„Prošla sam put od svetice do kurve i nazad opet do svetice, i sve to u jednom životuˮ, rekla je Ingrid nakon burnih godina. Njen život obeležila je uspešna glumačka karijera, potvrđena osvajanjem tri Oskara, ali i brojni skandali iz privatnog života, kao i borba sa opakom bolešću.  

Rođena je 29. avgusta 1915. u Stokholmu, Švedska. Odrastala je bez majke koju je izgubila kada je imala tri godine, a u trinaestoj godini života ostala je i bez oca. Počela je da živi sa tetkom koja je nakon šest meseci umrla, pa je odrasla kod druge tetke i teče zajedno sa njihovo petoro dece. Uprkos njihovom protivljenju Ingrid u svojoj sedamnaestoj godini odlazi u Kraljevsko dramsko pozorište u Stokholmu, ali nakon godinu dana ga i napušta zbog angažmana u švedskom filmskom studiju. Od svoje 18. godine postaje nezavisna i počinje da radi  i zarađuje snimanjem filmova. Snimila je desetak filmova u Švedskoj i jedan u Nemačkoj, a onda je usledio poziv Dejvida O. Selznika i karta za Holivud. Holivudski producent želeo je englesku verziju njenog švedskog filma „Intermecoˮ  iz 1936. godine i tri godine kasnije film je prikazan na velikom platnu. Film je ostvario veliki uspeh. Njeno samopouzdanje, prirodni izgled s malo šminke, visina, sa svojih metar i 75 svojevremeno je važila za jednu od najviših glumica, znanje pet jezika učinili su je zvezdom. Odlučila je da se preseli u Holivud a kasnije je objasnila zašto. „Srećna sam što sam rođena u Švedskoj, teško sam se školovala, bar je tako bilo u moje vreme. Ali nisam mogla tamo da živim, čak i kada sam bila u dvadesetim. Švedska je suviše daleko od ostatka sveta kada je mentalitet ljudi u pitanju. Tu se osećate ograničeni, kao na ostrvu.ˮ

Godine 1942. u filmu „Kazablankaˮ pored Hamfrija Bogarta zaigrala je ulogu koja joj je obeležila karijeru, ulogu Ilze Lund. I sama je toga bila svesna kada je rekla „Snimila sam mnogo značajnih filmova, ali svi žele da pričaju samo o jednom, naravno o onom sa Bogartom. Poljubila sam ga, ali zapravo ga nikada nisam upoznala. Poljubac je divan trik ljudske prirode da zaustavi govor onda kad reči postanu suvišne.ˮ

Četrdesetih godina zaradila je nominaciju za Oskara za ulogu Marije u adaptaciji Hemingvejevog romana „Za kim zvona zvoneˮ, nominaciju i Oskara za najbolju glumicu u filmu „Plinsko svetloˮ, nominacije za ulogu monahinje u filmu „Zvona Svete Marijeˮ i ulogu Jovanke Orleanke u istoimenom filmu. U svojim filmskim ostvarenjima želeo ju je i Alfred Hičkok, pa je dobila uloge u njegovim filmovima „Začaranaˮ, „Ozloglašenaˮ i „U znaku jarcaˮ. Nastupala je i u pozorištu u predstavama „Liliomˮ, „Anna Christieˮ i „Joan of Lorraineˮ.

Osim uspeha na poslovnom planu, uspeh i sreća pratili su je i u privatnom životu. Sa dvadeset i jednom godinom, 10. jula 1937. godine, udala se za Šveđanina Petera Lindstroma, zubara a kasnije i neurohiruga. Godinu dana kasnije dobili su ćerku Piju.

Bračna idila potrajala je do 1949. Te godine je na snimanju filma „Stromboliˮ upoznala italijanskog reditelja, čijim filmovima se divila, Roberta Roselinija. Samo godinu dana ranije mu je pisala.  „Ako vam treba švedska glumica koja na italijanskom zna samo da kaže „ti amoˮ, spremna sam da dođem i snimim film sa vama.ˮ

Došla je i na snimanju filma zatrudnela s njim. Oboje su bili u braku. Napustila je Holivud, svog muža i ćerku, i preselila se u Italiju. Javnost ju je zbog toga osuđivala, u nekim američkim gradovima njeni filmovi su bili zabranjeni, a osam godina joj je bilo zabranjeno da vidi svoju ćerku Piju.

