Rođen je u Trebinju, a kao godine njegovog rođenja navode se i 1872. i 1874. Poslednje godine živote proveo je u Americi, gde je i umro 1943. godine. Njegova želja bila je da ga sahrane u rodnom Trebinju, što je i učinjeno 2000. godine. U njegovu čast se u ovom gradu održavaju i „Dučićeve večeri“ i dodeljuje nagrada za pesništvo koja nosi ime pesnika.

Ti si moj trenutak, i moja sen, i sjajna
moja reč u šumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka –
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna kao mladost; neka
tvoja sen i eho budi sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva;
U velikom bolu ljubav svoju metu;
Istina je samo što duša prosneva;
Poljubac je susret najveći na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden;
Ti beše misao moja očarana;
Simbol svih taština porazan i leden.

I ti ne postojiš nit’ si postojala;
Rođena u mojoj tišini i čami,
na suncu mog srca ti si samo sjala;
Jer sve što ljubimo stvorili smo sami.

Priredila: Miljana Miletić

Foto: Miljana Miletić

The post Pesma ženi – Jovan Dučić appeared first on Kulturni kišobran.

Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:

Izgubljena sreća još je uvek sreća!

I taj jad u duši što te na nju seća,

to je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:

Sreća nikad ne mre, ni onda kad nime.

Taj eho kog jedva čuješ iz daljine,

to još ona zbori u tebi duboko-

U samotne noći, kad žalosno šume

reke pune zvezda, gore pune sena…

Do sluha ta pesma ne dopire njena,

no duša je sluti, čuje i razume…

The post DUŠA – Jovan Dučić appeared first on Kulturni kišobran.