Izdvajajući ovo delo iz ovogodišnje književne produkcije, žiri – kojem je predsedavao pisac Goran Milašinović – istakao je njegovu „visoku umetničku vrednost i originalni pripovedački postupak po kome se pripovedačka pozicija menja na neobičan način: jedan pripovedač predaje svoju priču drugom, a ovaj je na istom mestu nastavlja kao svoju sopstvenu“.

Žiri naglašava da su „Ostaci sveta“ „hrabar roman u kojem pisac izvodi svoje junake na mračnu scenu skorije evropske istorije gde – uslovljeni kodovima ljudskog zla – igraju krvavu predstavu svojih života. I ruše mitove na kojima se igraju sve druge drame“.               

Nagrada će biti uručena početkom iduće godine kada se epidemiloška situacija smiri.

Foto: Vladimir Manojlović

The post Igor Marojević dobitnik nagrade „Tronoški rodoslov“ za roman „Ostaci sveta“ appeared first on Kulturni kišobran.

KK: Vaš novi roman „Ostaci sveta“ pobrao je mahom pozitivne kritike – za njega kažu da je „jedan od najboljih srpskih romana u 21. veku“. Da li ste očekivali tako nešto?

IM: U trenutku kada odgovaram na Vaša pitanja, prošlo je jedva tri nedelje od objavljivanja romana, a svaka knjiga se prikazuje tokom dve kalendarske godine, one kada je izašla i sledeće. Poželeo sam da kažem da mislim kako je rano govoriti o odjecima kritike na „Ostatke sveta“ no, najiskrenije, sve manje razmišljam o tome kakva će ona biti.

KK: Ovo je četvrti roman iz Vaše Etnofikcije i govorite o Jasenovcu. Kako se pristupa ovoj temi? Šta za Vas znači Jasenovac?

IM: Pretpostavljam da je svako ko je pisao o Jasenovcu, njemu pristupao drugačije i da ne postoji opšti recept za idealan pristup Jasenovcu. U svoje ime, mogu da kažem da me je sa počecima višestranačja, 1990, od svih do tada potiskivanih tema koje su naglo zapljusnule javni govor, dotična najviše fascinirala, jer je ukazala na krajnje mogućnosti ispoljavanja ljudskog zla i ljudskog trpljenja. Tada sam u Narodnoj biblioteci Srbije, gde sam učio jer sam bio podstanar, uz knjige za ispite na fakultetu naručivao i one o Jasenovcu i Nezavisnoj državi Hrvatskoj i zapisivao ponešto iz njih, još ne znajući niti da ću pisati o tome, niti da ću ikada postati neko ko piše.

KK: Pišete i o Španskom građanskom ratu, zatim i o NATO bombardovanju. Da li je ovo samo roman o stradanju?

IM: Španski građanski rat je druga moja opsesivna tema pomenute vrste, koja mi se u najvećem mogućem obimu otvorila kada sam se bio preselio u Barselonu 2001. godine. Možda nije čudno što se zato i Španski građanski rat i Jasenovac najneposrednije očituju kroz jednu te istu, glavnu junakinju romana „Ostaci sveta“, Nadu – Esperansu Marković. Glavni pak junak, Martin Inić, lik je iz savremenosti te je možda otuda neposredno prisustvovao NATO bombardovanju, a posredno Srebrenici. Od stradanja je prikazan i Blajburg, spontanim dopisivanjem Jasenovca, kroz sistem pripovedanja u kojem gde jedan kazivač stane s naracijom, drugi je nastavlja, i tako bezmalo kroz ceo vek stradanja, koje nije jedina tema romana. 

Pročitajte još i: Igor Marojević: U svakoj knjizi se bavim individualcem okruženim agresivnim kolektivom

KK: Igor Perišić govoreći o ovoj knjizi spominje i Hanu Arent i banalnost zla i ukazuje na to da sada imamo ostatke tog zla. Da li su to ostaci sveta na koje mislite u Vašoj knjizi?

IM: Moj čitalački doživljaj je da nije sasvim tako: naslovni ostaci mi se čine vrednosno dvojni, možda svedoče da je svet u dvadesetom veku oglodan tragedijama, ali da je ponešto i preostalo od onog za šta se čovek može uhvatiti. Mislim da su „Ostaci sveta“ u pozitivnom smislu sintagme: ljubav, prijateljstvo i humor, bilo sam po sebi, bilo dostojanstvenošću osobe koja je znatno trpela, da prevlada traume govoreći o njima i kroz autoironijsku prizmu i sa okom za grotesknost trpljenog zla, ili bar za pojedina njegova ispoljavanja. Imao sam čast da upoznam, istina retke, ljude koji su u stanju da na taj način govore o sopstvenim nedaćama iz prošlosti, i pokušao sam da napojim knjigu njihovim dobrim, ako ne i veličanstvenim duhom.

