Godina za nama je donela talas projekata stvaranih sa tenedencijom preplitanja i uzajamnog prožimanja ekologije i umetnosti. Hoće li, po vašem osećaju, u sledećoj godini biti i više ovakvih primera? Koliko pojedinačne umetničke inicijative mogu skrenuti pažnju donosioca odluka na goruće ekološke probleme – ne samo u našoj sredini, već i šire?

Gotovo da nema festivala ili ustanove kulture koja se u prethodnoj godini nije, na ovaj ili onaj način, bavila temama globalnog zagrevanja, uticaja klimatskih promena – a posebno pitanjima kapitalocena, odnosno, uticaja prevelikog i prebrzog ekonomskog rasta koji zahteva kapitalistička logika.

Pitanja ekologije se, ne samo prepliću sa umetnošću, već i sa filozofijom i celim spektrom društvenih nauka koje, veoma kasno, počinju da izučavaju negativne uticaje logike kapitalizma ne samo na ekologiju, već i na umetnost, kulturu življenja, kulturu stanovanja, identitete – od onog ličnog kome se nameću vrednosti pohlepe i gomilanja novca (prikrivene jednom rečju koja po sebi nije negativna – preduzetništvo), do onih kolektivnih identiteta koji su građeni vekovima ili decenijama – od nacionalnih, do susedskih, kvartovskih i koji sad svi, usled nametnute promene paradigme postaju vrednosti potrošnje. Tako Badnje veče više nije pretprazničko veče, već momenat za prikazivanje kupovne moći – koja, opet, jeste glavna karakteristika uspešnosti – uspešnosti pojedinca, ali i zajednice, društva u celini.

Tema odrasta stoga postaje značajna u kulturnoj politici i praksi (Milica Kočović, Vesna Đukić…), kao i tema akademskog kapitalizma (prodor kapitalističke logike u visoko obrazovanje), kojoj sam ja posvetila veliku pažnju u sopstvenim istraživanjima, ali i u predavanjima koje sam držala širom sveta.

Kada govorimo o primerima umetničkih inicijativa, ova godina počela je projektom Britanskog saveta – Ekologije budućnosti, i za razliku od njihovih prethodnih programa, koji su trošili javni novac na tzv. blockbuster umetnost (Damiana Hirsta, na primer), što je izazivalo čak i demonstracije naših umetnika – sada su se okrenuli projektu koji poziva na odgovornost i istraživanje.

Takođe, bila sam veoma ponosna što su naši studenti odabrali za temu svog FIST festivala upravo ovaj problem. Kroz naziv Borba – Usta na usta, jasno su prikazali značaj borbe za život! U žiži pažnje bilo je pitanje klimatskih promena i njihovih posledica na prirodu i društvo. Tako se ceo festival održavao u skladu sa principima i etikom zelenog pozorišta, a zelena adaptacija festivalskog menadžmenta ni najmanje nije jednostavna – ona zahteva i ulaganja, a posebno vreme, pažnju.

Taj festival održan je u maju, u avgustu je održan 20. Šumes, festival koji je osmislio, svemu uprkos, u svom selu na Rudniku – Božidar Mandić, umetnik koji od zemlje, sena, parčeta drveta – pravi umetnička dela, instalacije, ili scenu za performanse, predstave koje se izvode na proplanku, u šumi, bez tehnologije, bez energetskih i bilo kakvih drugih pomagala koja nam dugoročno uništavaju i resurse i nas same.

Tu su sa njim već godinama i Mimart Nele Antonović, Ljubica Beljanski Ristić i Ljubivoje Ršumović, i mnogo, mnogo mladih stvaralaca najrazličitijih profila…

Nakon toga, već u septembru, BITEF je organizovao i konferenciju: Sedimo na grani: solidarnost ili sunovrat, koju je znalački, upravo podvlačeći solidarne prakse, kustosirala Marijana Cvetković, jedna od ključnih akterki tzv. druge scene, scene kontrajavnosti

