U susret tvom koncertu gde prvi put predstavljaš i svoju pesmu Zagrljaj, čiji zagrljaj ti smiruje prste pred nastup? Jer, ipak, sviraš instrument koji zahteva preciznost, a istovremeno i pevaš?

Pred nastupe, još odmalena, volim da se osamim. Pola sata pre izlaska na scenu izuzetno mi je važno da zapravo osetim potpunu izolovanost od materijalnog sveta, kako bi po izlasku na scenu, svaki moj ton mogao da biva zagrljaj upućen celokupnom čovečanstvu i svemu živom i neživom na ovom svetu.

Setna nežnost u interpretaciji

Govorila si već šta je bila inspiracija za pesmu – „drznula si se da ispričaš svoju priču“. Prenela si kako izgleda tvoja utopija kada si sa harfom. Zagrljaj smo dobili – da li je ta pesma uvertira u zvuk koji možemo očekivati i u drugim numerama koje si napisala i koje izvodiš u Velikoj sali Doma omladine 17. aprila?

Želim da verujem da sam uvek spremna da ekperimentišem sa zvukovima i da nemam potrebu da harfu (i mene sa njom) svrstavam ni u kakve “fioke” ili određene žanrove, već da imamo slobodu da pratimo zvuk nas dve zajedno i da verujemo da će nas uvek odvesti baš tamo gde želimo da budemo. Ali ono što jeste primetno u pesmama koje sam do sada pisala, koja god da se tema obrađuje i koji god da je karakter pesme, ima neke setne nežnosti u harfinoj i mojoj interpretaciji.

Za Rapsodiju još nije vreme

Ti si Harp Lady, ali, postoji li neka kompozicija koja ti zadaje muke? I koji žanr, sem klasike, baš voliš da sviraš?

Postoji jedna kompozicija koju nikada nisam svirala a na spisku mi je najomiljenijih kompozicija. Ne spada u kategoriju najtežih dela za harfu kao solo instrument. Jednom godišnje stavim note na pult i kažem “Pa Sofija mislim da je sad stvarno krajnje vreme da naučiš Rapsodiju”, nakon dva dana neki glasić u meni kaže “Ne Sofija još uvek nije vreme” i tako već 15 godina, bez obzira što sam svirala mnogo komplikovanija dela od te Grnađanijeve Rapsodije.

Što se tiče drugih žanrova – od svega me je najviše privlačila slobodna improvizacija i u toku studija vrlo sam se posvećeno bavila istraživanjem mogućnosti kada je improv u pitanju. Lepa je stvar kada stvaraš muziku u trenutku koji u sledećem nestaje i nikada se neće ponoviti, a menja te večno.

Sviranje za ljudsku dušu

Nastupaš od tinejdžerskih dana, ređale su se i nagrade. Svirala si, ne samo u Srbiji, već i kao prva harfa u Boston Symphony Hall-u u tom američkom gradu. Postoji li scena na koju bi željno želela da staneš, a nisi još uvek imala prilike? Da li je to Dom omladine, ili maštaš o nečemu u inostranstvu?

Kolarac će uvek biti najvažnija sala za svakog muzičara koji je ikada imao prilike da, kao solista stane na tu scenu. Ja generalno jesam velika sanjalica, ali scene nikada nisu bile fokus mojih snova. Konekcija sa publikom, mogućnost da dodirneš dušu drugog čoveka, je najviši nivo katarze za jedno ljudsko biće, ali se ono ne vezuje za binu. Ono se može desiti i spontano u parku dok prenosiš harfu i prolaznik te zamoli da čuje nešto na njoj. Sale (pogotovo izuzetno akustične) su druga po redu najdivnija stvar za muzičara, ali ljudska duša će uvek ostati prva, bilo da ima vip karte za najlepšu salu na svetu ili da sedi pored mora na Bokokotorskoj ponti, dok ja sviram moru i vetru.

Foto: Jana Gavrilović

The post Harp Lady: Ima neke setne nežnosti u harfinoj i mojoj interpretaciji appeared first on Kulturni kišobran.