KK: Čemu nas uči prošlost o kojoj pišete?

IM: Likove o kojima pišem naučila je dostojanstvu i načinu prevladavanja trauma. Kolektiv, koliko vidim, iz prošlosti nije izvukao gotovo nikakvu pouku. Nisam nezadovoljan svojom publikom, čak je ima mnogo više nego što sam očekivao, ali mislim da je šteta što većina publike uopšte, sve više u književnosti nalazi prijatan beg od stvarnosti kroz iluzije i laži, umesto da masovnije poseže za knjigama koje mogu da objasne bar pojedinosti tame sveta, koja je možda neugodna, ali je tačna. 

Foto: Promo

The post Igor Marojević: Kolektiv iz prošlosti nije izvukao gotovo nikakvu pouku appeared first on Kulturni kišobran.

KK: U toku je vaša treća književna turneja po Srbiji. Kakvi su Vam utisci?

IM: Tokom  ove turneje interakcija čitalaca i moje neznatnosti je neviđeno živa, pa čak i ona  između ljudi u auditorijumu u završnom delu književne večeri. Na primer, u Obrenovcu su u debati o štetnosti alkohola učestvovali i njegovi protivnici i  ljubitelji, bilo je tu i srednjoškolaca i profesora, a i od Sajma knjiga naovamo češće  srećem pijance ili njihove srodnike, u smislu nove i dragocene publike koju sam “Romanom o pijanstvima” dobio.

KK: Glavni junak  “Romana o pijanstvima” zbog pijanstva propušta priliku da bude  zamenik glavnog i odgovornog urednika jednog magazina. Moglo bi se reći da je ovaj momenat simbol propuštenih prilika u životu zbog loših izbora?

IM: Čitav se roman može baš tako pojmiti, ali i kao saznanje da su loši izbori neophodni ukoliko je čovek u stanju da ih analizira bez udela sujete i da izvuče pouku, te da je posle primenjuje. Doduše, mislim da su to samo dve mogućnosti čitanja. Uopšte, teško da ima efikasnijeg čina od pretvaranja zbira loših izbora u predvorje maksimalne lične mudrosti.

KK: Jesmo li svi možda malo u nekom “pijanstvu” danas onda?

IM: Na novosadskom nastupu, kolega Sava Damjanov je po mom mišljenju  ispravno primetio da je pijanstvo samo uslovna tema ovog romana, u čijem bi se naslovu dotična reč mogla zameniti sa “život”, “uznos”, “zanos” i tako dalje. Nezavisno od tog suda i knjige, meni se čini da se kolektiv naoružao histerijom i sve više mi njegovih pripadnika i uglavnom nesvesnih predstavnika na društvenim mrežama i u oflajn-životu, liče na agresivno-histerične alkose.

KK: Još jedan noviji roman u Vašem opusu su i “Tuđine”, čija je radnja smeštena u bombardovani Beograd. Šta je za Vas tuđina?

IM: Već sam oblik množine u naslovu ukazuje da je tih tuđina više. Selidba iz rodne tuđine glavnog junaka u onu administrativnu, u romanu je tek okidač drugih, jоš supstancijalnijih tuđina. U tom smislu naslov romana čini sažetak celokupnog Beogradskog petoknjižja koje to štivo zatvara, a koji čine i “Dvadeset i četiri zida”, “Parter”, “Beograđanke” i “Prave Beograđanke”. “Žega” “Šnit” i “Majčina ruka” sastavni su pak deo mog još nedovršenog etno-petoknjižja. “Roman o pijanstvima” se izmiče obema poetikama, pa je u tom kontekstu jedinstven.

U svakoj knjizi se bavim, bez obzira na spoljašnju temu, pre svega individualcem okruženim agresivnim kolektivom. Drugim rečima, moja skromna poetika nalazi spoljni fokus u osobi koja je tuđin gotovo uvek, a posebno u uslovima kada ugrožavajući kolektivi prete na osnovnom egzistencijalnom nivou. To je svakako slučaj u “Tuđinama” kao romanu koji tematizuje s jedne strane sistematsko bombardovanje premoćne alijanse za koju pravo ne postoji a s druge: histeričnu patriotsku podobnost okoline. Uz sve to, tuđina je za mene i suvereno pravo izbora.

KK: Spomenuli ste roman “Dvadeset i četiri zida”, u kojem, kao i u “Romanu o pijanstvima” pišete o aktuelnim temama na specifičan način. U Vašim delima nema tabua?