Bitef je doveo i niz predstava koje su postavljale pitanja upravo o kapitalističkoj logici koja ruši planine, uništava prirodu, samo da bi danas i ovde mi stekli novac – kapital koji će se trošiti na konzumerističke ludosti. No, najvažnije su bile upravo BITEF radionice namenjene pozorišnim radnicima – one koje su bar podstakle na novi način mišljenja i novi etički odnos. I to mi se čini da je najznačajnije – kada nam studenti na FIST-u predstave podatke koji se uvek kriju – o tome koliko ta mobilnost košta kiseonika, koliko masovni festivali i lude zabave konzumerizma troše prirodne resurse – onda upravo cela jedna profesija počne da misli kako drugačije organizovati svetkovine i slavlja, umetničke susrete i druženja – jer oni jesu neophodni – ali čiji rast u svrhe sve veće zarade, disproporcionalno sve više uništava planetu.

Do kraja godine, ostvareni su brojni umetnički projekti, među kojima bih izdvojila predstavu Dah teatra – Drveće pleše u Studentskom parku u centru Beograda, ali i ceo festival koji je održan na Fakultetu dramskih umetnosti – Pozorište čuda, festivala koji je, ne samo spojio umetnost i nauku, već je kontekstualizirao goruće teme današnjice – od klimatskih promena do medijske manipulacije. Tu su se sreli umetnica Aleksandra Petković TKV i klimatolog Vladimir Đurđević; Stanica – servis za savremeni ples i Centar za promociju nauke (veza matematike i plesa): i za mene izuzetno uzbudljiv događaj – alSham epilog – razgovor stvaraoca sa publikom o nanospektaklu – predstavi za jednog gledaoca koji uranja u grad i otkriva ga na različite načine.

Dakle, nije više reč o pojedinačnim umetničkim projektima, reč je o sceni, ekološki osvešćenoj umetničkoj sceni kontrajavnosti – koja sada mnoštvom glasova postaje sve uticajnija.

U pojedinim trenucima se može učiniti da je borba svih pojedinaca, pa i umetnika i kulturnih delatnika, za zdravije životno okruženje – borba sa vetrenjačama. Odakle crpeti ohrabrenje i motivaciju?

Hibridne stabilokratije, populističke partokratije, ne dozvoljavaju da se jasno i daleko čuje glas umetnika i kulturnih radnika.

Mi moramo da crpemo snagu iz nas samih, iz naših osećanja odgovornosti za druge, empatije prema onima koji su u težem položaju od nas, iz uzajamne podrške i solidarnosti. Kultura brige, gostoljublja i solidarnosti treba da se uspostave na sceni kulturne kontrajavnosti (oni kojima se ne sviđa ovaj termin preuzet iz feminizma, mogu i dalje da koriste reč alternativa – alternativna scena). Čini mi se da je delovanje umetničkih udruženja tokom pandemije upravo to pokazalo

Baš sada čitam knjigu koju je upravo objavio ULUS – Rad u umetnosti i ponosna sam što među nama ima toliko umetnika koji kritički razmišljaju o kontekstu – koji argumentovano pišu o umetničkom stvaralaštvu kao radu – dakle, ne nekom procesu koji se dešava od projekta do projekta – već kao o ozbiljnom, posvećenom, studioznom radu koji je prekarizovan i obesmišljen neadekvatnim politikama.

Dakle, motiviše me stalna društvena borba: borba Udruženja dramskih i za opšta pitanja javnog interesa (od Selu u pohode Zorana Radmilovića, do odlaska u Gornje Nedeljice), ali i za posebna, staleška pitanja poput brige da se obezbedi dostojna starost dramskim umetnicima; borba ULUS-a za dostojan rad vizuelnih umetnika; borba muzičara da samoorganizacijom održe stare (Tribinu kompozitora) i pokrenu nove manifestacije (BUNT) koje će promovisati savremenu srpsku umetničku muziku (neradu institucija uprkos); solidarnost na nezavisnoj kulturnoj sceni – otvoreni kalendar u Magacinu, Ostavinskoj galeriji, otvorenost Karkataga da daje usluge svima koji ih žele…

Ukratko, motiviše me uvek borba za profesiiju i profesionalnu odgovornost, borba i briga za druge (empatija) – dakle – solidarnost, ma kako to zvučalo kao tek puka reč.

