U foto editorijalu za magazin LIFE s početka 70-ih tada maloletna Melani Grifit i njena majka, popularna glumica, prikazan je svakodnevni život sa odraslim lavom. Deceniju kasnije, početkom 80-ih, Hedren će sa svojim partnerom snimiti film Roar.

Film je sniman u Africi, a bez dostignuća digitalne tehnologije, u filmu su, sa glumcima, učestvovale i prave divlje životinje. Osim što je koštao tada ogromnih 17 miliona evra, dok je zaradio jedva 2, tokom snimanja više članova ekipe, uključujući i Melani Grifit, bili su povređeni.

Iako ljubav prema divljim životinjama nikada nije nestala, Hedren za sebe u tom periodu kaže da je držati lava kao kućnog ljubimca bilo – nezamislivo glupo. Ova iskustva pretočila je u aktivizam, napravila prihvatilište za velike mačke i počela da se zalaže za zabranu držanja zveri kao kućnih ljubimaca. Njena i borba drugih aktivista dovela je do toga da 2003. Kongres zabrani trgovinu divljim životinjama između država. Praksa držanja divljih životinja kao ljubimaca je legalna, ali Hedren naglašava: “Odgajivači će vam reći da su lavovi sjajni ljubimci, to je apsolutna laž”. Da li biste poverovali prodavcu ili Tipi?

U slučaju da postoje dileme oko toga kakvi ljubimci mogu da budu divlje životinje, ali i kako izgleda mikro-svet odgajivača i branitelja prava zveri, ne propustite novu dokumentarnu mini-seriju na Netflixu, Tiger King.

Iako će vas likovi i zaplet ovog dokumentarnog serijala, bez ikakve sumnje, na momente ostaviti šokirane, cilj je drugačiji i vaši stavovi će se menjati iz epizode u epizodu. Kada upoznate vlasnike privatnih zooloških vrtova, koji su ujedno i odgajivači divljih zveri, videćete da to nije posao kao i svaki drugi. Da bi se gajili tigrovi i lavovi, potrebno je više od ljubavi prema ovim životinjama, a usput ćete saznati da danas u zatočeništvu živi više tigrova nego na slobodi.

Pored ozbiljne infrastrukture – obezbeđenog prostora i razrađenog snabdevanja adekvatnom hranom, potreban je i određen broj ljudi koji je spreman na ovaj rizičan posao, hranjenja i drugih obaveza oko životinja. Kroz serijal ćemo upoznati vlasnike i zaposlene u ovim zoo vrtovima, ljude više nego živopisnih biografija, ali i njihov najveći problem – ljudi poput Tipi Hedren, aktivisti za zaštitu prava životinja.

Zaplet dokumentarnog serijala počinje kada se u priču uključi aktivistkinja Carol Baskin. Baš kao i Hedren, i Baskin ima prihvatilište za zveri i jednako puno posla oko njih kao i odgajivači, vlasnici privatnih zoo vrtova. Njena priča je, međutim, bitno drugačija, a iza nje stoje međunarodne i države organizacije koje se bore za prava životinja. Za razliku od privatnih zoo vrtova, gde su ljudi zaposleni i plaćeni za svoj rad, u prihvatilištu za velike mačke rade volonteri. Osim ove sitnice, zaposleni Vs. volonteri, krupnijih razlika između prihvatilišta i privatnog zoo vrta nema – i jedni i drugi naplaćuju ulaznice, organizuju posebne ture i životinje su u kavezima.

Odnosi između aktivista i vlasnika privatnih zoo vrtova iskomplikuju se već u prvoj epizodi. Otkrivanje drugih detalja bi, ipak, značilo spojlovanje ove neverovatne dokumentarne serije, a ovih dana nam je svima cilj da ostanemo kod kuće.

Ukoliko tražite nešto čime biste prekratili karantinske večeri, uvrstite Tiger King u svoju listu za gledanje. Dok ne dođe na red, razmislite o odgovorima na nekoliko pitanja. Da li biste svoju mačku zamenili pravim pravcatim tigrom i da li vam je potreban zakon koji bi vam rekao da je to nezamislivo glupo?

Foto: Youtube/Printscreen/Netflix

The post Recenzija: Tiger King, nezamislivo glupi appeared first on Kulturni kišobran.