Ko god da je vladao kalemegdanskom tvrđavom, a mnogi su se na tom mestu smenjivali prethodnih vekova, imao je isti problem – ako ga neko opkoli i tom prilikom preseče rimski vodovod, koji je dugo bio jedini dovod vode u tvrđavu, našao bi se u nevolji. Zato na ovom mestu, prema nekim starim zapisima, Turci kreću da kopaju do čak 30 metara dubine. Ipak, zbog tvrdoće kamena odustaju od celog posla, pa tu ogromnu rupu neko vreme koriste kao silos za žito.

Nakon toga nastupa jedan vrlo dragocen period beogradske istorije. Od 1717. do 1739. gradom opet vladaju hrišćani, ovoga puta Austrijanci, za vreme čije vladavine je tvrđava bila najmoćnija u svojoj istoriji.

Oni nastavljaju tamo gde su Turci stali i kopaju bunar do neverovatnih 60 metara dubine (njegovo dno danas je niže od dna reke Save) i tada u prazan bunarski cilindar postepeno počinju da se ulivaju beogradske podzemne vode.

Tako on, ustvari, nije bunar u pravom smislu te reči, već cisterna tj. rezervoar za vodu. Postavlja se i pitanje: zašto se zove rimski? Svakako ne po Rimnjanima koji su davno pre toga otišli sa ovih prostora, već najverovatnije po austrijskoj ambiciji da budu nastavljači svetog Rimskog carstva.

Mračne tajne bunara – večita inspiracija za umetnike

Bunar je širok oko 3,5 metara, a oko bunarskog cilindra prostire se strmo, klizavo i prilično sablasno stepenište, tačnije 212 stepenika koji vode u mračno dno.

Bilo je na ovom mestu nekih prilično strašnih događaja, koji su poslužili kao inspiracija domaćim, ali i stranim umetnicima.

Godine 1956. izvesni Beograđanin je hteo da se oslobodi svoje ljubavnice. Gurnuo ju je u duboki ambis Rimskog bunara. Iako su je ronioci tražili, telo nestale žene je tek nakon deset dana isplivalo. Ovu priču iskoristio je režiser Dušan Makavejev za film „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“.

Maestralne uloge u tom crno – belom filmu odigrali su ondašnji glumci početnici Slobodan Aligrudić i Eva Ras i tako ušli u istoriju jugoslovenske kinematografije.

Nekoliko godina nakon toga, na vrh bunara postavljena je zaštitna rešetka, kako se nešto slično nikada ne bi ponovilo.

Dušan Makavejev nije jedini koji je lokalitet Rimskog bunara iskoristio za svoje filmsko ostvarenje. Domaći film „Lavirint“ Miroslava Lekića sniman je upravo na ovom mestu.

Poznati britanski reditelj horor filmova, Alfred Hičkok, bio je fasciniran ovim bunarom pa je izjavljivao u nekoliko navrata da iz njega crpi inspiraciju. Kad je boravio u Beogradu 1964. godine, obišao je Kalemegdan i tom prilikom izjavio: „Takav ambijent za mene uvek predstavlja pravu poslasticu“.

Piše: Marija Jovanović

Foto: Marija Jovanović

The post Rimski bunar – najveća misterija Kalemegdanske tvrđave appeared first on Kulturni kišobran.