za internacionalni pozorišni festival „Chelovek Theatar” koji se tamo jednom godišnje održava, a mi nismo mogli da učestvujemo jer, nažalost, nismo uspeli da nađemo sredstva za finansiranje avionskih karata autorskog tima.

Kako je izgledao početak rada trupe?

Mi smo počeli da radimo predstavu „Kad se snovi ispune, ne može se više živeti u njima” u dnevnoj sobi jednog od članova trupe. Nismo imali prostor niti novac da ga iznajmimo pa je najjednostavnije bilo pomeriti njegovu ugaonu garnituru, tepih i sto u stranu i početi sa probama koje su često trajale po ceo dan sa kratkim pauzama za kafu ili ručak. Premijera je bila 26. septembra. Bili smo premoreni i prepadnuti da li će to dobro izgledati. Sećam se kako sam posle poklona sela iza scene i plakala kao dete jer smo uspeli, sve sami, bez sredstava. Tokom samog igranja predstave sam osećala izuzetnu energiju i znala sam da je ta premijera samo početak i bila sam u pravu. Prošlo je skoro pet godina, a mi smo sada jedno pravo malo pozorište.

Zbog čega ste odabrali umetnički put?

Umetnost je nešto što je u mom slučaju bilo neizbežno. Majka mi je glumica pozorišta Boško Buha, otac violončelista Simfonijskog orkestra RTS-a. Htela – ne htela, odrastajući u takvom okruženju teško je bilo poželeti drugu profesiju. Bilo je pitanje između muzike i glume. Kocka je pala na glumu. Svakako, muzika je moja prva ljubav koja me nikad ne napušta pa sam s toga muziku za autorsku predstavu „Izuj se” iskomponovala i izvela sama. Njome se, kao i samom predstavom, ponosim.

Da li je upis glume na Fakultetu dramskih umetnosti bila prva veza sa glumom, ili ste već imali glumačkog iskustva?

Mamino radno vreme sam najčešće provodila sa njom na njenom poslu – u pozorištu Boško Buha. Između pozorišta i vrtića, svako dete bi pre izabralo pozorište pa je takav slučaj bio i sa mnom. Predstave su bile svet u kome sam oduvek želela da budem. Čak su mi kao devojčici dali ulogu u jednoj božanstvenoj predstavi „Ždralovo perje” koja je često izvođena. Bio je to moj prvi dodir sa glumom. Nisam išla u dramske studije jer nisam imala vremena zbog osnovne i muzičke škole. U Dadov i dramsku grupu u Božidara Adžije sam išla vrlo kratko, ali mi se tamo nije mnogo dopadalo pa se ni na jednom mestu nisam dugo zadržala. Na prijemni ispit sam izašla 2005. godine samo da probam, ali nekim čudom sam iz prvog pokušaja upisala glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesorke Biljane Mašić.

Igrali ste u Pozorištu na Terazijama. Koliko je teško istovremeno glumiti, igrati i pevati?

Teško je u početku dok čovek ne osvesti mehanizam po kome treba svim spomenutim stvarima istovremeno da barata. Kad umete da vladate svakim od tri elementa zasebno, uz dosta vežbe, to prestaje da bude zahtevno i postaje prava igra.

Da li se bolje osećate na pozorišnoj sceni ili pred kamerama?

Pozorišnom scenom, mogu neskromno da kažem, već vladam. Iza sebe imam mnogo odigranih predstava, zapaženih i nagrađivanih uloga, a pred kamerom nisam mnogo radila. To je polje koje je još uvek za mene neosvojeno. Nadam se da će se dogoditi prilika u nekom ozbiljnom filmu kako bih mogla i tim delom svog glumačkog aparata da ovladam.

Vašim glasom ste oživeli mnoge crtane likove. Uživate li u sinhronizaciji i kako odredite kakva boja glasa pripada liku?

Sinhronizacija je divan vid našeg posla. To je veliki i težak zadatak u kome je sav izraz, emocija, to jest čitav karakter lika spakovan u glas. U početku sam se osećala zarobljeno jer nisam mogla sebe fizički da vidim u ulozi. Svaki pokret i pogled mora se odigrati glasom. To je divan vid treninga za glumce. Boja glasa mora da se podudari sa originalnim Diznijevim glasom američke glumice, govor mora da bude prirodan i sveden, dok emocija treba da prati izraz lica i situaciju u kojoj se lik koji tumačite nalazi. Posebno je bilo zahtevno raditi animirani film „Epic”, potpuno dramski animirani film u kome sam tumačila glavnu ulogu, a film je išao u bioskopima. To je bila moja prva sinhronizacija za bioskope. Bilo mi je veoma teško, ali već sledeći film za bioskope „Pepeljuga” Volta Diznija gde sam tumačila Drizelu, kao i „Zvončica i čudovište iz Nedođije” u kome sam takođe tumačila glavni lik. Ta snimanja su bila pravo uživanje.

Da li ste već odigrali ulogu za koju možete da kažete da je ostvarenje vaših glumačkih snova, ili pak ona tek treba da vas pronađe?

Imam mnogo glumačkih snova pa mi se čini da jedan život nije dovoljan da bih rekla da mi se taj san ispunio. Šalu na stranu. Uloga Gospođe Glumice u predstavi „Izuj se” i uloga Rime u komadu „Bajka o mrtvoj carevoj kćeri” su dve uloge o kojima mnoge glumice zaista mogu da sanjaju. Obe uloge, na sreću, i dalje igram i radujem im se svaki put kada se susretnemo na sceni.

Dobili ste brojne nagrade za posao kojim se bavite. Kojoj stremite?

Najviše bih želela da dobijem Oskara. To se verovatno neće desiti. Ali ako ne želite, onda se zasigurno i neće desiti.

Ko vam je uzor?

Uzor mi je porodica. Te divne i specifične persone kojima sam okružena. Neki od njih, nažalost, nisu više fizički tu, ali inspiraciju za svaki svoj komad nalazim u njima i isti im posvećujem.

Sa kakvim se problemima suočavaju mladi glumci danas?

Citiraću Bernarda Šoa replikom iz komada „Zanat gospođe Vorn”.

„Ljudi uvek okrivljuju prilike za ono sto jesu. Ljudi koji napreduju jesu ljudi koji uvek nalaze prilike koje su im potrebne. Ako ih ne nađu, onda ih sami stvaraju. Ja ne verujem u prilike.”

Mladi u Srbiji žive nemanje prilika što dovodi do gubitka hrabrosti i volje da sami sebi priliku stvore, a vreme teče. Situacija u zemlji ne pruža ništa drugo osim bega ili čame. Ipak, vodim se drugačijom parolom. Što bi rekla Gospođa Glumica u predstavi „Izuj se”:

„…To ne znači da od borbe treba odustajati.”

Kako biste ocenili položaj glumaca u Srbiji?

Mala bara, mnogo krokodila.

Šta su vaši dalji planovi?

Da napunimo salu večernje scene pozorišta Pinokio 18. marta u 20 časova kada igramo našu predstavu „Izuj se”. Sledeći korak je da zagrejem stolicu i otpočnem pisanje novog komada koji razrađujem već par meseci, dok je dalji cilj da nađem neku napuštenu zgradu u centru Beograda i otvorim svoje apsurdno nadrealni Ludum Ludum teatar.

Intervjuisala: Ivana Atanacković

The post Teodora Ristovski: „Najviše bih volela da me ima više od jedne” appeared first on Kulturni kišobran.