Ovako je Ivan V. Lalić opisao doba koje upravo proživljavam, koje svi upravo proživljavamo, bili mi to spremni da priznamo ili ne.

Kako je, naizgled, bezazleno pomisliti da jedan letnji mesec, sanjivo savršenstvo od tri slova, ujedno predstavlja period kada se neka seta nepozvano ušunja u nas.

S obzirom da obično ovo vreme provodim napajajući organizam slanim mirisom mora i vrelinom plažne ploče, ovu činjenicu sam do sada osećala tek kao snoviđenje po lenjom danu, ili bi me ona zagolicala po preplanulim leđima, poput nežnog upozorenja da leto ne traje zauvek i da neću uvek imati izgovor…

Ipak, kao i uvek kada ste bezbrižni, uspeva vam da se izmigoljite iz vretenastih prstiju i da odagnate suočavanje na još nekoliko trenutaka. Tek sada uviđam koliko sam bila naivna – i previše je setnih pesama ispevano upravo s julom u glavnoj ulozi.

Bilo da pomislim na „vrele letnje noći, sredinom jula, kad smo ti i ja bili zauvek nezaustavljivi“, o kojima peva Lana del Rey u pesmi „Young and beautiful“ ili da odlučim da „spakujem kofere i put pod noge“, poput Noah Cyrus u pesmi „July“, jul, a pogotovo njegova druga polovina oduvek sluti na odlazak, na nešto što ubrzo postaje prošlost, na ono s čime se pre ili kasnije, moramo pomiriti.

To je momenat kad smo nikad samlji.

Pa čak i Kelisina dens himna „4th of July (Fireworks)“, odiše očaravajućom potištenošću shvatanja da ne možemo sami, iako smo mislili da možemo.

Već više od pola godine je za nama, a mi i dalje odbijamo da se ukorenimo u nepomičnom položaju i odatle posmatramo vatromet. Ovaj jul nas možda bolje nego ikad primorava da to ipak učinimo. Odbija da više bude uljudan i da nas strpljivo vuče za rukav dok se ne prizovemo pameti.

Vreme suočavanja samo što nije, a Lalić s pravom opominje:

Nikad samlji nego krajem jula…
Kad sve je, misliš, na dohvatu čula
Oštra kao nož još topao od točka
Brusača, al bitno nedostaje:
Anđela koga slutiš nećeš sresti.
A vazduh trudan je od blagovesti.

Ovog puta ima da preduhitrim jul. Neću da dopustim da me zavedu njegove mošusne note i dah od lubenice. Neprospavane noći provodim u gradu koji nikad ne spava, kome se oduvek vraćam, koji sam, čini mi se, sanjala i pre nego što sam se rodila. Sasvim lucidno, krećem se u susret poslednjem julskom jutru ove godine. I spremna sam da mu pogledam u oči.

Foto: Pixabay

The post Nikad samlji appeared first on Kulturni kišobran.