Prva predstava dočarava sudbinu dve nepokolebljive i odvažne dobrotvorke srpskog naroda – Mabel i Jelene, čije likove verno dočaravaju Vjera Mujović i Marija Bergam. Ovo je priča o dve zaboravljene heroine Velikog rata koje su strastvenim višegodišnjim zalaganjem za Srbiju širile diplomatsku misiju širom sveta!

„Mala crna haljina“, s druge strane, oživljava detinjstvo, čežnju i stremljenje famozne kreatorke Koko Šanel. Njen dvostruki lik (kao i logo njenog brenda sastavljen od jednog pravilnog i jednog naopako napisanog slova C tumače Rada Đuričin i Vjera Mujović. U vreme velikih svetskih previranja, ratova i revolucija, Šanel je oslobodila žene korseta, skratila haljine i visoke potpetice kako bi sve žene mogle da odlučuju o svojoj sudbini! Ovo je komad o usamljenosti i večnom traganju za ljubavlju.

Predstave će se igrati pred malim auditorijumom od samo 20 gledalaca, uz poštovanje svih epidemioloških mera. Karte se mogu kupiti preko sajta www.tickets.rs online ili na svim njihovim prodajnim mestima.

Foto: Promo

The post Muzejski teatar u Domu Jevrema Grujića ponovo otvoren appeared first on Kulturni kišobran.

Eda Ketlin Van Hemstra Hepbern-Ruston rođena je 4. maja 1929. u Belgiji gde je provela najranije detinjstvo. Otac Džozef Entoni Raston bio je irski bankar, a njena majka Ela fan Hemstra pripadnica holandske aristoktratije, čiji su preci bili francuski i engleski kraljevi. Zbog takvog porekla roditelji su je učili bontonu, plemićkim manirima, ženstvenosti. Odgajali su je kao princezu, ali to nije dugo potrajalo. Nakon što je napunila šest godina, roditelji joj se razvode a otac, nacistički simpatizer, napušta ih zauvek. Godinama kasnije Odri je pokušala da ga nađe.

„Kada se rat završio, u meni se rodila ogromna radoznalost koju do tada nisam ni znala da imam. Preko Crvenog krsta saznala sam da živi u Irskoj, u Dablinu, ali mi je trebalo još mnogo godina da bih se odvažila da mu ponovo napišem pismo. Kada se to desilo, s dvadeset pet godina bila sam dovoljno zrela i umela sam da shvatim da to što je otišao ne znači da me ne voli. Sakupila sam snagu i otišla da ga vidim. Nikada ga nisam mrzela jer je moja majka uvek o njemu govorila pozitivno i zbog toga sam joj bila beskrajno zahvalna. Učinila je da budem veoma ponosna na tatu.ˮ

Sa početkom Drugog svetskog rata, Odri se sa svojom majkom preselila u Norvešku. Živele su u malom stanu punom vlage u kojem se razbolela od anemije. Kraj rata dočekala je i bolesna i gladna. Tada je uvidela kako izgleda ljudska patnja zbog čega je svoj život posvetila borbi za ljudska prava i radu u Unicef-u.

„Nikada neću zaboraviti užasne scene koje sam tada videla. Svakodnevno su odvozili pune kamione jevreja u koncentracione logore. Trenutak koji mi je i dan-danas u sećanju jeste onaj kada sam videla jednog plavokosog dečaka koji mirno odlazi u sigurnu smrt. Na sebi je imao kaput nekoliko brojeva veći, i osmeh na licu. Bila sam dete koje se, posmatrajući ga, divi drugom  detetu. Zbog toga sam svoj život posvetila radu u Unicef-u.ˮ

Nakon rata, šesnaestogodišnja Odri sa svojom majkom seli se u London. Da bi preživele njena majka prihvatala je razne poslove, a Odri je bila balerina i model. Glumom počinje da se bavi 1951. kada uviđa da će tako lakše isplatiti troškove.

Njeni najpoznatiji filmovi su „Praznik u Rimuˮ, „Sabrinaˮ, „Rat i mirˮ, „Ljubav po podneˮ, „Priča o kaluđericiˮ, „Šaradaˮ, „Moja lepa gospođicaˮ, „Kako ukrasti milionˮ, „Doručak kod Tifanijaˮ. Osim filmske, igranjem na Brodveju stvarala je i pozorišnu karijeru.

Za svoju karijeru i humanitarni rad dobila je mnogo nagrada i priznanja.  Predsednička medalja slobode, Humanitarna nagrada Džin Heršolt, nagrada Udruženja filmskih glumaca za životno dostignuće, Emi, Toni, BAFTA, Zlatni globus i mnoge druge. Svakako, najznačajniji je Oskar za najbolju glavnu glumicu u filmu „Praznik u Rimuˮ, u kojem joj je partner bio Gregori Pek. 

Udavala se dva puta, za glumca Mela Ferera sa kojim ima sina Šona i za italijanskog doktora Andrea Dotija sa kojim ima sina Luku.

Početkom devedesetih se operisala zbog raka na slepom crevu, ali joj to nije pomoglo. Umrla je 20. januara 1993. u Švajcarskoj.

„The Audrey Hepburn Storyˮ, biografski film o njoj snimljen je 2000. godine. Čast da je glumi pripala je Dženifer Lov Hjuit.

Poštansku marku sa njenim likom izdala je pošta SAD-a 2003. godine. 

Proglašena je najlepšom ženom 20. veka, a iza nje su ostali mnogi citati o lepoti:

„Lepota žene nije u odeći koju ona nosi, figuri o kojoj brine, niti u načinu na koji češlja svoju kosu. Lepota žene je u njenim očima, jer oči su vrata do njenog srca, mesta gde ljubav počiva. Istinska lepota žene ogleda se u njenoj duši.ˮ

„Za lepe oči, potražite dobro u drugima. Za lepe usne, govorite samo učtive reči. I za staloženost, hodajte znajući da nikada niste sami.ˮ

„Šminka može učiniti da izgledate lepo spolja, ali ne pomaže ukoliko ste ružni iznutra. Osim ako ne jedete šminku.ˮ

Još jedna kultna scena iz filma „Doručak kod Tifanijaˮ jeste scena u kojoj Odri svira i peva pesmu „Moon Riverˮ.

Piše: Ivana Atanacković

The post Odri Hepbern – humanitarka u maloj crnoj haljini appeared first on Kulturni kišobran.