S obzirom na to da ste u stalnom kontaktu sa mlađom generacijom umetnika i kulturnih radnika – primećujete li već pomenute tendencije (usmerene ka spoju ekologije i umetnosti) u njihovom promišljanju i budućim praksama? Da li se taj talas pojačao od početka pandemije, koji se tako često pominje kao prekretnica u podizanju svesti u vezi sa ekološkim problemima sa kojima smo suočeni?

Ekološka svest među umetnicima postoji još od moje generacije. Možda nismo umeli da artikulišemo, možda smo mešali prirodu i parkove, ali sećam se i filmova Radoslava Vladića +33 i Poljana, filmova Zoo i Krik Ivka Šešića, te filmova Nikole Đurića – Gavran, Seoski put, kao i brojnih drugih u svetu alternativnog filma, koji su na svoj način otvarali ova pitanja.

Već 1982. godine film Koyaanisqatsi ukazao je brojnim generacijama – da savremena civilizacija debalansira, menja, uništava. Naravno, tada je još uvek bilo netaknutih delova sveta, koji se danas ubrzano – požarima, i najmodernijom tehnologijom – uništavaju zarad plantaža, odnosno ogromnog prihoda malobrojnih, a ropskog rada većine. Tu se uvek setim naših seljaka iz Jarmenovaca koji 1953. godine odbijaju koncept plantaže voća – i sadnice trešanja završavaju pored puta između Rudnika, Jarmenovaca i Topole. Moj učitelj je bio očajan šezdesetih godina što je naš seljak neuk i ne prihvata intenzivnu poljoprivredu. Danas shvatamo da je intenzivna holandska poljoprivreda jedan od najvećih zagađivača

Dakle, ne mislim da je pandemija glavni zamajac novih promena – ne, to je rudimentarni kapitalizam, koji nam dolazi sa prljavom tehnologijom (Rio Tinto), jeftinim i neestetskim investitorskim urbanizmom (Beograd na vodi), željom za brzim bogaćenjem (male hidrocentrale), te pretvaranjem prirode u zabavne parkove sa gondolama (setimo se i fascinacije nekadašnjeg gradonačelnika Siniše Malog sa Gorki parkom u Moskvi i njegovim zabavnim sadržajima). Kalemegdan sa gondolom? Brendiranje Beograda kao grada zabave i poroka nastavilo se i u sred korone…

Dakle, zamajac stiže kao otpor ovom partokratskom kapitalizmu liberalnih društava.

Šta biste poželeli našem društvu za sledeću, 2022. godinu? 

Svima nama želim da dođe do ozbiljnih društvenih promena – do promena koje će stati na put i investitorskom urbanizmu i pretvaranju reka u energiju od čega će imati koristi (kratkoročne) mali broj vlasnika. Ne razumem vlasništvo nad rekom? Uostalom, šuma je u srpskim selima uglavnom bila zajedničko dobro.

Takođe, želim više umetnosti i kulture u javnom prostoru u svakom smislu, želim više zajedničkog, više solidarnog i odgovornog, više mogućnosti za razvoj ideja koje dolaze od nas samih – od struke, a ne od politike.

Želim život bez mržnje, bez arogancije vlasti koja toleriše (možda je bolje reći podržava i inspiriše) aroganciju pojedinih grupa koje su joj po volji, a koje proizvodnjom nacionalističkog kiča i veličanjem ratnih zločina dalje marginalizuju već marginalizovane

Želim da osvestimo odgovornost za zločine, jer ne može se slušati cvrkutanje ptica na stratištima…

I napokon – želim da se umesto nacionalnog stadiona – izgradi Spomen-park, mesto sećanja – memorijal sa nizom muzeja – Staro sajmište u centru Beograda.

Foto via Green Art Incubator

The post Milena Dragićević Šešić: Da bi se razumele klimatske promene mora se shvatiti da smo ušli u doba Kapitalocena appeared first on Kulturni kišobran.