Ingrid i Robert su se razveli od svojih supružnika, potom venčali i imali troje dece, sina Roberta i bliznakinje Izotu i Izabelu. Uprkos tome što su se izborili sa kritikom javnosti, 1957. godine kada su bliznakinje napunile pet godina, oni su se razveli. „Šveđani i Italijani ne mogu zajednoˮ, pravdala se Ingrid.

Tokom života u Italiji snimila je nekoliko filmova. Javnost je još uvek osuđivala njen privatan život, a američki voditelj je u svojoj emisiji „The Ed Sullivan Showˮ čak upitao publiku treba li joj oprostiti.

Čini se da joj je publika oprostila jer je ostvarila trijumfalan povratak sa filmom „Anastazijaˮ za kojeg osvaja Oskara. Kako još uvek nije bila spremna da se vrati u Holivud, njen prijatelj Keri Grant primio je Oskara u njeno ime.

Publika ju je ponovo cenila pa se u Holivud vratila 1958. godine i nastavila je da glumi u američkim i evropskim filmovima, televizijskim dramama i pozorištu. Treći i poslednji put udala se 1958. godine za švedskog producenta Larsa Šmidta. Rastali su se posle 17 godina.

Trećeg i poslednjeg Oskara osvojila je za sporednu ulogu u filmu „Ubistvo u Orijent Ekspresuˮ. Prilikom preuzimanja nagrade održala je govor koji je završila rečima „Molim te, oprosti mi, Valentina. Nisam htela.ˮ Smatrala je da nagrada pripada italijanskoj glumici Valentini Korteze za ulogu u filmu „Dan za noćˮ.

Svoj poslednji film „Jesenja sonataˮ snimila je u Norveškoj 1978. godine. Ulogu pijanistkinje koja se vraća u Švedsku kako bi posetila svoju zanemarenu ćerku smatraju njenom najboljom ulogom. Za ovu ulogu dobila je sedmu nominaciju za Oskara.

Za života je osim Oskara, tri puta dobila nagradu „Zlatni globusˮ, BAFTA nagradu, EMI, kao i francusko filmsko priznanje „Cezarˮ, počasnu nagradu za životno delo. Posthumno je nagrađena Emijem za najbolju glumicu u mini-seriji „Žena zvana Goldaˮ, o izraelskoj premijerki Goldi Meir.

„Imala sam mnogo trenutaka sreće, ali i mnogo tuge, i uvek sam umela da sačuvam radost i da brinem o sebi. Radila sam, zarađivala, i bila nezavisna od osamnaeste godine, nisam htela da pravim kompromise ni u ljubavi, ni u profesiji. Sve što mi se događalo doživljavala sam vrlo emotivno, srce mi je bilo jedini putokaz, smatrala sam da sve mogu da izdržim. Pored snage, uvek sam imala i osećaj krivice. Čitavog svog života. Ali, ne žalim za stvarima koje sam uradila, samo za onim koje nisamˮ, rekla je Ingrid Bergman u jednom od svojih poslednjih intervjua.

Iza sebe je ostavila brojne filmove, ali i autobiografsku knjigu „Ingrid Bergman: Moja pričaˮ. Nakon duge borbe sa rakom dojke umrla je na dan svog 67. rođendana, 29. avgusta 1982. godine u Londonu.

Na kraju, od nje se opraštamo onako kako je tražila. Uz stihove „You must remember this, A kiss is still a kiss, A sigh is just a sigh, The fundamental things apply, As time goes by…ˮ

Piše: Ivana Atanacković

Foto: Wikimedia Commons

The post Ingrid Bergman – sonata jedne Šveđanke appeared first on Kulturni kišobran.