U intervjuu koji dala u razgovoru sa Teodorom Sujić za publikaciju umetničku igru Steparta navela je da je prvu svoju kritiku napisala u trećem razredu niže gimnazije, u decembru 1947. godine o prvoj celovečernjoj premijeri Ohridske legende Stevana Hristića, u koreografiji Margarite Froman.

Prvih šest godina je bila učenica Milorada (Mileta) Jovanovića, a završne dve Nine Kirsanove. Usvojiti klasičnu igru, virtuoznu, šrmantnu i poletnu kod Nine Kirsanove i strogost klasičnog baletskog izraza kod Mileta Jovanovića bilo je dobitna kombinacija. Razume se, tada se učio jedino klasičan balet, uz istorijske i karakterne igre i folklore. Trajan pečat mojoj ličnosti dala je profesorka Maga Magazinović, izuzetna intelektualka, koja me je uputila u istoriju umetničke igre, upoznala sa svetom i ličnostima modernog baleta i savremene igre, koji su postali moja ljubav od tada, pa sve do sadašnjih dana, rekla je tada Milica Zajcev.

Pošto zbog ozbiljne povrede nije mogla da postane balerina kakvom je sebe zamišljala, okrenula se teorijskom istraživanju igre. Objavila je devet knjiga oslikavajući dug period dešavanja na baletskim scenama Jugoslavije, obuhvatajući kako premijere u domaćim pozorištima tako i gostovanja stranih umetnika kod nas.

Njene kritike u svojoj oceni obuhvatale su sve komponente i sve aktere scenskog dela što je mogućno objektivnije i pozitivno, i kada je potrebno negativno, ali bez zluradosti.

Dobitnica je nagrada za teatrologiju na jubuilarnom 40. Sterijinom pozorju 1995; Udruženje baletskih umetnika Srbije dodelilo joj je Nagradu za Životno delo 2005. i Plaketu za doprinos Festivalu koreografskih minijatura 2006.; Vlada Republike Srbije dala mi je 2007. posebno Priznanje za vrhunski doprinos srpskoj nacionalnoj kulturi; Narodno pozorište u Beogradu 2014. dodelilo mi je Srebrnu medalju za saradnju s Pozorišnim novinama.

Njen životni kredo je vera u čist vazduh u prirodi i iskrena ljudska osećanja, po kojima ćemo je zauvek pamtiti. Srećan put Miškice i hvala, Aleksandar Ilić predsednik i osnivač Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije.

Foto: UBUS

The post IN MEMORIAM Milica Zajcev (1934-2021) appeared first on Kulturni kišobran.

U vreme kada je Grujica bio glavni urednik „Danasa“, od prvog broja te davne 1997, ja sam (uveliko) plovila PR vodama, radeći u EUnetu, prvom Internet provajderu na našim prostorima.

Stidljivo sam znala da zakucam na vrata njegove kancelarije i zamolim da objavi neku moju vest „o toj novoj čudnoj tehnologiji, koja će zauvek promeniti svet, a romantičnu faks-mašinu prepustiti zaboravu“.

On bi klimnuo glavom, pa šeretski rekao: „Znači, svet postaje globalno selo… Hm. Dobro, ako ti tako kažeš.“

Ponekad bi se videli u „Lovcu“ – isturenom odeljenju redakcije, gde sam mu jednom prilikom (hrabro) ponudila intervju sa proslavljenim Petrom Kraljem u kojem sam pisala o njegovim novim ulogama i Dobričinom prstenu za životno delo koje je dobio nešto ranije.

I tako… beše to moj prvi tekst objavljen u „Danasu“ – ali ne i poslednji.

No, nije mi namera da pišem o Grujici – Gruji kao uredniku, ni kao poslovnom saradniku koga su kasnije, posle mene, mnogi PR menadžeri i konsultanti „gnjavili i davili“, sve negde do 2006. godine.

Naš slučajni susret u Sarajevu ponajviše govori o Gruji kao velikom čoveku, čoveku s velikim srcem – a takvih danas nema baš mnogo.

Gruja je (uveliko) bio ambasador Republike Srbije u Bosni i Hercegovini, a ja tek udata žena (u 42. godini života) i potpuno luda – trčeći od ambasade Kraljevine Saudijske Arabije, pa do ambasade Republike Srbije, s namerom da za jedan dan pribavim sve moguće papire za saudi-vizu jer je moj suprug u toj dalekoj zemlji dobio posao.

Dojurim tako do ambasade R. Srbije u Sarajevu. Uleteh do šaltera, koji beše u prizemlju zgrade, pa tu ostavih gomilu papira koje je neko trebalo da potpiše ili overi.

Sručih se na klupu, znojava i prilično nervozna, kada se malo potom otvoriše jedna vrata, pojavi se Gruja (glavom i bradom), pa reče: „Mislila si da odeš bez pozdrava? Da mi se ne javiš? Hajde gore kod mene, da ti sve ovo potpišem i da nešto popiješ. Vidi kako si bleda!“

„Vaša uvažena ekselencijo, ambasadore… nisam htela da smetam“, nasmeših se (ne baš u svom najboljem izdanju) dok sam se pela za njim, stepenicama na sprat.

Večiti dobričina i veseljak, video je moje ime na papirima koje je potpisivao i zamislite (!) nije poslao službenika ambasade po mene – već je sišao sam, a potom pažljivo slušao sve pojedinosti o mom (novom) braku i bio prilično oduševljen kada mu rekoh da „Danas“ i moj suprug istog dana slave rođendan – 9 juna.

Karma ili Božija Promisao?

Ko to zna…

Neka ti je večna slava dragi Grujo.

Ostaćeš u divnom sećanju svih nas koji smo te poznavali i sa tobom sarađivali.

Zauvek zahvalna,

Marina Bulatović ex Lazarević, novinar i pisac iz Kanade

Foto: Medija centar

The post Grujica – čovek s velikim srcem appeared first on Kulturni kišobran.