Okrugli sto okuplja umetnike, stručnjake i publiku da razgovaraju o projektima koji se na kreativan način, koristeći umetnost bave klimatskim promenama i njihovim uzrocima.

Takođe, DAH Teatar organizuje tri vebinara (30. novembra, 1. i 2. decembra, od 18 do 19 časova) putem Zum platforme. Umetnici DAH Teatra vodiće ove onlajn treninge, otvorene za sve građane/ke, posebno mlade, sa ciljem da predstave kreativne mogućnosti umetnosti u artikulisanju sopstvenih potreba i građanskog angažovanja, da ih osnaži da kreativno izraze svoje nezadovoljstvo i artikulišu svoj protest i potrebe.

Pored ovih aktivnosti DAH Teatar u okviru redovnog repertoara 26. novembra igra svoju poznatu i nagrađivanu predstavu „Zagonetka revolucije“ u UK Parobrod u 20.00 časova koja kroz istorijske revolucije, na apsurdan način, vodeći publiku kroz vreme, ali i prostor Parobroda govori i postavlja pitanja da li je pobuna danas uopšte moguća.

Foto: Đorđe Tomić

The post „Kreativni odgovori na klimatske promene“ appeared first on Kulturni kišobran.

Film će svoju premijeru u Beogradu imati tokom novembra ili decembra meseca, termin će biti objavljen naknadno.

Film, u režiji Strahinje Savića, prati nastanak projekta „Drveće pleše” koji uključuje predstavu „Drveće pleše” (režija Jadranka Anđelić i Dijana Milošević) u saradnji sa Institutom za umetničku igru, premijerno izvedenu 30. oktobra u Beogradu.  Pored predstave koja se izvodi u parkovima, projekat predviđa razgovore, digitalnu platformu, vebinar, film i druge aktivnosti koje povezuju umetnost i ekologiju u cilju aktiviranja građana na zaštitu životne sredine.

Cilj projekta je da senzibilizuje publiku i podstakne građanske inicijative u zaštiti životne sredine,  kako efikasno i konstruktivno reagovati na jednu od najvećih kriza sa kojom se suočavamo danas, krizom opstanka zdrave životne sredine čiji su direktni simptomi klimatske promene i jedan od glavnih uzroka – uništavanje šuma i drveća.

Predstavnici skoro 200 zemalja, između ostalih i Srbija, sastalo se u Glazgovu, u Škotskoj, na 26. konferenciji stranaka Ujedinjenih nacija (COP 26) kako bi razmotrili stanje klimatske krize. Ideja je da se pregleda i ojača Pariski sporazum, okvir međunarodne zajednice za globalnu saradnju u oblasti klimatskih mera.

DAH Teatar koristi umetnički jezik i kreativne tehnike koji dopiru direktnije do srca i uma gledaoca nego mnogi drugi standardni načini, kao i digitalne medije koji danas imaju veliki uticaj i vidljivost, želeći da podigne svest o važnosti drveća za očuvanje zdravlja i ekosistema u našem gradu i šire; da podeli konkretne informacije vezane za situaciju; da osnaži građane da reaguju i aktivno učestvuju u promenama pogrešnih uverenja vezanih za klimatske promene i održanje zdrave životne sredine kao i da ih motiviše da preduzmu prvi korak u izgradnji kulture odgovornosti i primenljive prakse.

Foto: Promo

The post Film DAH Teatra na konferenciji COP 26 u Glazgovu appeared first on Kulturni kišobran.

Počeli ste da radite na filmu tokom 2013. godine. Pripreme su dugo trajale. Zašto je bilo potrebno baš toliko vremena i na koji način je film evoluirao od inicijalne ideje do finalne verzije?

