Od pristiglih 2000 aplikacija umetnika iz celog sveta, internacionalni žiri dodelio joj je Srebrnu nagradu za sliku „Udah“ nastalu 2019. godine.

Slika je rađena u tehnici enkaustički zgrafito i inspirisana je temom rađanja i prvog udaha.

O Ani

Ana Đapović prisutna je na umetničkoj sceni od 2011. godine kada je završila Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu. Njene slike su kombinacija različitih medija, pretežno su rađene od prirodnog voska, u tehnici enkaustički zgrafito, koja je zbog svoje retkosti i originalnosti izdvaja na umetničkoj sceni. Anine sike su taktilne, sačinjene od prefinjene fakture, gde sa debelim slojevima voska dolazi i do slojevitih struktura.
Jedan je od osnivača Centra za edukaciju i razvoj umetnosti – Artistikum. 2017. osvojila je prestižnu nagradu za slikarstvo Zlatna paleta Ulusa.  Izlagala na 10 samostalnih i preko 100 grupnih izložbi. Izlagala je u Mađarskoj, Rumuniji, Makedonija, Sloveniji, Indiji, Americi, Australiji. Živi i stvara u Beogradu.

Foto: Ana Đapović

The post Srebrna nagrada za slikarstvo srpskoj umetnici Ani Đapović appeared first on Kulturni kišobran.

Tako je i priča indijskog matematičara Srinivase Ramanudžana pretočena u film Čovek koji je video beskonačnost (The man who knew infinity).

Nažalost, iako je sve tu – blistavi matematički um, neverovatna biografija, scenario vredan jednog genija koji potpisuje Met Braun i glumačka postava koja se samo poželeti može, film je nepravedno prošao nezapaženo, kao i Ramanudžan svojevremeno.

Ramanudžan je rođen krajem 1887. godine u Indiji. Sklonost ka matematici je pokazivao od malena. Bio je to rođeni talenat. Sa samo 12 godina je počeo da se ozbiljno bavi naukom. Kasnije, kada je pokušao da studira, pao je sve ispite osim, naravno – matematike. Nije imao nikakav vid formalnog obrazovanja, ali mu je njegova opsesija matematikom bila dovoljna. Sam je došao do mnogobrojnih otkrića, naročito u teoriji brojeva. Neki kažu da je razlog za to baš njegovo „neobrazovanje“, ali bio je to mač sa dve oštrice.

Ramanudžanovo prokletstvo je to što su većina njegovih otkrića zapravo već bila otkrivena. Neki su mislili da on samo „kopira“ radove drugih matematičara, ali svako ko je došao u kontakt s njim se ubrzo uverio da je u pitanju pravi genije. Impresivno je to što je on do tih otkrića došao sam, ali ona se ne mogu smatrati njegovim originalnim radom.

Još jedan veliki problem je taj što je živeo skromno, a papir je tada bio skup. Zato svoja otkrića nikada nije detaljno opisivao. Ponekad bi čak i napisao samo gotovu formulu bez objašnjenja. Zbog ovoga je njegove radove bilo izuzetno teško čitati i razumeti.

Godine 1913. Ramanudžan stupa u kontakt sa čuvenim engleskim matematičarom Godfri Harold Hardijem. Naime, Ramanudžan je poslao pismo Univerzitetu u Kembridžu, gde je Hardi predavao na fakultetu Triniti. U pismu je bilo pregršt teorema, formula, dokaza, nekih čak i pogrešnih tvrdnji, ali i više nego dovoljno materijala da zaintrigira Hardija, koji je tada već bio veliko ime u svetu matematike. Zato on omogućava Ramanudžanu putovanje do čuvenog univerziteta.

Hardi: „Vozio sam se taksijem sa brojem 1729, sasvim dosadan broj.“

Ramanudžan: „Ne, veoma je zanimljiv. To je najmanji broj koji se može izraziti kao zbir dva kubna broja na dva različita načina.“ (1729 = 1³ + 12³ = 9³ + 10³ )

Gore navedenu anegdotu je tada Hardi rado prepričavao kao pokazitelja Ramanudžanovih izvanrednih matematičkih sposobnosti, a verujem da će se prepričavati još dugo. Broj 1729 je ostao upamćen kao Hardi – Ramanudžanov broj.

Ramanudžanova saradnja sa Hardijem mu je omogućila da se koliko-toliko „probije“ u surovom svetu nauke. Iako po dolasku na Kembridž nije bio odmah prihvaćen od strane drugih naučnika i predavača, nekoliko godina kasnije postao je prva osoba koja je postala član Kraljevskog društva nakon što je prvi put predložena.

Krajem Prvog svetskog rata tridesetogodišnji Ramanudžan se ozbiljno razboljeva. Boravio je u raznoraznim bolnicama u Engleskoj, ali situacija je već počela da izgleda bezizlazno. Dijagnostifikovana mu je tuberkuloza, a dodatni problem je bio njegov veganski režim ishrane, koga se čvrsto pridržavao zbog religijskih verovanja. Otputovao je za Indiju 1919. godine, u nadi da će mu odlazak kući pomoći u oporavku. Nažalost, preminuo je naredne godine.

Ovi motivi Ramanudžanove izuzetne biografije su glavne prekretnice i u pomenutom filmu. Opčiniće vas ova nezaboravna priča, a kada se film završi želećete da znate više. I biće vam žao što niste znali ko je bio Srinivasa Ramanudžan. Zato su biografski filmovi izvanredan način promovisanja naučnika i same nauke uopšte.

Nije preterivanje ako se kaže da je Ramanudžan jedan od najvećih matematičkih genija u skorijoj istoriji. Indija je njemu u čast proglasila 22. decembar (Ramanudžanov rođendan) Nacionalnim danom matematike. Njegov lik je poslužio i kao inspiraciju za lik Vila Hantinga u čuvenom filmu Dobri Vil Hanting.

Ramanudžan je zasluženo postao inspiracija generacijama naučnika. Ostaće upamćen kao neshvaćeni genije koji je za sobom ostavio priču vrednu divljenja. I broj 1729. Zato sledeći put kada pomislite kako je nešto dosadno i obično – razmislite dva puta.

Piše: Sanja Bajić

Foto: Wikimedia Commons/Pratishkhedekar

The post Čovek koji je video beskonačnost – nezaboravna priča o matematičkom geniju appeared first on Kulturni kišobran.