Danas je nedelja i ona već ide.

Vreme sa njom proleti toliko brzo da imam osećaj da jedna drugoj nismo ništa ispričale, da se nismo dovoljno grlile i smejale.

Išle smo na Čolin koncert i to me je nateralo da sve ovo napišem.

Čola me podseća na nju, njegove pesme vraćaju me u detinjstvo kada sam leta i zime provodila kod nane i dede na selu, a u domu (kako lokalci zovu mesto okupljanja) puštali su Čolu. Krasiva i Okano podsećaju me na malu Sandru koja je volela da peva, glumi i jedva čeka da poraste. Sa ove tačke gledišta o svom detinjstvu mogu da kažem da je bilo ispunjeno ljubavlju i srećom.

Sada imam 24 godine i prvi ozbiljniji posao.

Sada sam svoj čovek i sama donosim odluke.

Sada sam sve ono što sam jedva čekala da budem a sve to bih dala da sam opet dete koje svoju slobodu koristi za to da ostane bar do 9  uveče napolju na snegu.

Sada sam odrasla osoba koja bezuspešno traži odgovor na pitanje zašto vreme tako brzo leti.

U jednom od naših razgovora, grlila sam mamu i pitala je kako sam ovako brzo porasla. Kroz suze je ponovila moje pitanje i poljubila me.

Tada sam se zapitala – zašto celog života jurimo i jedva čekamo nešto što će neminovno doći a propuštamo da uživamo u trenucima koji će nam za 30 godina faliti a koji se neće vratiti.

Razmišljam i shvatam, roditelji su mi živi i zdravi. Sada su tu, pored mene. Ja sam zdrava i ceo život je preda mnom. Radim ono što volim i od toga živim, a to je u današnje vreme, nažalost luksuz.

Pa zašto sam onda prazna?

Zato što je decembar mesec za sumiranje godine, a ove godine, bogami u meni je probudio i neku nostalgiju pa sumiram ceo život.

Zato što je vreme praznika za porodicu, a ja sa svojom, možda prvi put neću dočekati Božić.

Zato što vreme ide i ne čeka. I nosi. I ne vraća.

Zato što nismo svesni šta smo imali kada to nemamo više svaki dan.

Juriš.

Stvaraš.

Želiš.

Čekaš.

Jedva čekaš.

Dočekaš,

A onda neko novo jedvačekanje.

Ponavljam sebi „uspori, niko te ne juri“.

Molim sebe da stanem, da zagrlim, poljubim, osetim, kažem da volim i koliko volim.

Jednoga dana ću ja imati svoju decu.

Jednoga dana će moja deca da se žale mojoj mami na mene, koja tada radim sve ono što ona sada radi a ja prevrćem očima.

I evo, sada to jedva čekam,

Umesto da sednem kod mame u krilo i uživam u tome što „ti ćeš za mene uvek da budeš dete“  i dalje mogu da čujem.

Foto: Sandra Bogdanović Pegica

The post Iz Pegavog ugla: O prolaznosti života appeared first on Kulturni kišobran.

„Kakva su ovo vremena došla?“, „Šta meni fali i gore su se udale?“ „Ma muškarci se plaše jakih žena.“ I ostala pitanja i izgovori a istine nigde. Krivimo nova vremena, a ako bismo malo bolje razmislili, došli bismo do zaključka da vreme nije moglo samo od sebe da se promeni ako se i mi, ljudi nismo promenili. Prepustimo se strastima na prvu, a sutradan „zašto ne zove?“ , glumimo jake žene koje sve mogu same pa onda plačući jedemo suv hleb bez džema jer nismo uspele da otvorimo teglu.

Zbog svega navedenog, nisam mogla a da se ne zapitam: Zbog čega nam je lakše da svučemo garderobu i pokažemo svoje golo telo nego da ogolimo dušu i pokažemo osećanja? Zašto žudimo za ljubavlju a hranimo samo strast?

Konstantno se plašeći odbijanja, neuzvraćenih emocija i podsmeha postali smo roboti požude i strasti. Seks je postao potreba koju treba nahraniti i umiriti. Ljubav smo ili precenili ili smo joj toliko snizili cenu, paradoks između „ona ne postoji“ i „to je za jadnike“. A na kraju dana, svi joj težimo.

Možda mi i jesmo jake žene, koje same sebi grade put i karijeru, znaju koliko vrede bez muškarca kao potvrde toga ali zašto se onda prodajemo za noć? Krivicu u ovom slučaju ne možemo svaliti na muškarce. Nijedan neće odbiti onu koja mu se nudi bez ikakvih obaveza, ostavljanja četkice za zube kod njega u stanu i pitanja „jel se vidimo sutra?“. Ali neće je ni voleti. Privlači ih naša seksualnost, ali ruku na srce, istorijski se nije promenilo da ih još više privlači naša ranjivost, jer mora da se zna ko je jači. To je sveto, i to ne sme da se promeni. Ne uzimajući u obzir naše pravo  na karijeru i sopstveni razvoj a ne život pored šporeta, što opet, može biti i sloboda izbora a ne prisila.

Glumim da sam jaka.

Glumim da mi je dovoljno „večeras kod mene“ umesto „dobro jutro, kako si spavala“, „kakav ti je bio dan“, „nedostaješ mi“..

Glumim da me smaraju dejtovi i odlazak u bioskop, cveće i večere.

A plačem dok o tome čitam ili gledam na filmu.

Glumim da mi nije stalo, jer će ga hladnoća privući.

Stop!!!

Kako zračiš, tako privlačiš, kaže meni moj prijatelj čiji posao zahteva da čita devojke ispod maski.

„Slušaj, ako mi dođeš sa urađenim usnama, grudima, skidaš me pogledom pa naravno da osim ako te ne poznajem neću znati da ćeš nakon što završimo u krevetu otići kući i plakati jer te nijedan ne gleda ni za šta drugo osim za seks. Sama si se tako predstavila.“  Ovako upakovano od strane muškarca znači: MASKE DOLE!! Ne kažem da treba da budemo njanjave i razmažene, ali savet „budi svoja“ nikad nije precenjen.

Ako ti se ne spava sa njim posle dve nedelje, to je okej. Ako ti se ide u bioskop više nego ostaje u stanu, reci mu. Ako želiš ljubav kao iz Kaporovih romana, teži joj, ne predstavljaj se kao plastika. Nisi robot, boleće, peći će, proći će.

Istina je, nijedan muškarac ne može da nas povredi više nego što možemo same sebe. Voleti sebe znači pustiti da nas neko voli takve kakve jesmo.

A nema ničeg lepog u tome da nas opisuju kao hladnu i nedodirljivu. Sva hladnoća koju drugima dajemo vraća se nama dok same gorimo među svojim zidovima i maskama.

Dok te neko ne otopi,

Neće videti kako sijaš.  

Piše: Sandra Bogdanović Pegica

Foto: Privatna arhiva / Pegica

The post Iz pegavog ugla appeared first on Kulturni kišobran.