Produkcija se odužila iz različitih tehničkih razloga. Tokom ovog vremenskog perioda radila sam na drugim projektima, među kojima je bio i “Viktorija”, film koji sam ko-režirala sa Isabelle Tollenaere i Sofie Benoot. Finansiranje projekta takođe nije bilo jednostavno. Postojao je još jedan projekat koji se bavio sličnim temama, “Genesis 2.0”, zbog čega nam je bilo teško da finansiramo ovaj projekat. Rad u tako udaljenom i divljem području sa ekstremnim vremenskim uslovima takođe je bio izazov. Tokom zime temperature su padale i do -45°C. Morali smo da čekamo da se reke potpuno zalede kako bismo mogli da ih koristimo kao puteve, dok bi preko leta ponekad bile previše divlje. Ovi razlozi su iziskivali dosta vremena ali na kraju, radije ih sagledavam kao dar. Zahvaljujući tome stvorilo se vreme koje mi je bilo potrebno da pronađem svoj način pričanja ove priče, različite načine da konstruišem film, da stvorim slojeve u njemu i da ih povežem na fluidan način.

Ne mislim da je film drastično evoluirao od početne ideje, već je zapravo bilo potrebno vreme i promišljanje kako bi te inicijalne ideje postale konkretnije i dobile formu. Od početka sam znala glavne teme: istrebljenje, klimatske promene i mitologiju, ali bio je popriličan izazov da ih povežem na tečan način. Tokom godina rada na filmu, pojavilo se dosta drugih ostvarenja koja su se bavila istom temom. Svi su bili informativniji. To me je u početku mučilo jer sam htela da imam jedinstvenu priču, ali na kraju, to me je oslobodilo. Pošto su činjenice već ispričane, nisam više morala time da se bavim, i mogla sam da se fokusiram na pričanje priče sakrivene iza podataka.

Od početka sam znala da želim da radim sa naučnikom Semjonom Grigorijevim. Upoznala sam ga 2014. i ostali smo u kontaktu, razmenjivali ideje tokom narednih godina. Saradnja sa braćom, Romanom i Kimom, bila je drugačija. Nakon što sam upoznala Semjona želela sam da upoznam lovce na kljove, i on mi je pomogao da stupim u kontakt sa nekima od njih koji su živeli u severnom, izolovanom selu njegovog detinjstva: Kazačje.

Kada smo tamo stigli i upoznali lovce, došla sam do zaključka da to nije linija priče za kojom sam tragala. Delovalo je da je fokus bio previše na mamutima, dok sam ja želela da više obuhvatim univerzalne teme koje sam pomenula ranije. Kombinacija sreće i stalne otvorenosti uma dovela nas je do priče koju smo hteli da ispričamo.

Tokom našeg vremena u Kazačju, boravili smo sa jednom porodicom. Tamo ne postoje hoteli niti bilo šta slično, tako da morate da budete sa ljudima. Bili su toliko ponosni na svoje prirodno okruženje i stalno su nam pokazivali predivne slike njihovog život u divljini – lova, ribolova, vožnje čamcem, kampovanja, sakupljanja plodova, i tako dalje. Pomislila sam kako to želim da prikažem. Ispostavilo se da je glava porodice izučavala film u svojim mlađim danima, a sada je ribar. Imala sam veoma dobru vezu s njim, i složili smo se da će on biti neka vrsta “fiksera” na projektu. On je pronašao Romana i Kima. Nisam ih upoznala pre nego što smo stigli u selo, dva dana pred početak snimanja. Tokom priprema napisala sam priču koja je bila poput okvira u kojem bi se realizovala stvarnost u svojoj punoj snazi. Postojale su osnovne linije priče koje bi lako mogle da se izmene u saradnji sa likovima. Oni su imali značajan doprinos.  Znali smo gde smo se zaputili, ali put do tamo smo stvarali zajedno.

Stavljanje mamuta kako u naslov, tako i u središte priče, mogla bi biti paralela sa današnjim klimatskim promenama i izumiranjem životinja. Ali takođe – koju vrstu poruke i značenja bi mogla da donese mamutska kost koja se pojavljuje u svetu današnjice?