IM: Kao i sida odnosno alkoholizam u dvadeset prvom veku u dva pomenuta romana, takozvane tabu teme su okvir i nekih drugih mojih knjiga. U “Žegi” je to zelenaško-bjelaški rat u Crnoj Gori, u “Šnitu” Zemun u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, u “Parteru” impotencija savremenog beogradskog muškarca, u “Majčinoj ruci” progon vojvođanskih Nemaca posle Drugog svetskog rata, u “Pravim Beograđankama” i “Tuđinama” samoubistvo… Moram napomenuti da mi nije bezuslovni koncept da pišem o tzv. tabu temama, ali eto, često se dogodi da me baš neka od njih privuče na taj način.

KK:  Vaše petoknjižje čini i roman “Prave Beograđanke”. Ko su i kakve su prave Beograđanke?

IM: One su prave, više sa aspekta pripadništva mejnstrimu, dakle po opštoj percepciji Beograđanki, nego po nizu kolena u Beogradu. Tako su motrene, bilo da su posredi poslovne ili splavske žene ili poslovne i u isti mah splavske žene. Za razliku od njih, one koje nisam označio pravima – junakinje zbirke priča “Beograđanke” – lično pričaju svoje priče sa raznih oblika margine i ne zacrtavaju ideal damstva kao što to čine prave Beograđanke. Uostalom, nijednoj od junakinja „Beograđanki“ nije pomenuto poreklo, dok je ono u romanu, apsolutnom većinom, beogradsko. Njegov naslov je, lakše je to reći sad kad je proteklo dve godine od objavljivanja, u dobroj meri ironičan.

KK: Nižete uspehe i osvajate nagrade još od pomenutog romana “Dvadeset i četiri zida”. Koliko se vaše pisanje promenilo od tada, a koliko pogled na svet?

IM: Mislim da sam tek u knjigama od 2011. postigao ono što sam ranije pokušavao: što jednostavniji prvi nivo rečenice a da to ne bude na uštrb izvesne dubine dela. U skladu sa nastojanjima da postignem takvo pismo, drugo, poboljšano izdanje “Dvadeset i četiri zida” – romana koji nije dobio nijednu nagradu ali jeste prosečnu adaptaciju u Beogradskom dramskom pozorištu – radio sam 2010. godine.

KK: Žalite li možda što ste neku knjigu napisali?

IM: Da, ali ne patim mnogo zbog toga. Nije u pitanju prevelik broj knjiga.

KK: Ne možemo zanemariti i da su Vaše knjige prevođene na španski, portugalski, mađarski i druge jezike… Kakvi su utisci inostrane publike na Vaše romane?

IM: Što je kultura gde je knjiga prevođena geografski dalja, percepcija je udaljenija od ovdašnje. Ako tamošnja publika može bolje da shvati univerzalne date mojih proza, lokalne je zbunjuju neuporedivo više nego srpske i balkanske čitaoce. Neko  će reći, pa normalno. Međutim, utisak mi je da u velikim književnostima mnogi  smatraju one male, tj. nastale na tzv. malom jeziku, više kao sociološko-prozni  prikaz egzotike nego kao prozu u punom smislu. Velike književnosti teško dodeljuju status književnosti delima pisanim na manjem jeziku, pa i Andrić je u dobroj meri stekao Zapadne fanove zbog onog što su kod njega našli egzotičnim.

KK: I sami ste prevodili sa španskog jezika. Koliko Vam je pomoglo to iskustvo u pisanju?

IM: Dobro je s vremena na vreme ući u um kakvog velikog pisca, a prevođenje je jedan od najneposrednijih načina za to. Međutim, potražnja u Srbiji za hispanskom književnošću nije takva da bi čovek uvek mogao da izbegne da na naš jezik prenese kakvo prosečno delo. U takvim slučajevima, gledam da se zabavim unoseći lični stil u tuđi. Uopšte, više pravim prozne prepeve nego što doslovno prevodim.

KK: Kog pisca nam Vi kao pisac preporučujete? Zašto?

IM: Nerado izdvajam jednog pisca jer u opusu možda i svakog, pa i najvećih, ako govorimo o bibliografiji sačinjenoj od bar nekoliko dela, ima i onih, prosečnih. Luja Ferdinanda Selina preporučujem kao autora koji je u veliki broj svojih dela umeo da unese dovoljno osvežavajućih crnohumornih i grotesknih slika koje najtačnije ogoljuju ljudsko biće i njegove mračne i bedne, znači većinske crte.

Foto: Laguna

The post Igor Marojević: U svakoj knjizi se bavim individualcem okruženim agresivnim kolektivom appeared first on Kulturni kišobran.