Želela sam da ispričam priču u kojoj bi se prošlost reflektovala u sadašnjosti, ali takođe i i priču u kojoj bismo videli nagoveštaj budućnosti u trenutnom vremenu. Film nije o mamutima, životinje tu više služe kao posrednici koji povezuju različite teme i vremena. Mamuta vidim kao simbol izgubljenog Ledenog doba, ikonu sa pričom. Pre nekoliko hiljada godina mamute je do izumiranja dovela kombinacija klimatskih promena i uznapredovalih ljudskih tehnika lova. Sada, opet uz kombinaciju klimatskih promena i ljudske tehnologije, leševi se pojavljuju ispod stoletnog leda i uz pomoć DNK sekvenciranja i tehnika kloniranja mamuti bi mogli da ožive.

Linija priče o dva brata nudi pogled na ono što je sada i ovde. Ključne životinje su irvasi, koji imaju funkciju savremenog ogledala za mamute. Gledamo proces istrebljenja dok se dešava. To za sobom povlači pitanja ne samo o tome koju ulogu imaju ljudi u izumiranju flore i faune, već i tome koliko ovo izumiranje ima uticaja na ljudske živote. Čini mi se da su ovi gubici poput rupa u našim pričama, postajemo nekompletni.

Šta vam je bilo važno da prikažete u odnosu između lovaca i naučnika?

Postoji mnoštvo veza između dve linije priče, na različitim nivoima. Obe demonstriraju snagu ljudskog znanja. Zahvaljujući znanju ljudi su naučili da prežive u izazovnim uslovima poput onih u Severnom Sibiru, kao što vidimo kod ova tri čoveka. Ljudsko znanje je takođe dovelo do izumiranja mamuta i sada preti da istrebi irvase. Konačno, zahvaljujući ljudskom znanju izgleda da postoji mogućnost da se mamuti vrate iz istrebljenja.

Obojica braće i naučnik su na misiji. Oni idu u ekstreme kako bi postigli svoj cilj. Oni tragaju za snom tragajući za određenom životinjom. Bez te životinje, oni ne mogu da ispune svoj životni cilj i deluje kao da zbog toga ne mogu da se vrate normalnom životu.

Ono što je različito je način na koji se ovi muškarci suočavaju sa nemogućnošću da završe svoju. Dok stariji brat Roman i naučnik Semjon ne vide izlaz, mlađi brat Kim pronalazi nešto drugo nezavisno od irvasa, što će njegovu potragu učiniti uspešnom.

Šta vas je najviše fasciniralo u predelima koje ste posetili?

Pejzaži su bili predivni. Naročito će mi ostati u sećanju vreme provedeno u krateru. Zvuk leda koji se topi i komadi koji padaju na zemlju su bili prelepi. Snimanje na dnu zida koji se topi je bilo jezivo. Imala sam puno poverenje u Semjona koji nam je bio vodič, ali moj bazični ljudski instinkt mi je govorio da ovo nije mesto na kome treba da bude malo ljudsko biće. Još lepša od prirodnih lepota bila je ljubaznost ljudi koje smo sretali i koji su radili sa nama.

S tačke gledišta nekoga ko je zainteresovan za klimatske promene i ekološke teme, kako vidite ulogu autora filmova u zaustavljanju procesa koji uništavaju našu planetu? Da li imate poriv da uradite još više, u aktivističkom smislu?

Zainteresovana sam za klimatske promene i ekološke teme, ali ne mislim da pravim aktivističke filmove. Zaista se nadam da će moji filmovi doprineti debati o ekološkim temama, kao što je istrebljenje u slučaju Holguta. Moja namera nije da samo informišem ili ubeđujem ljude, jer osećam da živimo u veoma kompleksnim i izazovnim, pa i povremeno užasavajućim vremenima. Trudim se da u svemu tome pronađem neki smisao, ili da priznam činjenicu da je sve to zbunjujuće i da ne moramo da imamo konačni odgovor ili rešenje. Mislim da moji filmovi dolaze iz tih misli. Mislim da je to najviše što ja mogu da uradim.

Foto: / Kulturni kišobran

The post Liesbeth De Ceulaer: Nadam da će moji filmovi doprineti debati o ekološkim temama appeared first on Kulturni kišobran.